Biznis lekcija: Ili si grabljivica ili si plen.

Sudba kleta je htela da se rodite u zemlji koja vam omogućava da danas razumete ovaj post. Jebiga, nekad si golub, a nekad si i spomenik. Veliki igrači igraju najbolje moguće sa kartama koje su im podeljene, a realnost nam govori da smo se uglavnom rodili sa daskama u rukama. Ipak, u životu će biti još mnogo deljenja, prilika za ponovno iskušavanje sreće, prilika za blef, pobedu ili poraz. Ipak, većina pokeraša nisu veliki igrači. Većina su samo topovsko meso, hrana za gladne grabljivice. Najniži stepen u lancu ishrane.

Ako ste odrastali prethodnih dvadesetak godina, postoje vrlo realne šanse da su vam neki ljudi oduzeli ono najlepše u životu – detinjstvo. Radost i bezbrižnost, sreću i blagostanje. Možda ste imali još manje sreće pa izgubili i mnogo više od mira. U takvoj situaciji, prilično je normalno da se velika većina stanovništva jednostavno preda. Ipak, kod malog broja ljudi se javlja predatorski instinkt – jer i lav je najopasniji kada je ugrožen. Tada ne preza ni od čega. Nema šta da izgubi, jer je zapravo već izgubio sve, ako ne uradi ništa. Svako od nas je mnogo puta bio na raskrsnici, jednoj od mnogih koji vuku malo po malo ka jednom od dva pola – ili ste grabljivica, ili ste plen.

I jedan i drugi izbor ima svoje prednosti, a nemoguće je napraviti kompromis na način da dobijete najbolje od oba. Na kom ćete kraju završiti, ili u pravcu kog ćete se kretati, zavisi samo od vas. Al Paćino je svojevremeno igrao pukovnika Frenka Slejda u filmu Miris žene, jednom od njegovih najboljih filmova. U tom filmu, on drži petominutni govor koji je zaista impresivan, a u kome kaže i sledeće: Dolazio sam na raskršća života. Uvek sam znao koji je ispravan put. Bez izuzetka, znao sam. Ali nikad nisam pošao njime. Znate li zašto? Bilo je prokleto teškoJason Fried osnivač 37signals pre par godina je našao način da sa minimalnim brojem reči kaže sve što u vezi ovoga ima da se kaže – ne je lakše uraditi, da je lakše reći. 

Dragi moji studenti, mladi, i ostali koji niste sigurni kuda krenuti i šta raditi. Ne pitate se za mnogo toga, ali iskoristite bar to malo što je na vama da pokušate raditi prave stvari na pravi način. Jeste teško, ali ako to radite, pre ili kasnije, uz manje ili više truda, stićićete tamo gde želite. Jer, postoji jako mnogo toga što možete da uradite da bi spremniji dočekali situacije kada vam se ukaže prilika da zaista nešto promenite. To znači da ako odlučite da želite nečim da se bavite, zaista učinite sve da sebe što bolje osposobite za to, da napredujete i izgradite sebe i svoju poziciju. Da, kao što prošle nedelje rekoh – krećite se i pucajte, odnosno u ovom slučaju – radite i učite.

Predatori razmišljaju korak ili dva unapred, ne rešavaju problem samo kada se desi, već pokušavaju da ga predurpede, da ga saseku u začetku. Odlučite čime želite da se bavite, i krenite da stičete realna znanja i iskustva. Onda nećete doći u situaciju da na kraju fakulteta razmišljate šta bi radili, sanjate o poslu od 400 EUR, jer za svaki bolji vam traže X godina iskustva u struci, a vi imate lep i čist CV sa realnim fakultetom i ostalim prilično apstraktnim stavkama. Kroz realna iskustva razvićete i odnos sa ljudima, na svakom razgovoru za posao, imaćete prednost jer poznajete, makar i površno, sistem čiji deo postajete.

Prilagođavajte se u pokretu, ali se krećite. Jer sve se kreće, i vreme u kome završite faks, uvalite se u državnu firmu u kojoj trulite za ok platu 35 godina, ne radeći ništa, je prošlo. Ljudi od vas očekuju da učite do poslednjeg dana, da se usavršavate, da napredujete. Da radite posao. Da se ne zanosite bajkovitim idejama o tome šta bi trebalo da radite, i da vam je jasno da je posao 1% lepog i 99% odrađivanja stvari koje niko ne voli, ali koje moraju da se odrade. Da i najduži put počinje prvim korakom, i da taj prvi korak obično nije glamurozan. Deset godina hodanja kasnije i imaćete sve one stvari zbog kojih ste proklinjali sudbu kletu – znanje, iskustvo, veze. Zato što ranije krenete, to ćete pre dobiti priliku. Ili više njih. A onda vam ostaje samo da je realizujete 😉

Ako sve to shvatite i još razvijete to da u pravom trenutku budete agresivni taman onoliko koliko treba, dobićete, tj otećete od života mnogo više nego većina…

Onog dana kada prestanete da se krećete, padate. A na dnu nije ni malo zanimljivo i prijatno 😉

“Najbolje je da krenemo putem bezakonja, odemo kod tog Sise i otmemo mu sve što ima. Evo vidi mene a šta… nova jaša, nova maja, a… reci koji dingospo. Ha, kapiram ja vas dobro deca i te fore. I ja sam u školi bio vrlo dobar đak, ali sa na vreme ukupirao: ili ideš i zaboraviš Srbiju, ili ostaješ, ako ostaješ onda vežbaš jedini način – a to je otimanje!

Zoran Cvijanović, Munje! (2001.)

Počinju Olimpijske igre, ono za šta smo kao klinci živeli. Podsetite se kako smo došli do poslednjeg zlata pre skoro punih dvanaest godina. Vadim Kamucki verujem i dalje ima noćne more. Ako vam ih ne daju lepim, neke stvari moraju da se otmu 😉

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.000.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
7 komentara na ovaj tekst:
  1. Dragisa says:

    Odlican izbor fotografija, i bravo za izbor Vladimira Vujasinovica! 🙂

    Jedino za ovog Cvijanovica i citat (iako nisam gledao film, mozda i jesam al’ mi nije drzao paznju) nisam bas siguran da je neka mudrost 😛

  2. Danko says:

    Vujas-onaj lob, Vanja-spasavanje iz auta i blok, Djole-trojkE…ko je imao cast to da gleda i da vristi jer ne zna sta bi drugo, zivot mu je dosta bogatiji….to su lekcije koje se uce dok gledas, to ne moze niko da ti preprica

  3. Sasa Stanarevic says:

    Jako inspiratativan tekst. Prokleto istinit I tačan.

    Obučavanju mladih predatora da love, zasita plemenito, ali u savani kojom vladaju hijene malo je preambiciozno ili da ne budem grub – tendenciozno.Budući da priroda favorizuje efikasnost “više dobara za manji trud “nalazi se na nekom drugom mestu u lancu ishrane.
    Od početka praćenja ovog bloga ,pitao sam se, čemu služe sve ove kognitivno-bihevjoralne tehnike.
    Gde se dedoše sva ostala braća i sestre “po očnjaku”.
    I to je to, tu I tamo cuje se poneki “cvrkut” ptica I to je to.
    Stvari lagano klize u fade out.
    I give up too – Srećno!

    • Ivan Minic says:

      Vec neko vreme sam u specificnoj poziciji da sam okruzen mladim ljudima koji su na prekretnici izmedju fakulteta / skole i posla, i primecujem usadjene modele ponasanja koji su vrlo karakteristicni za ovo nase podneblje, a istovremeno veoma pogubni. Preovladava misljenje da je fakultet dovoljan, i da je nerealno ocekivati bilo sta vise od toga, a realnost kaze da u poslu ljudi zele saradnike koji su savladali vestine u praksi a ne u teoriji. Kako zivimo u vremenu kada ucimo stvari koje su zastarele, i kroz zivot se zapravo (cesto) spremamo za poslove koji jos uvek nisu izmisljeni. Zato je potrebno pratiti, razvijati se u skladu sa situacijom, prilagodjavati se… Oslanjati se mnogo manje na “sigurne” stvari, a mnogo vise na trendove i predvidjanja. I raditi nesto sa sobom, ono u cemu smo dobri i ono sto volimo 😉 Evo recimo iz okruzenja… najbolji kopirajter koga znam je saobracajni inzenjer, najbolji prodavac je roboticar, najbolji moler i farbar je hirurg, jedan od najboljih programera – pravnik, jos jedan vrhunski prodavac je los pravnik, vrhunski elektricar – po struci je pravnik, najbolje torte pravi ekonomista, uspesna mlada menadzerka zavrsila je filozofski i sl. Prilagodjavanje i strast, nista vise.

      • Sasa Stanarevic says:

        Čitajući tvoje tekstove stekao sam utisak da stvari ne stoje ni izbliza tako.

        Stekao sam utisak da neko želi da prodrma ustajalu žabokrečinu I pokaže tim neshvaćenim I zbunjenim mladim ljudima svetlost na kraju tunela.Znanje koje tako lako deliš a tako si ga teško stekao.Gest koji vredi podržati makar aplauzom.

        Godine koje si proveo lupajući se I učeći , trpeći razne nepravde,žrtvujići ko zna koliko toga donele su dovoljno štofa sa dozom gorčine za tekstove kao što su”Pogled iz kutije” I druge ali je ovaj prvi nekako odjeknuo ,dotakao samu suštinu ,što je ujedno I trenutak mog prvog kontakta sa blogom.Taj tekst je nekako imao “edge”. Iza toga tendenciozno si nekako gubio edge do trenutka kada si sam priznao da treba da poslušaš nisam inače ukapiraio čiji razborit savet – pamet u glavu I dupe uza zid.Tekstovi koji su sledili imali su tu istu energiju ali okrenutu u po meni pogrešnom smeru, baveći se posledicom a ne uzrokom.
        Do trenutka kada sam pomislio , da je onaj koje te je savetovao, možda ponudio neki vid subvencije da uzgajaš topovsko meso za istinske predatore.(teorija zavere)
        Možda sam malo preterao ali nalik Share projekte, pri čemi za pomeniti imam samo jedno pitanje za plavooku lepojku ( Fund Raising Director-ku) :“How do you fund this”?

        Da li zaista želiš da preporučiš taj put golgote za sve te mlade I stare uboge I neuke ili zasta želiš da im pomogneš?
        Jos samo da se dotaknem mog viđenja uzroka problema pa da gasim motore.

        Uzmimo naprimer studente.Zamisli kada bi najboljim I dobrim studentima smanjili ocene I poklonili ih onim koji jedva prolaze I onima kojima to nikako ne polazi za rukom. Sa stanovišta loših studenata to bi bilo moralno opravdano jer oni koji mogu više I bolje mogu da podnesu malo žrtve jer im: priroda I, socijalne, zdravstvene I druge okolnosti nisu bile naklonjene a na kraju krajeva ima onih koji studiraju 10-15 godina bezuspešno pa daj da napravimo mesta za ove novo pridošle.Sada zamisli da za upis na fakultet nije potrebno polagati prijemni ispit te da nije potrebno dokazivati bilo kakav uspeh u predhodnom školovanju jer teoretski “tapiju” na pamet niko nema.Možda im jednostavno nisu bile pružene jednake mogućnosti uz već pomenute objektivne okolnosti kao I ovim drugima pa hajde I ovu nepravdu da ispavimo.Sada zamisli da ti I takvi studenti sami biraju dekana ,I to na svake četri godine, I koji može da bira I razrešava profesore, asistente itd.
        Treba li da nastavim ili ti ova priča zvuči poznato? Na kraju zamisli da stvari treba da se vrate na “realni” univerzitet.

        • Ivan Minic says:

          Tekst o radnicima je bio popularan jer je ekstreman, i jer je negativan, to nazalost tako funkcionise. Problem je sto ja prosto ne zelim da se bavim time… tada sam to uradio, i ne mogu da kazem da se kajem, ali moglo je i bez toga… da je bio umeren i odmeren, od toga ne bi bilo nista… Lepe price ne prolaze, samo ekstremni slucajevi, direktni napadi i sl.

          Ja sam prosao svasta… imao neke lepe trenutke, mnogo puta se jako bolno olupao, i generlano pricam o tome bez ikakvog ustezanja jer mislim da je potrebno to reci. To jeste demotivisuce, ali priprema na ono sto je realnost. Jebiga, da sam znao sta me ceka, nikada to ne bih poceo. I pogresio bih. Ne mozes nekoga da pripremis na to, ali mozes minimalno da ga upozoris, da ne odustane… jer su te gluposti sastavni deo puta ka uspehu 😉

          Ovaj svet generalno pokrecu i stvaraju losi djaci, tj. to formalno obrazovanje, ocene i ostalo, sustinski ne znace previse, osim u retkim slucajevima. Takodje, ta ocena nije merilo znanja jer je to individualna stvar, neko zavrsi sa sesticama ali pamti i snalazi se, a neko drugi sa desetkama ali zaboravi sve posle par dana od ispita. Po meni, taj fakultet je tu da bi te naucio da funkcionises u uredjenom sistemu, da te pripremi da vise stvari istovremeno hendlujes, da upoznas ljude, da ti pruzi priliku da saznas nesto novo i da se zainteresujes za stvari koje ti mozda na prvi pogled nisu delovale interesantno… Imas onaj Jobsov govor o tome, svi su ga citirali prethodnih godinu dana…

          Bottom line: faks je ok, ocene su ok, ali bez praise, i to konkretne, njegova vrednost je vrlo mala. A treba praviti manevarski prostor 😉

          • Sasa Stanarevic says:

            Dakle ja o tome govorim- praise
            Istinski predatori otimaju praise.Oni niti razvijaju tehnike lova niti vežbaju godinama.Oni koriste brutal force sistema – priča o uzroku
            A šta je posledica svega toga?
            „Zato što oni koji bi trebalo time da se bave ne umeju i ne žele. Zato što nemaju uslova, znanja, mogućnosti. Zato što nemaju izgrađen ekosistem koji podržava takve pokušaje. Ne postoje uslovi, investitori, infrastruktura. Ne biva u pustinji.“


Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

Zasto iPhone necete uskoro gledati u Srbiji i sta treba da se desi da se to promeni.

Pogledaj →