Prilikom pravljenja prototipa ključna stvar je postići glavnu funkcionalnost, ostalo je u drugom planu. Procedura je jasna – do it, then fix it as you go. Taj deo kada sve treba ispolirati je često toliko zapostavljen, da proizvod na kraju nikad ne postigne uspeh koji zaslužuje. Često je ključ napraviti proizvod koji je dovoljno dobar da postigne masovni uspeh, a ne napraviti proizvod koji je revolucionaran ali preskup, prekomplikovan, nedovoljno stabilan, izdržljiv i slično. I evo, prethodnih dana svi su pričali o tome čija je ideja tablet, ko je šta od koga ukrao i slično.
Prvi iole rasprostranjen tablet bio je Apple Newton (1993.), nakon njega je bilo dosta pokušaja nezavisnih malih kompanija ali ni jedan preterano uspešan, da bi konačno Microsoft napravio Microsoft Tablet PC (2001.), a kasnije je koncept prihvatilo nekoliko proizvođača koji su pravili notebook touchscreen hibride koji su u pojedinim segmentima tržišta pravili rezultate, ali generalno nisu postigli uspeh. Onda je, opet gotovo deset godina kasnije došao iPad (2010.) i napravio praktično potpuno novo tržište. Sada postoje stotine manje ili više iskopiranih uređaja na raznim operativnim sistemima (pre svega Androidu) koji žele da preuzmu primat. Sada imamo i Microsoft sa Surface-om. Trenutno stanje kaže da iPad drži oko 60% tržišta po broju prodatih jedinica, a da je prihod po uređaju nekoliko desetina puta veći nego kod Android uređaja. iPad je premium uređaj, ne gađa najniži segment tržišta, ne dolazi u 100 varijacija u veličini, rezoluciji, tipu ekrana, plastike i sl. iPad je postigao uspeh jer je ponudio dovoljno dobru stvar u pravom trenutku, i zbog toga je bio revolucionaran. Ista priča je bila i sa većinom drugih naprava koje je ljudska vrsta napravila. Nego…
Godine 1826. britanski hemičar John Walker stvorio je frikcione šibice kada je otkrio kako se ponaša specifična kombinacija antimon sulfida, kalijum hlorata, gume i skroba. Naime, smeša svega ovoga zapalila bi se kada bi se trljala o bilo koju hrapavu površinu. Ovo otkriće patentirao je Samuel Jones, koji je počeo i prodaju ovih šibica pod nazivom “Luciferi”, kako ih i dan danas znaju u Holandiji.
Nadimak su i zaradili, jer je ova kombinacija bila neverovatno zapaljiva. Često se dešavalo da i najmanje trenje zapali šibice, a zabaleženi su i brojni slučajevi spontanog paljenja. Takav proizvod je radio osnovnu funkciju za koju je bio napraljen, ali je sa sobom nosio i veliki rizik i gomilu problema.
Tvorci originala nisu našli rešenje, već su se za to posturala dvojica šveđana dvadesetak godina kasnije Gustaf Erik Pasch i Johan Edvard Lundström. Na prvi pogled očigledno i krajnje jednostavno rešenje učinilo je ovaj proizvod savršeno bezbednim i mnogo praktičnijim. Njih dvojica su minimalno izmenili formulu (agresivni beli fosfor zamenili su crvenim), a zatim su podelili zapaljive elemente – deo na vrh šibice, deo na površinu u odnosu na koju se šibica trlja.
Imali su savršen proizvod – život je konačno imao smisla? Ne baš. Ni oni se od ovoga nisu obogatili, to je uradio nakon njih Ivar Kreuger, poznat kao “Kralj Šibica”.
Sve velike stvari pogodile su tri ključna elementa uspeha:
- Dobro smišljena i razrađena ideja.
- Dobro realizovan proizvod.
- Dobro prodata realizacija.
Svaki korak je neuporedivo teži od prethodnog.