Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

  • Da li ste ikada probali da radite nešto samostalno, legalno?
  • Da li znate da popunite opštu uplatnicu?
  • Da li ste ikada u svom životu imali odgovornost za još barem jedno dupe pored svog?
  • Da li ste ikada zaradili svoj dinar, a zatim državi dali harač koji joj pripada?

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

  • Da li zaista možete, makar i pokušati, da razumete koliko je veliki problem u maloj firmi, sa nekoliko ljudi, kada osoba koja je jedan od važnih oslonaca poslovanja ode na duže vreme na trudničko ili neko drugo bolovanje?
  • Da li vam je jasno da poslodavac za svo to vreme snosi gotovo sve troškove koje bi imao da ta osoba dolazi na posao, samo mu država deo novca refundira, uz proceduru koja je ubistvena i sa kašnjenjem od šest i više meseci?
  • Da li znate da svaki radnik koji je prijavljen, svog poslodavca drži u šaci, jer uvek može da ode na bolovanje i na taj način na neodređeno vreme spreči bilo kakvu akciju poslodavca, jer je eventualni otkaz radniku na bolovanju jednak smrtnoj presudi?
  • Da li shvatate, da to što vi trenutno mislite da ne bi koristili prljave trikove protiv poslodavaca, ne znači da u trenucima očaja ne bi za njima posegnuli?
  • Da li razumete da to što vi možda niste takvi, ne menja činjenicu da je barem jedan od pet ljudi takav, i da to predstavlja ozbiljan rizik za gotovo svaku firmu veću od jednog čoveka.

Je l’ to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Je l’ ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

  • Da li znate koliki su troškovi firme?
  • Da li vam je jasno da u Beogradu, trošak za d.o.o. za dobar dan, bez ikakvog prometa, samo na osnovu taksi izadje od 200-350 EUR mesečno?
  • Da je taj trošak za preduzetničke radnje 50% manji, ali da to i dalje znači da vas to košta 100-175 EUR mesečno?
  • Imate li pojma da vaš poslodavac, ako ste prijavljeni na pun iznos plate, državi plaća još gotovo 70% onoga što vi primite?
  • Da ako primate 500 EUR platu, to vašeg poslodavca zapravo košta 850 EUR?
  • Da li zaista mislite da ćete, ovim tempom, to penziono ikada doživeti da iskoristite, obzirom da zdravstveno već sad koristite samo u slučaju životne opasnosti?
  • Update: Da li znate da ako vaš poslodavac ne plati u vrlo kratkom roku pune doprinose za vašu platu (tih 70%) dobija “čestitku” od države, a ako to ne reguliše na vreme biva blokiran, bez obzira što mu je možda ta država upravo najveći dužnik?
  • Da li vam je sada možda jasnije zašto vam poslodavac nudi minimalac + razliku na ruke?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

  • Da li vam je jasno koji sve troškovi ulaze u cenu vašeg radnog mesta?
  • Šta je sve osim plate, trošak vašeg poslodavca?

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe. (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog. (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomacu ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Sustinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdasnjeg coveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da zene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, je l’ to znaci da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inace tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 400 projekata u preko 28 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22 godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. Danas internet marketing konsultant, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i glavni i odgovorni urednik portala MojaFirma.rs :)
481 komentara na ovaj tekst:
Stranice komentara: 1 2 3 9
  1. Milan Stosic says:

    Xe, moj otac (privatnik od 1990. godine) ima jedan mnogo dobar odgovor na sve komentare tipa “privatnicima je mnogo lako” – on uvek odgovori sa “i tebi da bude lako kao meni” 😉

    Super osvrt na realnost koju mnogi ne poznaju ovakvu jer je uglavnom ne posmatraju iz ugla nekoga ko je “imao odgovornost za još barem jedno dupe pored svog” 😉

  2. Bio si blag, i to ne kažem cinično…

    • DejoGenije says:

      Dobar je i jednostavan ovaj tvoj komentar, pa sam razmišljao šta i ja da kažem na ovu temu, jer sam još daleke 1997 oteran iz privatnog sektora, samo na mnogo manje perfidnih načina.

      Tada se još uvek pomalo mislilo na Čoveka.

      Ne tiče se sve ovo samo preduzetnika ili ljudi koji se bave “poslom”. Celokupan ovaj ambijent se reflektuje i na sve oko mene, što direktno (kao što je porodica i potomci), što još dalje (stari roditelji, bratova porodica; imam jedno 7 -8 braće :))

      Suština Ivanovnog teksta jeste da se dotakao svega, u meri koliko je to potrebno i ispričao ga razumljivim jezikom. Ima tu dosta stručnih stvari, od razumevanja i primene zakona na sopstveno poslovanje, znanja knjigovodstva i računovodstva, poznavanja upravljanja (menadžment) itd., tako da može na ovu temu još da se piše i detaljiše, ali u Twitter duhu ću iskomentarisati ukupan ambijent, koji je država (pri tom mislim na ljude, koji je vode i usvajaju zakone i na ljude ljude koji sve to kontrolišu i sprovode u delo) stvorila, a tiče se poslovanja, kao ostvarivanja ideje/ideja koji naši obrazovani/uporni ljudi sprovode u delo i tako doprinose opštem razvoju.
      Ambijent u Srbiji je dakle:
      http://twitter.com/#!/Kayden_Kross/status/155851593533759488

  3. Ovo je tema o kojoj bih mogao da napišem knjigu iako sam prilično mlad i neiskusan u nekim detaljima, ali potrudicu se da budem maksimalno kratak i izrazim svoje mišljenje o nekim sitnicama, za koje mislim da su važne za celu tematiku teksta.

    Socijalizam je mrtav. Kapitalizam je realnost. Najliberalniji mogući, naročito u ICT sektoru.

    Svako ko nije zadovoljan svojim statusom u radnom odnosu, vrlo lako može da ode u APR i da registuje firmu. Za to mu je dovoljna lična karta…

    Zaključak principijelno rešenje postoji: sedi, radi, registruj firmu i posluj, ostali sitni detalji koji slede su ono što razlikuje uspeh od neuspeha…

    • Rade says:

      Postavi stvari na obrnut način.

      Da je socijalizam živ, a kapitalizam mrtav, da li bi onda onaj Mađar s početka priče toliko zazirao od zapošljavanja mlade žene? Država bi se u 100% vrednosti pobrinula za plaćanje trudnice jer je to državi u interesu. Država bi se takođe pobrinula za starije građane.

      U socijalizmu, država se brine o svemu.

      U socijalizmu, nema preduzetništva – nema ni napretka.

      Ni sam nisam siguran šta sam tačno hteo da kažem… 🙂

  4. Miloš Bekić says:

    Već 20 i kusur godina naš dobar porodični prijatelj je komšija “Mirko” koji je radio u GSP-u. Na stranu to što je on dobar sa nama, ima neke pogrešne poglede na svet. Sredinom prošle godine je otišao u penziju (iznenadih se koliko dobru penziju imaju vozači) i on je miran. Stvar je što nakon kraja svake njegove smene on bio miran. Uvek je govorio mom tati, koji nešto više od 20 godina ima malu firmu, baš reči iz teksta, lako je tebi ti si privatnik, uvek imaš pare. Odgovor je: “Da li ti kada se rastaneš od volana i legneš u krevet misliš o tvom autobusu noću, da li će imati goriva i da li će se pokvariti sutradan, da li ćeš imati za benzin? Moje radno vreme je neprekidno u glavi dok sam na poslu fizički prisutan samo deo dana”.

    • Ana S. says:

      Da li si nekada pokušao da izračunaš koliko je putnika u svom radnom veku prevezao gospodin “Mirko” i za koliko je života svaki dan bio odgovoran? A zaradio je dobru penziju “samo vozeći” nekih 30-ak godina. Uvek je onom drugom lakše, “Mirko” je mislio da je tvom ocu lako, ti misliš da je njemu bilo lako… Svaki posao je težak, ako hoćeš da ga odradiš savesno i dobro. I uvek postoji izbor, ako nećeš da radiš za privatnika postani sam privatnik, ali isto tako, ako je teško biti privatnik, vrati se da radiš za drugog privatnika i neće te boleti glava, jer onda posle posla ne moraš da misliš o poslu, ali moraš o tome kako da sa platom koju si dobio pokriješ sve troškove koje imaš… Dakle, svi gledaju samo iz svog ugla. I svi su u pravu. Veliki Ivo Andrić je davno napisao “Istina ima mnogo i dovoljno da svaki čovek bude u pravu”. Medalja ipak ima dve strane.
      I još da dodam, moja plata je bruto oko 60 hiljada, poslodavac mi isplaćuje oko 40 hiljada, iz čega sledi da sam ja sama zaradila i platila svoje poreze i doprinose.

  5. Luka Bralo says:

    Apsolutni win!! Predobar tekst ali mogao si i ostrije. I to bi bilo potpuno OK jer je realnost. Preduzetnik sam i sve mi je ovo poznato.

    • Milan says:

      E moji privatnici , lepo se vi ovde iskukaste koliko vam je teško i verujem da je tako u sistemu u kojem živimo. Ali bih vas ipak potsetio da ste imali mogućnost da postanete privatnici a za to pored dobre ideje i lične karte kako kažete treba imati i malo novaca tj neki minimalni početni kapital. Ja vas neću pitati od kud vama taj kapital samo znam da ga ja koji radim kod vas nemam i da ono što Doberman od vas sa tim jedva preživim mesec dana a da ne govorim o tome da neko ko radi kod vas i ima porodicu o kojoj mora da brine hteo ili ne hteo takođe ima odgovornost prema još nekom dupetu, npr gladnom dupetu svoje dece. Naravno vaša i naša odgovornost nisu iste, mi moramo a vi kako hoćete. Pa bih vas pitao dragi privatnici, počeli ste svi pre 20-ak godina ili manje kada su se raspale državne firme u našoj zemlji. Mnogi od vas privatnika ste bili neki direktori u tim državnim firmama, verovatno mnogi od vas i ” kumovali” raspadu tih firmi da bi ste posle za jeftine pare kupili iste ili u najboljem slučaju kupili mašine ” kao pokvarene ” pa posle otvarali svoje pogone u vašim garažama i prevlačili klijente sa kojima ste poslovali dok ste bili u državnim firmama. Potsetio bih vas da je to negde u svetu i zabranjeno da se bavite istom strukom i delatnošću koje ste radili u prethodnoj firmi. Moram još nešto da primetim. Kapitalizam kod nas traje 20-ak godina a mi već imamo privatnike koji su postali milioneri ( ali ne u dinarima ) i koji imaju velike kompanije čije se vrednosti procenjuju sa mnogo nula. Za 20 godina vašeg rada stvarno veliki uspeh ali na zapadu se takav uspeh postiže za jedan vek jer se firma razvije kroz nekoliko generacija ( deda, otac i sin ) samo kod nas je to preko noći (20 g.) a bogatstvo ste upravo i stekli tako što su vam radnici radili na crno i poslovanjem u sivoj zoni. Sada kada vam je država uvela neku finansijsku kontrolu sada kukate. Ono što je najžalosnije za vas je normalno da se svaki dan radi po 12 sati, da se radi i subota i nedelja i bili bi ste najsrećniji kada bi dan trajao 30 sati a radnici vam od toga radili barem 20 sati. Ovog leta moja radna nedelja je trajala 80 sati. Ovde sad neću iznositi ime firme da ne bih bio kažnjen onom vašom omiljenom metodom koja se zove OTKAZ ugovora o radu ali bilo ko od vas da mi se privatno obrati reći ću i ime firme. Da ne bih dužio dalje, dobro vi znate o čemu ja govorim. Normalno je da kod vas nema bolovanja (ima zloupotreba i sa naše strane, pogotovo kad radimo 80 sati nedeljno pa zloupotrebimo jedan dan mesečno da bi smo malo odmorili i bili i bili sa porodicom ali desi se da se po nekad i razbolimo) I na kraju da odgovorim na ono vaše pitanje- Zašto ne vredite koliko mislite? Pa odgovor je da vredimo, samo ste vi obezvredili naš rad da bi vama ostalo više i da bi ste nas manje plaćali i jer je takav odnos ponude i potražnje, posla i radne snage pa možete da date otkaz kome hoćete i onom koji vredi jer će na njegovo radno mesto konkurisati barem još deset radnika koji koji takođe vrede. A pošto vam je tako teško predlažem vam da rasprodate sve mašine koje ste negde dobili za džabe iz neke državne firme u kojoj ste bili neki direktori da novac poklonite u dobrotvorne fondove i da se priključite nama malim i srećnim radnicima koji nemaju te vaše brige i odgovornost osim odgovornosti prema svojoj porodici.

      • Ivan Minic says:

        Neko moze da obezvredi tvoj rad samo ako ti to dozvolis. Tvoj rad je bezvredan samo ako je ponuda mnogo veca od potraznje. Inace, mislim da nemas ni najblazu predstavu kome pricas, obzirom da dobar deo ljudi u komentarima poznajem. Moja radna nedelja traje 110 sati, za dobar deo njih, takodje. Poceli su sa ustedjevinom ili pozajmicom od porodice ili prijatelja. Sticajem okolnosti, u delatnostima smo u kojima veliko ulaganje nije potrebno, potrebno je samo uloziti mnogo volje, vremena i znanja. Nisu sva zanimanja takva, ali svako treba da se bavi onime cime moze. Ako zahteva veliko ulaganje, a znas sta radis i kako da od toga napravis novac, nacices i nacina da ulozis u to. To nije lako, ali je moguce.

        Inace, koliko god to grubo zvucalo, nemoj da pravis decu ako ne mozes da ih izdrzavas. Ako si ih vec napravio, nemoj da kukas. Ovaj post je upravo o tome, o kukanju koje vise ne mogu da slusam.

        Inace, brzina do prvog miliona ili milijarde zavisi od sposobnosti i industrije. Mnoge firme su nastale relativno skoro pa svejedno vrede milijarde. Google postoji 15ak godina, Apple – tridesetak, Nike kao nike postoji takodje tridesetak godina, Lamborghini postoji manje od pedeset godina, nisu za sve potrebne stotine.

        • ursus_filozof says:

          dragi ivane

          mnogo je jeda, gorcine i samoljublja sakriveno izmedju redova tvog teksta. ti kazes da ne znamo kome se obracamo, a ja bih ti (dobronamerno) rekao da ti pojma nemas o zivotu.

          zapamti samo ovo – covek sme da pogleda drugog coveka s visine samo dok mu pruza ruku da se podigne.

        • MILICA says:

          Ivane, svaka ti je zlatna! Što bi rekao naš narod 🙂 ovo isto ja godinama pričam ljudima koji, baš to, ne znaju da popune opštu uplatnicu. Moj rodjeni muž, koji je inače zaštićen kao beli medved tamo gde radi ( delimično i zbog toga što je sebe učinio nezamenljivim ) ne zna da uplati licitirani iznos sa Limunda, ali zna meni koja sam 8 godina privatnik da pametuje šta je trebalo drugačije. U jednom trenutku sam bila prinudjena da prodam stan od 35km koji sam nasledila od babe da bih zadržala posao, u banci sam morala da stavim hipoteku na krov nad glavom ( jer se njihova politika poslovanja promenila za 180 stepeni čim je počela kriza ) a NIKO ko radi za platu od 1. do 1. ne može da se “pohvali” da je bio prinudjen na tako nešto, i nema pravo glasa! Da je moguće sama sebi ne bih nikada plaćala doprinose, ne treba mi vaša penzija ni zdravstveno osiguranje, da te iste pare stavljam na štednju, do sad bih se osigurala za starost, i kad čujem: zamisli, nije mu gazda platio sve doprinose?! -Dodje mi da vrištim! Na koncu svega, i sama sam na porodiljskom bolovanju, a da li to istovremeno znači da ne radim? NE! Nego menjam pelene dvomesečnoj bebi dok paralelno s tim vodim jako naporan telefonski razgovor sa knjigovodjom. Da ne pričam što mi država kasni sa isplatama, trudničko bolovanje mi još nisu pokrili, a beba će i da prohoda dok budu, a da sam ja kojim slučajem ostala dužna nekoj mojoj trudnoj radnici, do sad bih verovatno bila razapeta na Terazijama, figurativno.

      • Vladan says:

        Milane,

        ne generalizuj.
        Usput, Ivan ima 26 godina, i napisao je izuzetno tačan tekst.
        Ti se pitaj što ti čitaš njegove, a ne on tvoje tekstove, iako si ti “stariji”.

      • Mario says:

        Milane,

        Ocigledno se nikad nisi borio u poslovnoj areni koja se zove Srbija. Ukoliko uzmes malo vremena i samo proucis zakone ove zemlje … pravljeni su da, i sada zaista ne preterujem, SJEBU privatnike. Ko god je krenuo u privatan posao u Srbiji ima muda do neba i treba mu cestitati na tome. Jednu stvar sam davnih dana naucio: “Ko god zna KAKO da uradi posao, ce ga uvek imati. Ko god zna ZASTO radi, ce uvek biti njegov sef!”

        Koliko si knjiga/audio-programa/seminarakonferencija ulozio u tvoj trenutni posao da budes bolji??? Sta si ti to tacno uradio da postanes konkurentan na ovom (ili bilo kom drugom) trzistu rada?

        Zaista mi je dosta ljudi koji samo kukaju, a nista ne urade po tom pitanju. I naravno, uvek popularna u Srbiji: “SVAKI PRIVATNIK JE LOPOV”. Ajde brate tebe da vidim kako ces se pokazati i nemoj mi kukati “ne mogu, “nemam para” i sl. # godine teskog rada isljakanja u bilo kom Mreznom Marketingu (govorim o 60-70h nedeljno) ce ti doneti 5-7.000Eur mesecno. Zato STFU ti i svi ostali. Sidji u rovove i bori se. Ako neces, skloni se.

        Pozz 🙂

      • Zkr says:

        Jedini problem sa tvojim komentarom je što si promašio. Ovde se javljaju privatnici/preuzetnici koji imaju 25-40 godina, tako da nisu mogli da izigravaju Miška i da raspadom SFRJ nakamče početni kapital.

      • zubarica says:

        Sve ste pogodili, od reči do reči; bila sam direktor u državnoj firmi, pokrala sve što mi je trebalo, otac mi je bio Faktor, bogato sam se udala, sve piše ovde:
        http://www.zubarica.com/2010/12/11/kako-sam-postala-preduzetnik/

        …i jako mi je žao što vi niste u mojoj koži :D.

        Sve najbolje.

      • Luka Bralo says:

        Milane, cisto da ti ukratko ispricam moju pricu da skontas neke stvari: Zaglavio na drugoj godini faxa, poceo da radim razne poslove. Nakon 4-5 bezveznih poslova rekao sam sam sebi da vise necu da radim za drugog. Dobro sam razmislio cime bih hteo da se bavim i odlucio – kompjuteri. Konkretnije websajtovi. Da li sam to znao da pravim – nisam! Ok, skinuo sam literaturu tj. tutorijale sa interneta, ucio par meseci i savladao. Para za kapital nisam imao. Bukvalno 0. Odem da se raspitam gde mogu da dobijem pare. Biro daje sredstva za samozaposljavanje u iznosu od 1.600e. Prijavim se. Dobijem sredstva. Registrujem firmu. Bilo mi je potrebno svega 2.000 rsd. Nisam imao kancelariju. Ok, odem da se opet raspitam sta i gde bih mogao da dobijem. U gradu (Zrenjanin) postoji Poslovni Inkubator Zrenjanin koji firmama i preduzetnicima koji tek pocinju daje kancelariju, kanc. namestaj, opremu (laptop, skener, kopir, fax, telefon, pravno i finansijsko savetovanje itd….) prvih godinu dana potpuno besplatno, dok drugu i trecu godinu placas umanjenu kiriju. Prijavim se. Dobijem kanc. Legne mi posle par nedelja onih 1.600e i krenem da radim.
        (Posl. Inkubatori, pored ZR-a, postoje i u NS-u, Senti, Subotici dok u BG-u ima neka priblizna varijanta Hub – Cvoriste 101)

        Danas mi je u toku treca godina kako radim i sve lepo napreduje. Nije idealno ali konstantno napreduje. I kao sto je Ivan rekao radno vreme nam je 110 sati. Cesto i vise. I kad zavrsim posao i dalje ceprkam po netu, trazim sve i svasta, citam i ucim.

        Prve godine poslovanja sam radio samo web sajtove.
        Druge godine sam krenuo da razvijam neke svoje internet projekte.
        Ove (trece) godine sam krenuo sa izradom aplikacija za mobilne telefone.
        Cetvrte i pete godine ce takodje uslediti neke nove stvari u poslovanju, siguran sam!

        Ovo sto sam ja uradio moze svako od vas da uradi. Bukvalno.

        Treba volja!
        Treba da ucis! Moras! Konstantno! Ako ne znas da radis to sto bi hteo, nadji na internetu, nauci, prijavi se da besplatno volontiras u nekoj firmi samo da bi naucio kako se to radi.
        Pare? Pare su svuda oko nas samo treba naci nacin. Bespovratna sredstva za samozaposljavanje? Startup kredit sa najnizom kamatom u evropi? Dovoljno da se pokrene vecina biznisa.

        I zato prekinite da kukate i uzmite stvar u svoje ruke i krenite da radite.

        I da, nisam se razvijao 20-ak godina, imam ukupno 28 god. a oba roditelja su mi nezaposlena (nisu bili direktori u drzavnim firmama i sl.)

        • Zoran Milenkovic says:

          Sve si “lepo” napisao osim jednog detalja. Nije mi jasno kako to tvoji nisu zaposleni zato sto su radili u drzavnim firmama? Pre bih rekao da spadaju u isti onaj soj koji ti ovde pljujes. LJudi koji, po tebi, nisu zeleli da uzmu stvari u svoje ruke, oni koji nisu hteli da im radna nedelja traje 110 sati, itd. Crni sine…

          • Ivan Minic says:

            Moji zaposleni nisu radili u drzavnim firmama, vecini je ovo bio prvi posao i dobili su ga jer su se istakli.
            Ljudi uzimaju stvari u svoje ruke i na taj nacin. Ja vrlo lepo i jasno pisem, problem je sto ocigledno niko ne cita dalje od prvih par recenica koje mu zasmetaju. Ne mora svako da bude preduzetnik, ali svako mora da radi na sebi, konstantno.

          • Luka Bralo says:

            Nisi dobro citao…moji nikad nisu radili u drzavnim firmama.

      • S oprosetnjem, i uz duzno postovanje – mesas babe i zabe.
        Pomesao si preduzetnike i lopove.
        Pomesao si vredne ljude i tajkune.
        Razmisli malo o tome sta si napsiao. Pun si ogorcenja ali osnovni problem sto ti nisi privatnik nije sto nemas novaca, vec sto ili nemas ideja, ili jednostavno nemas hrabrosti da pokusas.
        Apsolutno nije tacno da je novac neophodan.
        Iz licnog isksutva tvrdim da je novac od svih problema, najmanji.

  6. Po meni najbolji blog-post na ovu temu!

  7. Pedya says:

    Evidentno da imaš šta da kažeš, a i umeš. Svaka čast i na jednom i na drugom.

    Biti privatnik nije lako, za to treba imati i herca, ali i predispozicije – malo ljudi ima jedno ili drugo, a još manje ima oba. Nikad nisam bio u tvojoj koži, jer evidentno, nisam znao kako. Nekako mi je uvek bilo lakše da nađem nekog kome ću biti dovoljno bitan. Ni to nije lako… Zato, verovatno, toliki sede i gunđaju, ne pokušavajući ni jedno ni drugo. To je (ipak) najlakše.

    Intimno, sa nekim stvarima teško mogu da se složim, ali to ne znači da nisi u pravu. Istina hoće često da ne prija, ali ti ovo nisi ni pisao da bi ljudima bilo prijatno, već da bi im se otvorile oči. A ako je bar jedan odškrinuo bar jedan kapak, nisi se džabe trudio.

    Ovaj tvoj tekst je kao lek – gorak, brate, za gutanje, al’ kad se proguta i svari – pomaže. 😉

  8. Milanos says:

    Brutalno-realan tekst… Svaka cast na smelosti da se pogleda istini u oci…
    Nazalost nisu uvek krivi ni poslodavci (privatnici), a ni zaposleni, jednostavno postavka i okviri su takvi da su se rashodi prema raznim drzavnim institucijama u Srbiji od 1997. godine (post-sankciskog perioda) do danas 2012. godine (“moderno-demokratskog” perioda) narasli minimalno 30 puta, a standard zivota i uredjenost drustva su se malo promenili u pozitivnom smeru u odnosu na to (primer na osnovu koga ovo tvrdim je mali servis mobilnih telefona od dva zaposlena radnika + vlasnik, u gradu u Zapadnoj Srbiji)…

  9. zubarica says:

    Dragi brate u nevolji, ja sam privatnik od oktobra 1990., pola mog bloga je na ovu i slične teme, dakle – da ne odgovaram na pitanja, pls :). Pošto moju delatnost kači čitav spisak specifičnih propisa, tek to je zabavica…

    No, za razliku od Marka Stanojevića, ja mislim da kapitalizam (ovde) ne samo da ne postoji, nego da socijalizam peva, igra, veseli se, i da će tako biti još generacijama.
    U realnom životu, van IT sektora, ne samo da strahovito mnogo ljudi nema blagog pojma o ovome što je napisano, NEGO IH NE INTERESUJE.

    Ako slučajno i kažem nešto, slušaju sa dosadom – jer žive u izolovanom svetu državnih jasli, i uvereni su da će tako biti doveka. Ako im, kojim slučajem, posao visi o koncu – sve će misliti, samo ne kako da odu u preduzetnike, ili se zaposle kod istog… To je – ne drugačiji mindset, nego drugi kosmos.

    Bojim se da nisam optimista, možda jer imam skoro 49 godina, a ceo život čekam da neko shvati ovo što piše.
    Neko ko odlučuje… :).

    Hvala na sjajnom tekstu i svako dobro.

  10. Srđan says:

    Treba da budemo svesni da će se ovaj trenutni sistem, razvijen do perfekcije i temeljen na tome da je najbolje ako se apsolutno ništa ne menja, sigurno zadržati još 20-30 godina. Veoma je porazno što je ogroman broj mladih (20-40 godina) preuzeo sadašnji sistem i lepo se ”utalio” sa postojećim ”želim da radim u opštini” sistemom.

    U društvu je vidljiva totalna odsutnost značaja i orijentisanosti na pojedinca pa je tako u biznisu vidljiva apsolutna odsutnost empatije za preduzetnika i biznismena, koji treba da ”hrane” budžet ove države.

    Od poslovanja u Srbiji nema ništa, učite jezike i orijentišite se na poslovanje preko weba.

  11. Potpuno tacno.
    Svako kukanje o tome (kako je tek meni) je izlisno, samo da navedem kao primer sledece:
    Prelomni trenutak je bio 2008. kada sam za 2 godine imao u firmi 4 trudnice, pa porodilje.
    Isao sam logikom da placam mesec za mesec, ali kada mi drzava refundira ono sto sam prethodno vec platio. Ali ne lezi vraze, drzava mi je poslala finansijsku inspekciju pa sam sve platio uz kamatu.
    Jos jedna stvar, ja prodajem pamet pa mi je daleko lakse kao i svima vama koji prodajete internet usluge.
    Proizvoditi bilo sta u Srbiji, prodavati i naplacivati je filozofija i ko to uspeva – svaka mu cast.

    • zubarica says:

      Kad komuniciram sa ljudima koji realno nešto proizvode, prodaju i to, kako ste rekli, verujte da dođem do zaključka da je to vrsta ludila :).

  12. Roker says:

    Istina je napisana, a ume da boli. Svaka čast!

  13. Boris says:

    Zoki, još od školskih dana si bio “avangarda” :). I ja imam firmu od 1993. godine, koja je hranila više od “jednog dupeta” 🙂

    Elem, ne samo “da socijalizam peva, igra, veseli se, i da će tako biti još generacijama” kako reče zubarica, već za mnoge ovde Tito još nije umro! I tačno je da mnogi iz mlade generacije ovde i ne pomišljaju da idu u privatnike, niti da rade kod njih, jer se “država” Srbija (nisam baš siguran da je ispravno da se ovako napiše, jer smo mi daleko od prave države) svojski trudi da uveća broj birokratskih pijavica, koje, da bi živele, moraju nekom da sisaju krv. Birokratski aparat se od 2000. godine na moju veliku žalost samo uvećava… Često se pitam da li sam 90-ih zbog ovoga provodio dane u šetnjama sa istomišljenicima… Rekao bih da od tadašnjih “šetača”, a sadašnjih političara niko nema mu** da kaže u kolikim smo gov****, da napravi neophodne rezove i da se onda krene “ispočetka”, što ih čini popuno istim kao što su bili oni koji su zbačeni sa vlasti. Kada ova “država” daje lažnu sliku i lažnu nadu mnogima da se ništa nije promenilo, mnogi nemaju ni potrebu da menjaju svoj mentalni sklop.

    Vezano za plate – nisi spomenuo, a vrlo je bitno – privatnik ako zakasni da isplati na vreme poreze i doprinose za plate zaposlenih, odmah dobije “čestitku” u vidu kazne za pravno lice i odgovorno lice u firmi, a isti onaj GSP u kojem je radio onaj vozač Mirko, može opušteno godinama da ne plaća iste te doprinose, bez ikakvih kazni!!!

    Na kraju samo – još jedna “crtica”. Primećujete li da kod nas štrajkuju samo oni koji plate primaju iz budžeta ?! To je zato što se kod njih i ne oseti da ih 50+% ne radi, a i “dokon pop i jariće krsti”…

    Pozdrav svima,
    Boris

    • zubarica says:

      Ime moje :), kako rekoh na svom blogu, pre godinu dve sam otvorenih usta slušala jedan par preduzetnika iz Češke, koji su mi pričali kako je drugačiji stav države…
      A samim tim i ljudi.
      Ako država ima stav da je preduzetnik BITAN, da je najvitalniji, najfleksibilniji deo privrede (ovde pogotovo, ja ne poznajem pravog preduzetnika koji se nije “okrenuo” šta god da se desilo), plus – onaj deo privrede koji REALNO zarađuje pare – onda takav stav ima i narod.
      Ne da mi neko ljubi ručice, daleko bilo, nego je svest drugačija.

      Ali meni nikako ne da mira ona Katićeva priča o bruto platama – kad samo pomislim na to, zavrti mi se u glavi…:).
      Kako bi samo narod drugačije mislio kad bi iz svojih 10 prstiju platio zdravstveno, pa mu neko tražio mito, bio osoran na šalteru, zakazao ga za ko zna kad… Heh, pusti snovi.

  14. durovski83 says:

    Hmmm.Sad kad sam procitala tekst vise puta imam dva zakljucka:
    ili prvo da se udam,rodim decu i to vreme provedem učeći još ako stignem ,pošto će muž morati da rinta jer sa bebom dolazi i trošak,pa mora da radi bar još neki posao;
    ili da nastavim posao roditelja i prestanem da tražim posao što znači da ću i ja postati nadrndani privatnik koji ne želi više ni jednu ženu da zaposli jer treba to sve poplaćati!
    Realno,situacija za nas žene nije laka,kad pogledam stav tebe kao privatnika (verujem i svih ostalih) ali postoji i ona druga strana medalje: kako onda da se očekuje da žena rodi dvoje,troje pupupu ne daj Bože četvoro dece i poveća natalitet? Mora da ima nekog ko će da je izdržava u tom periodu. Pa šta ako joj se deca razbole pa mora opet pupupu nedaj Bože da uzme i bolovanje? I
    Hajde da uzmemo npr. da muškarac uzme trudničko (što je moguće) a žena lepo ostavi njega kući s detetom i ode da radi odmah posle 6 nedelja da se ne bi poslodavac bunio kako ima teret!
    Da vas vidim junačine kako bi se snašli? Da vas vidim kako bi bilo kad još dodje kući umorna s posla pa joj nije ni do toga da vas pogleda a kamoli da se cima oko deteta? Pitam se da li postojala želja i za drugim,trećim? Obrni okreni dolazimo do bele kuge.
    O zakupu,taksama i ostalim pratećim zavrzlamama neću ni reč reći. Tu sam nemoćna,baš kao i vi.
    I dođosmo do toga ko je kriv? Država!
    Ko čini državu – ljudi!
    Gde su pametni ljudi? Neće da se petljaju u politiku “Neću da se nosim sa budalama” čujem bar tri puta dnevno kad pitam nekoga ko je naobrazovan i sposoban što se ne angažuje malo po principu počisti djubre u svom dvorištu.
    Zaključak : budale vladaju, a mi kukamo i pišemo li pišemo.
    Džaba.

    • Ivan Minic says:

      Ljudi nece da se mesaju u politiku jer je rizicno. Jer svako ima goruce probleme koje pokusava da resi i ne moze sebi da priusti taj luksuz 🙁
      Sto se situacije sa decom tice, veruj mi da razumem koliko je besmisleno, ali je tako. Ja prvi zelim porodicu, i zelim je uskoro, ali mi je jasno da je to nerealno, onako kako bi trebalo da bude.
      Verujem da ce svaki normalan poslodavac pristati na kompromis, i da nije problem da izgubis radnika na mesec, dva, dok se situacija sredi, ali prosto, mora i radnik da ima korektan odnos prema svemu, odnosno da razume svoj polozaj.
      Alternativa je, naravno, rad u drzavnoj firmi, gde nista nije bitno… obzirom da tamo, i onako, nikad niko nista ne radi…

    • Vaske says:

      Privatnik sam i pokušaću da se osvrnem na ovaj problem iz druge perspektive. Najveći problem našeg društva je negativan priraštaj i diskriminacija prema trudnicama ili budućim majkama je dugoročno kao da sečemo granu na kojoj sedimo. Problem se može rešiti samo tako što će poslodavcu finansijski biti svejedno da li će zaposlena otići na trudničko i/ili porodiljsko bolovanje. Poslodavcu će finansijski biti svejedeno samo ako odlazak na zaposlene na bolovanje za njega ne predstavlja nikakav izdatak već samo za državu. Tu naravno nastaje problem. Država uvek govori kako nema para ali nikada ne govori ZAŠTO nema para? Na jedvite jade, pod pritiskom MMF-a i poverenika Šabića, Poreska uprava je objavila da najveći poreski dužnici duguju 220 milijardi dinara ili 2,1 milijardu evra! http://www.emg.rs/vesti/srbija/172324.html
      Kontrolu uplate i naplatu poreza i doprinosa vrši Poreska uprava (DRŽAVNI organ). Porska uprava se pravda time da je onemogućena da naplati poreze i doprinose zbog stečaja, rekstrukturiranja, privatizacije i reprograma poreskog duga http://www.poreskauprava.gov.rs/sr/index.jsp?page=saopstenja/saopstenje.jsp&sid=3351. Sva četiri razloga su skrivljena odlukama i neefikasnošću države. Kao prvo, najveći dužnici su firme sa većinskim DRŽAVNIM kapitalom. Drugo, višedecenijske stečajeve koji onemogućavaju naplatu poreza i doprinosa razvlače DRŽAVNI sudovi i stečajni upravnici postavljeni od strane sudova ili DRŽAVNE Agencije za licenciranje stečajnih upravnika. Treće, DRŽAVNA Agencija za privatizaciju zlopotrebom ovlašćenja postupak restrukturiranja koji je zakonski ograničen na godinu dana izigravanjem zakona beskrajno produžava tako što na svaka tri meseca donosi rešenje o prekidu postupka restrukturiranja čime bez ikakvog pravnog osnova onemogućava sve poverioce (i Poresku upravu) da naplate svoje potraživanje a postupci restrukturiranja traju godinama. Četvrto, reprogram poreskih dugovanja je mera koju je odobrila DRŽAVA i koja traje najduže 12 meseci, što znači da je do sada Poreska uprava trebalo da naplati sav poreski dug ili da protiv onih koji ne ispunjavaju obaveze iz reprograma pokrene postupak prinudne naplate.
      Zaključak je jasan, država je napravila problem, država problem iz dana u dan čini većim i država ne rešava problem. Ogroman manjak od 2,1 milijarde evra država “pokriva” tako što svoje obaveze prebacuje na teret onih koji je izdržavaju – nedržavnih firmi i preduzetnika. Umesto da država podstiče natalitet preuzimanjem svih obaveza za trudnice i porodilje, ona ih “velikodušno” deli sa onima koji plaćaju poreze i doprinose. U “kapitalističkoj” Nemačkoj država pruža neuporedivo veću podršku porodiljama, ali tamo država već nakon mesec dana kašnjenja sa uplatom doprinosa šalje svoje službenike u firmu kako bi proverili da li firma treba da nastavi da posluje i da li se može rešiti problem ili se firma mora likvidirati. Na taj način, ne moraju svi da plaćaju neuspele državne eksperimente jer se dug ne gomila, kao što je to kod nas slučaj.
      Ono što nama nedostaje je drugačiji odnos prema budžetu. Na zapadu budžetski novac građani i firme smatraju svojim jer su oni poreski obveznici, dok mi budžet posmatramo kao tuđ novac. Država manjak zbog svojih promašaja pokriva tako što nam uskraćuje za mnoga socijalna davanja koja bi nam inače pripadala. Da li bismo svi bili tako indiferentni da u svojoj kući imamo člana porodice koji nam stalno pravi rashode i dovodi nas u oskudicu i probleme?
      Na kraju krajeva, problem će rešiti onako kao što su ga uvek rešavalli, 2,1 milijarde evra će biti otpisano, drugim rečima platićemo ga svi mi tako što ćemo se odreći onog na šta bi inače imali pravo. Fraza koju koriste je svima dobro poznata “smanjenje socijalnih davanja”.

  15. Maksimalno realan tekst. Znam da se mnogima neće svidjeti, ali…

    Nakon 10 godina rada kao samostalni poduzetnik poznati su mi svi ovi problemi. Znam kako je i kad imaš trudnicu u firmi, a posebno kako te ostali privatnici gledaju kao vanzemaljca jer je nisi otpustila prije nego je stomak postao tako vidljiv. U BiH, srećom, poduzetnik plaća samo bolovanje do 40 dana, a kompletno trudničko dalje snosi država, tako da sam to preživjela.

    Prije par mjeseci sam i konačno potpisala kapitulaciju i zatvorila radnju nakon toliko godina borbe, priznavši sebi da se ne znam nositi sa svim tim problemima, jer ako hoćeš biti maksimalno korektan prema radnicima i pošten u svakom pogledu, onda teško opstaneš kao privatnik.

    Bar ja nisam. Sad mi ostaje da budem bitna, za sada to uspijeva. Ali me strah do kada će to trajati jer nijedna naša država još uvijek nije shvatila koliko su joj bitni privatni poduzetnici.

  16. Vrlo strucno i objektivno, cak su one ograde na poceku nepotrebne, svako ko je pokusao da vodi svoj posao razume svako slovo. Samo jedna mala ispravka: drzava vraca ceo iznos naknade za porodiljsko, i to vec posle mesec do dva, provereno vrlo skoro. A i niko ti ne brani da porodilju privremeno zamenis nekim na odredjeno vreme, kome se ti unapred predoci.

    • Ivan Minic says:

      Moj komentar se odnosio na bolovanje, u kom slucaju drzava refundira 70% neto plate (dakle samo onog dela koji radnik dobija, ne i doprinosa koji cine upravo tih 70% koje na sve dobija drzava), i gde se kasni toliko, da sam ja pre par godina zaboravio da imam ta sredstva na namenskom racunu za to, i slucajno ih primetio godinu i nesto kasnije…

      Sto se trudnickog bolovanja tice, drzava refundira od skoro 100% porodiljama (na prosek u poslednjih 12 meseci), ali samo pod uslovom da su prethodnih 12 meseci neprekidno u radnom odnosu, u slucaju da su krace refundira 30-65% u zavisnosti od duzine trajanja. Takodje i dalje ne refunidra pun iznos sredstava tokom odrzavanja trudnoce.

      • zubarica says:

        Ne refundira ni pare po onim čuvenim programima za zapošljavanje, beše li Prva šansa ili kako… Navodno je bilo da tromesečno vrati pare, ali kakvi.

  17. Deda says:

    Nick “Deda” proizasao je iz samostalnog preduzetnickog perioda.

    Jedan profesor mi je pricao da u ovo vreme treba raditi tri posla:
    -drzavni
    -privatni
    -na crno

    Ja se kidao od smeha onomad a onda se susreo sa realnoscu…(“Otvoreni prelom duše”)

    Ostalo je prica u kojoj imam odgovore na sva tvoja pitanja, ali i na mnoga koja nisi postavio u ovom odlicnom tekstu.
    Nikada ne kukam, lakse mi je da radim i da cutim.
    Radim nekoliko poslova i uspeo sam da vredim nekim ljudima. Neki drugi zavise od mene i brinem o njima.
    Drzava i sistem se ne razlikuje od drugih sistema u drugim drzavama, svuda je isto.
    Sve je na nama.

    Izvukao bih poJentu: ne gledajte druge i ne gubite svoje dragoceno vreme kukajuci. Sedite, ucite, budite u trendu, aktuelni sa znanjem i umećem, ostalo će sve biti kako ste zamislili. (morate da zamislite i imate cilj)…
    Ne jurite preko noci kamione i milione, lova ce doci kao posledica vaseg dugogoidisnjeg rada.
    Stvorite svoj mikro svet, ucinite mali malecki brend od svojih usluga, proizvoda, sebe i usmerite svoje dragoceno vreme na stalno usavrsavanje, konkretan rad i zadovoljstva.
    Ako kopate, radite to bolje od drugih….

    ps. pretvaram se u gomilu onih savetodavnih likova, ali ja to smem sebi da dozvolim…

  18. Maja says:

    to što živimo u kapitalizmu u kome čovjek više nije bitan i nije baš stvar kojom se treba oduševljavati.
    jesam za rad, jesam za kapitalizam, ali….

    čudno je to kako se mišljenja promijene… npr. kad postaneš poduzetnik… ili opet kad neko nekog tvog odbije zato što nema penis među nogama… stvari se u životu okreću i to što imam i mogu danas, ne znači da ću imati i moći sutra…

    lijepo je kad si mlad i jak, ali to ne traje vječno…

    a bez ovih trudnica, uskoro će samo radnici preko 50 da ostanu, tako da, tricky je sve to…

  19. Fino. Pročitala sam i taj na engleskom, koji je već ”druga ruka”, pošto je prevod mađarskog originala. Žao mi je što si se u svom prevodu trudio da budeš politički korektan, pa nisi preveo poslednje rečeno u onom na engleskom, gde se ustvari nalazi nekakva poenta. Da ne prepričavam, koga interesuje, dao si link u tekstu. Takođe, ima tu jedna logička greška. Postoje žene koje su već izrađale decu, a obrazovane su i u punoj snazi u svakom smislu, u svojim kasnim 30 ili ranim 40, a takve teško da će otići na trudničko i porodiljko ponovo. Zašto njima ne dati posao? Zato što će otići na bolovanje kad im se razboli dete? A zašto Otac ne bi ponekad otišao na bolovanje? Najbolje je kastrirati/sterilisati sve svoje zaposlene, pa smo mirni. Ili još bolje je ovako zavaditi, pa vladati, što bi rekli. Zavaditi poslodavce i zaposlene, dok država profitira. Uvek je treći imao koristi dok se dvoje svađaju. Eto dotakoh se gorepomenute poente ipak.

  20. Nikolina says:

    Lepo je pricati o kapitalizmu, ali neka daju i kapitalisticke uslove poslovanja tu pa da vidimo kako ce da procveta preduzetnistvo! Za pocetak ti ogromni doprinosi (kojih zaposleni nisu svesni) su PLJACKA, nek lepo daju bruto plate pa svako svoj porez da plati, te doprinose i sta vec treba i milina. Pa ce znati gde idu pare i koliko para gde odlazi. Ugovor, uplata – a sve dalje je problem zaposlenog a ne moj. Onda raznorazni porezi na neznamnijastavise, secam se neke nesrecne firmarine koju su nas svojevremeno dok smo imali firmu u BG ganjali da naplacuju neke silne pare, pa onda neki porezi unapred…ma muka mi pripadne samo kad se setim. Vama ljudi svaka cast kako uopste uspevate da poslujete i ista zaradjujete u takvim nenormalnim uslovima. ..

  21. vanja says:

    Ima li jos nesto da se kaze posle toga sto si Ti vec rekao?!

  22. miss cybeernaut says:

    Kaos. Kak lijepo. Stvarno si bio nezan 🙂

  23. Ocko says:

    Ko pravilno shvati ovaj tekst, moze mu delovati cak prilicno inspirativno da konacno zacuti i zasuce rukave! Like!

    • elefteros says:

      Upravo ovo mi je misao sve vreme dok prolazim kroz komentare (i na pročitani tekst, naravno)! Maltretirao sam koleginicu pravnicu do malopre da mi objasni kako funkcioniše taj sistem sa porodiljskim i skapirao da je u stvari najveći problem u vezi plaćanja poreza i doprinosa za radnika koji – ne doprinosi.

  24. Svetlana says:

    Računovođa sam, znam jako dobro koliko vredim, ne brojim tuđe pare, stanove, kola i sl. i nikada nebih bila privatnik iz dosta razloga koje ste i sami naveli. Cenim i poštujem, ali….očekujem i sa druge strane to isto, i zato ko Vam daje za pravo da kažete “Život nije fer i ljudi su stoka.”
    Ako možete sami izvolite. Iako sam radnik (u privatnoj firmi) sa dosta stvari se slažem sa Vama, ali verujte mi imam skoro sve odgovore na vaša pitanja.
    Bojim se da dok ne krenemo i jedni i drugi (poslodavci i zaposleni) da razmišljamo i radimo drugačije neće nam ni biti dobro.
    Od Vas sve zavisi, Vi birate kadrove sa kojima ćete raditi, i na Vašu žalost sve ja na Vama. A ja, ja mogu da biram, a biram da ipak malo mirnije spavam (verujte mi sanjam svoj posao), da radim osam a i više sati, da maksimalno profesionalno odradim svoj posao (a bilo bi dobro da me ne ometate u tome), i očekujem ljudsko poštovanje i naknadu za to.
    I kad prestanem “ja” da brojim Vaše pare, stanove, kola i sl….i Vi da me nazivate stokom i da se tako i ponašate, biće nam svima dobro.

    • Ivan Minic says:

      Ja nikog pojedinacno ne nazivam stokom. Iznosim generalni sud koji se odnosi na svakoga od “vas” isto koliko i na svakoga od “nas”. Ne radim to sa ciljem da nekog uvredim, vec sa ciljem da nekog osvestim. I da, ljudi jesu stoka, i zivot nije fer, i sto se toga tice, statistika je neumoljiva.

      • Svetlana says:

        Ivane,
        sjajno je koliko je tvoj tekst izazvao reakcija i naterao mnoge od nas da napisu nesto, treba bogami vremena i da se ovo sve procita, jer sve stoji. Generalno smeta mi to ljudi su stoka. Ne mislim da si ikoga uvredio, zapavo mislim da svi treba dobro da se zamislimo posle ovog teksta i zaista vidimo gde smo, ko smo i koliko vredimo. Jer ja veruj mi mnogima nebih dozvolila ni dve nacrtane ovce da mi cuvaju. Ali sve ima dve strane pa i ova. Ima nas svakakvih i sa jedne i sa druge strane.

  25. Brancconi says:

    Stara jevrejska izreka kaže: Nezadovoljstvo je preduslov uspeha. Ako ste nezadovoljni svojim statusom, radnim mestom, zaradom, uslovima rada, poslodavcem, onda jednostavno promenite to. Radite za sebe. To oslobadja čoveka jer sve uspehe koje ostvari može da , sa ponosom pripiše sebi a za neuspehe ne može da okrivi drugog. Imam iskustvo rada u privatnom sektoru, 10 god sam radio za “drugoga” i svojim radom se i

  26. kombi011 says:

    Odlican tekst ali preblag. I onaj tekst madjara je odlican.

    Kapitalizam kazes, u Srbiji, hahaha, mene ne zanima da li je isto ili gore u drugim drzavama sa istim sistemom, mene zanimaju samo one u kojima je bolje! Ni socijalizam nije bio isti u svim drzavama.

    Da se ne lazemo, ovde sistem nije ni postavljen u temelju kako bi vecina nas normalnih volela da bude, odnosno kako bi ova drzava bila sto blize najboljem mogucem modelu kapitalizma (Svedska, Finska, Danska), ovde je na delu drp sistem evo vec 12 godina. Zato je tako tesko privatniku da se izbori za svoj posao. Nije u pitanju samo njegovo umece, znanje, snalazljivost vec taj nepodnosljivi uticaj drp sistema na njegov posao. To mnogo koci i trosi energiju na potpuno nebitne stvari.

    Meni je samo zao sto su mlade ljude ubacili u tu kolotecinu, jedan deo njih koji nema ama bas nikakve mogucnosti da se zaposli kod drzave je pobegao glavom bez obzira napolje, drugi deo je ostao da se bori kako zna i ume ili da se preda bezuslovno. Ne osudjujem ni jedne ni druge a da svima moze da bude bolje – moze, samo se treba izboriti za to.

    Ne zaboravite, svi imamo zajednickog neprijatelja: vreme.

  27. Brancconi says:

    …se izborio za dobru poziciju i odličnu zaradu. Otisao sam kad mi je plata bila najveća u karijeri zato što sam bio nezadovoljan. Radio sam posle toga za sebe. Manje ili više uspešno. Ali jedno sam naučio, nema kukanja, nikad. Ne kukam na one koji me ne razumeju, ni na one koji misle da mi je lako, ne kukam ni na državu, jer drugu nemam. Šta želim da kažem. Ako radite privatno , u Srbiji, onda prihvatite uslove kakvi jesu i borite se. Nemojte da vam smetaju takse, porezi, trudnice i ostalo, prihvatite sve kao neizbezan trošak i gledajte da zaradite i pored svega. Mi zivimo u tzv. divljem kapitalimu prvobitne akumulacije kapitala, u kome je nažalost sve dozvoljeno. Pokušajte da radite i da ne “podivljate”. I budite nezadovoljni….možda i uspete!

    Izvinjavam se zbog ovog presecanja teksta…

  28. Apsolutno tačno! Svaka ti čast!

    Suprug i ja činimo okosnicu firme… Kad sam se porodila pre 20 meseci, a dobila sam dvojke, odmarala sam 2-3 nedelje (koliko da se oporavim od carskog reza). Da bi moja deca imala mleko i pelene – morali smo to i da im zaradimo. Unajmili smo na par sati dnevno i jednu ženu, jer nam se više isplatilo da nju platimo, a da možemo da radimo…
    Danas svi kažu “blago tebi”, a niko ne zna da noću ne spavam, jer radim, da ujutru ustajem s petlovima da deci spremim obroke, da trčim sa njima po ceo dan, učim ih novim stvarima; pa treba uganjati i dužnike i naći nove klijente…
    I ne ulazim u rasprave kome je blago, a kome nije. Ima ljudi kojima je ceo svet kriv za sve, a ja na takve ne trošim energiju…

Stranice komentara: 1 2 3 9
Linkovi na ovaj post:

  1. Istina o preduzetnišvu, projektima i stanju zajednice - Dan u životu kompanije
 

Bacite pogled i na...

Deset zanimljivosti iz istorije kompanije Apple

Pogledaj →