Biti, ili ne biti… za nas.

Šekspir u Henriju VI kroz lik Dika mesara kaže – Prvo, pobijmo sve advokate. Zanimljivo je da gotovo niko ko se poziva na ovaj citat ne razume njegov kontekst i suštinu. Lik koji ga izgovara je buntovnik, neko ko želi da uništi sistem. Šekspir je to zapravo napisao kao pohvalu advokatima, smatrajući da su oni ti koji usađuju i brane pravdu i poredak u društvu. Ipak, zašto bi se neko bavio suštinom.

Sve stvari se mogu posmatrati na više načina, i ako ste baš baš uporni, čak i ovde možete naći nešto dobro u svemu. Takođe, u svemu što  se dešava, možete naći i nešto loše i negativno. Koje od ova dva ćete odabrati, na vama je da odlučite, ali u vezi jednog budite sigurni – stvari nisu ni samo crne, ni samo bele, ili ružičaste. Naročito ovde, i naročito sada. Poslednjih par godina, primetićete, tonemo sve dublje. I ja svake godine napišem po neki tekst, onako virtuelno gunđajući sebi u bradu. Dobro, nekad se i proderem. I sad, u ovom suludom vremenu u kome živimo, u ovoj besmislenoj zemlji u kojoj sve izgleda kao u Zoni sumraka, imam ponovo potrebu da napišem neke stvari…

Polako ali sigurno, postalo je gotovo nemoguće imati zdrav biznis u Srbiji. I ok, lepota ovog našeg posla i jeste u tome što nije i ne mora biti vezan za Srbiju, ali opet, bar ponekad, bar po neko, treba da uradi i nešto ovde, u suprotnom, ostaćemo tu gde smo, dok će svi ostali brže ili sporije napredovati. Često pričam sa kolegama iz regiona i Evrope, i iako su i njihove zemlje u manjim ili većim problemima, uslove u kakvima mi živimo i poslujemo oni su spoznali samo kroz knjige strave i filmove katastrofe. Zemlja u kojoj niko nikome ništa ne plaća na vreme, čak i ako ima odakle, samo zato što može. U kojoj se svaki put kada platiš porez osećaš kao potpuni idiot. U kojoj je teže naći stučnu osobu na bitnoj poziciji nego zlatnu ribicu koja ispunjava želje. U kojoj mediji služe isključivo za skretanje pažnje sa realnosti i pravih problema. Postalo je nebitno ko smo zaista, šta znamo, jedino je bitno dokle smo spremni da gazimo preko leševa. Istinom se niko ne bavi, kvalitet je precenjen, a rezultati nebitni. Oni ostaju i onako u amanet nekoj narednoj generaciji da se njima bavi, i da rešava probleme koje smo mi napravili.

heroji

U pauzama proklinjanja sudbe klete i rada na besramnoj samopromociji, tek povremeno se čuje i šapat glasa razuma. Mnogo je velikih reči, a premalo velikih ljudi. Veliki ljudi pažljivo troše skupe fraze, oni puštaju da njihova dela govore za sebe. Ipak, do mase će pre doći glasni diletant. A poznato je da je masa mama. Suštinom se bave samo štreberi, a oni do dobrih riba dolaze i onako samo ako zabodu kintu. Pre nekoliko godina tada već bivša devojka jednog mog prijatelja (znate ono kad nekog volite iako ponekad ume da bude kreten) povodom javnog nastupa koji je očekuje, izjavila je – Lepo ću se obući, i onako niko neće slušati šta ja pričam.

Istinu je mnogo lakše konzumirati selektivno – pojednostavljenu, i spakovnu u ukrasni celofan. Samo to onda više nije istina, ili to možda nije ni važno. U zemlji u kojoj malo ljudi zna šta radi, a još manjem broju je stalo da to radi kako treba, čemu istina. Razmislite koliko puta ste stvari uradili tek toliko da ih skinete sa dnevnog reda. Koliko puta ste preskočili nešto, znajući da vas niko neće kontrolisati. Koliko ste puta lagali ili prećutali istinu da bi nešto prikazali drugačijim nego što jeste. Razmislite da li želite ili radite posao jer je to vaša potreba, strast, jer to umete i dobri ste u tome, ili to radite da bi to mogli da kažete svima.

Ova zemlja postala je jedan veliki reality show. Samo tamo je bitniji imidž od suštine, jer dovoljno kratko traje da imidž pobeđuje. U životu, na kraju pobeđuju neke druge stvari. Da nije tako, Kostarika bi pre mesec i po dana postala prvak sveta, jer ima najlepšu priču. Postali su Nemci. Jer, kada ostavimo PR po strani, i sav ostali bullshit – neko mora da odradi posao. Neko mora da uradi sve ono što niko drugi nije želeo, godinama unazad. Ne znam da li smo uopšte spremni da se suočimo sa realnošću, a ne verujem da ćemo ovim tempom u doglednoj budućnosti shvatiti da moramo nešto i da uradimo.

Bar ponekad budite bolji nego što morate, dajte više nego što je neophodno, uradite nešto što odlažete. Da bi menjali svet, moramo prvo da ga upoznamo. Da bi došli do njega, moramo prvo da sredimo svoje dvorište. Bez kukanja, bez prenemaganja, lopatu u ruke. To je samo početak. Imamo mnogo da radimo i trpimo da bi jednog dana sa ponosnom mogli reći da smo na nuli.

Ne znam da li smo kadri da stvorimo generaciju heroja koja će prevazići decenije grešaka i gluposti. Ne znam da li ćemo izdržati da dok ojačaju, da im pomognemo koliko možemo. Ne znam… nemam odgovore na mnoga pitanja. Nikad nisam ni imao. Imao sam samo čeličnu volju i upornost mazge. Ponekad i previše nadrkan stav, namršten pogled i munje u očima. Ne mogu sve ove stvari da gledam uz širok osmeh, ali ne odustajem. Zbog nas. Zbog njih.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 400 projekata u preko 28 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22 godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. Danas internet marketing konsultant, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i glavni i odgovorni urednik portala MojaFirma.rs :)
7 komentara na ovaj tekst:
  1. Alen says:

    I u najtežim trenucima, u ovom ludilu treba biti čovjek, Samarićanin. U suprotnom si isti kao i oni. Ljude sve više tjera goli interes, prokletstvo slobodnog tržišta koje nas prožima, i to je manje više OK dok ne počnemo prelaziti gore pomenute granice. A kad je pređeš par puta, povratka nema. Kod nas (RS/ BIH) imamo neizlečiv problem sa političkim strankama koje kontrolišu SVE! Najniži poltron traži svoj dio i poslušan je onom iznad sebe kao jakuza, kakva im je i hijerarhija. Malodušne zvjeri kad se podmeće noga nekome iz protivničkog tabora. BILO ŠTA je nemoguće početi i uraditi bez “zaštite” političke stranke. Niko ništa ne zna da radi, naučili bi ali niko ništa i ne radi. Iznose se milioni iz gradova, milijarde iz zemlje. Kad izmuzu sve bićemo kao Meksiko. Mrka kapa.

  2. Rekbu says:

    Dobar tekst, najbolji dio.

    “Bar ponekad budite bolji nego što morate, dajte više nego što je neophodno, uradite nešto što odlažete. Da bi menjali svet, moramo prvo da ga upoznamo. Da bi došli do njega, moramo prvo da sredimo svoje dvorište. Bez kukanja, bez prenemaganja, lopatu u ruke. To je samo početak. Imamo mnogo da radimo i trpimo da bi jednog dana sa ponosnom mogli reći da smo na nuli.”

  3. danijel says:

    Bravo za tekst. Svaka cast.

  4. Verovatno bi tu upala i ona Kenedijeva… “Ne pitaj šta ova zemlja može da učini za tebe nego….”
    Pokušavam to već godinama. Samom sebi ličim na Don Kihota… jer ne primećujem nikakvu promenu.
    Ali, idalje tako radim… pa šta bude.

  5. Vrlo slično sam i ja razmišljao devedesetih; tada sam imao godina kao ti sada. Slično sam mislio (i ponašao se) i dvehiljaditih, kada sam ulazio u četrdesete. Sada imam pedeset, neke stvari sam najzad shvatio, i odlazim iz zemlje.

    Ako smeju da se ostavljaju linkovi, i ako nekog zanima, evo gde i zašto idem:
    https://msaracevic.wordpress.com/2014/07/27/moje-iseljenje-u-ameriku-zasto-idem-i-gde-odlazim/

    U to da će naredna generacija da rešava probleme koje je ova (i prethodne) stvorila sumnjam, evo i zašto: da bi ta generacija stasala moraće da prođe kroz sadašnji obrazovni sistem (ili neki budući, još gore) i da trpi uticaj sadašnjeg sistema vrednosti. Dakle imaće dovoljno ličnih problema za rešavanje.

    Obično ne mračim u komentarima, izvinjavam se, ali tema koju si pokrenuo je vrlo teška.

  6. Sasa Stanarevic says:

    “Ne znam da li smo kadri da stvorimo generaciju heroja koja će prevazići decenije grešaka i gluposti.”

    Ovo bi ukratko moglo da znači da smo mi generacija kukavica i da sebe apriori amnestiramo od obaveze da bilo šta uradimo. Ako je to slučaj onda se u principu slažemo.

    Po meni tu leži srž problema – odgovornost.

    Svako je odgovoran za svoje činjenje i nečinjenje. Kada budemo shvatili da je svako odgovoran za svoje postupke I budemo preuzeli odgovornost na sebe za sve probleme i gluposti sa kojima se suočavamo možda I krenemo da greške I gluposti ispravljamo. Dok god budemo racinoalizovali tj izmišljali razloge zašto nije moguće ili nije pametno ili j..liga stvari ce se odvijati prema već utvrđenom zakonu entropije.

    “Prokleta mogućnost izbora mora da postoji” -DŽ. B.

  7. Marko says:

    Realan opis situacije ali nešto drugo sam hteo reći. Ima neka priča, anegdota šta već gde je neki direktor zabranio zaposlenima da dolaze da ukazuju na neki problem izuzev ako istom prilikom ne predlažu i rešenje. Neko moje mišljenje je da ako se neko misli baviti u Srbiji mora biti izvozno orijentisan jer se ova suva drenovina nema odakle više cediti, a biće još suvlja kad umanji platežnu sposobnost penzionera i radnika u javnom sektoru.


Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

Šta je potrebno da znam za posao virtuelnog asistenta?

Pogledaj →