Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

business

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

  • Da li ste ikada probali da radite nešto samostalno, legalno?
  • Da li znate da popunite opštu uplatnicu?
  • Da li ste ikada u svom životu imali odgovornost za još barem jedno dupe pored svog?
  • Da li ste ikada zaradili svoj dinar, a zatim državi dali harač koji joj pripada?

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

  • Da li zaista možete, makar i pokušati, da razumete koliko je veliki problem u maloj firmi, sa nekoliko ljudi, kada osoba koja je jedan od važnih oslonaca poslovanja ode na duže vreme na trudničko ili neko drugo bolovanje?
  • Da li vam je jasno da poslodavac za svo to vreme snosi gotovo sve troškove koje bi imao da ta osoba dolazi na posao, samo mu država deo novca refundira, uz proceduru koja je ubistvena i sa kašnjenjem od šest i više meseci?
  • Da li znate da svaki radnik koji je prijavljen, svog poslodavca drži u šaci, jer uvek može da ode na bolovanje i na taj način na neodređeno vreme spreči bilo kakvu akciju poslodavca, jer je eventualni otkaz radniku na bolovanju jednak smrtnoj presudi?
  • Da li shvatate, da to što vi trenutno mislite da ne bi koristili prljave trikove protiv poslodavaca, ne znači da u trenucima očaja ne bi za njima posegnuli?
  • Da li razumete da to što vi možda niste takvi, ne menja činjenicu da je barem jedan od pet ljudi takav, i da to predstavlja ozbiljan rizik za gotovo svaku firmu veću od jednog čoveka.

Je l’ to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Je l’ ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

  • Da li znate koliki su troškovi firme?
  • Da li vam je jasno da u Beogradu, trošak za d.o.o. za dobar dan, bez ikakvog prometa, samo na osnovu taksi izadje od 200-350 EUR mesečno?
  • Da je taj trošak za preduzetničke radnje 50% manji, ali da to i dalje znači da vas to košta 100-175 EUR mesečno?
  • Imate li pojma da vaš poslodavac, ako ste prijavljeni na pun iznos plate, državi plaća još gotovo 70% onoga što vi primite?
  • Da ako primate 500 EUR platu, to vašeg poslodavca zapravo košta 850 EUR?
  • Da li zaista mislite da ćete, ovim tempom, to penziono ikada doživeti da iskoristite, obzirom da zdravstveno već sad koristite samo u slučaju životne opasnosti?
  • Update: Da li znate da ako vaš poslodavac ne plati u vrlo kratkom roku pune doprinose za vašu platu (tih 70%) dobija “čestitku” od države, a ako to ne reguliše na vreme biva blokiran, bez obzira što mu je možda ta država upravo najveći dužnik?
  • Da li vam je sada možda jasnije zašto vam poslodavac nudi minimalac + razliku na ruke?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

  • Da li vam je jasno koji sve troškovi ulaze u cenu vašeg radnog mesta?
  • Šta je sve osim plate, trošak vašeg poslodavca?

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe. (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog. (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomacu ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Sustinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdasnjeg coveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da zene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, je l’ to znaci da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inace tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

Ako vam se tekst dopao napišite neki komentar ili podelite sadržaj ove stranice putem društvenih mreža sa svojim prijateljima.
Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 1.700.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
480 komentara na ovaj tekst:
Stranice komentara: 1 2 3 4 9
  1. zoja says:

    this is another bul shit!
    far gone!

  2. Rahela says:

    Interesantno vidjenje stvari.

  3. Milica says:

    Tekst je sjajan susret sa realnošću.

  4. bstojanovic says:

    Odlican guide za svakoga ko pocinje privatni business.

  5. Slazem se sa velikim delom teksta. Privatniku je sve, samo ne lako. Ono sto je moglo bolje u tekstu, a mozda bude bila ideja za neki naredni blog post, to je sto je ovde prikazana samo “jedna strana medalje”. Najobjektivniju sliku o necemu uvek stvorimo kad vidimo i benefite i posledice.

  6. Ivane,

    Pre svega izvini što će moj komentar biti dug skoro kao tvoj tekst. To sam oduvek mrzeo, ali morammmmmmmmmmmmm :-) i ja da te komentarišem.

    Pokušaćuda moji komentari ne budu suvo laskanje kao i rečenica koju sam previše puta pročitao: “Bio si blag, trebao si jače, itd.”

    Tekst je jako dobar, ali predstavlja jedan ugao gledanja na problem koji je sasvim u redu. Međutim, ako tražimo uzrok svih ovih “tvojih a samim tim i naših” muka, onda gledamo u pogrešnom pravcu :-).

    Ono što si izostavio iz teksta je sledeće:

    Srbija je zemlja specifične “klime” gde bi svako da bude privatnik / preduzetnik. U toj ideji mi zaboravljamo jednu osnovnu stvar a to je, brate moj, formalno obrazovanje. Ova tvoja pitanja o samostalnom / legalnom radu kao i o opštoj uplatnici, uopšte nisu na mestu. Ona bi morala da glase ovako:

    Da li ste pismeni? Znate li sva slova azbuke? Umete li da se potpišete (takođe potrebno za uplatnicu)? Umete li da govorite? Znate li sve padeže? Imate li vaspitannja, dikcije? Umete li da se ponašate u društvu, na javnom mestu, u restoranu (naglašavam u restoranu, ne u nadzemnom objektu, birtiji, i sl.)? Da li raspoznajete strani jezik kada ga čujete? Možete li možda da pokušate da ga indetifikujete?

    Konkretnije:

    Koju školu ste završili i sa kojim prosekom pa bi da budete direktor / menadžer?
    Kakvo iskustvo imate i kakve rezultate iza sebe?

    Nemate školu, osećate se tako, mislite da znate to…!
    Nemate ni iskustva ali imate “neke projekte” …!

    E ne može! Sedi jedan! NE ZNATE NIŠTA, BRE! BUDITE UVERENI!

    Šta ste – programer, dizajner, montažer …?!
    To i radite, ne možete biti menadžer! Jednostavno – ne možete!

    Biti menadžer u svetu, kako i u Srbiji znači imati formalno zanje / osnovu iz organizacije, sociologije, psihologije, ali ne onu koja se uči sa TED-a već onu koja se uči iz knjiga i sa predavanja prestižnih Fakulteta sa cenjenih Univerziteta (dakle ove instant papagajske (čitaj srpske škole) ovde nemaju šta da traže)…

    Vrlo važna komponenta u obrazovanju svakog menadžera je EKONOMIJA. To je ono što nas jebe. Niko je ne zna. Niko je ne proučava. Svi bi da imaju i vode firme. Svi se vode onom: Šta ko meni može reći i uraditi mojoj firmi, bolje od mene …I onda dođu u ćorsokak. Onda pišu o ceni koštanja “imanja firme”. Onda pišu o ceni “stolice”, umesto da taj trošak imaju na početku pa da ga lepo ukalkulišu u cenu svog proizvoda. Niko nema faking plan. Svi radimo ad hock. A nećemo da platimo nekog analitičara / ekonomistu da nam sve to lepo kroz neki model stavi “na papir”!

    Odgovorno tvrdim: Da su svi naši “menadžeri” pročitali (čitaj razumeli) jedan najobičniji fakultetski udžbenik o Ekonomiji, ne bi ti morao da trošiš prste na ovakav tekst. Ma kakav udbženik, da su pročitali predgovor istog …

    Mi evidentno imamo problem sa državom, i ona definitivno radi ono što najbolje ume još od turskog doba. Uzima (svoj) harač. Mi smo, Srbi, kako se to od nas i očekivalo, našli način da je izjebemo.

    Koliko je samo preduzetničkih radnjih – agencija i konsultantskih “kuća” niklo poslednjih par godina. Zašto je to tako? Svi znamo odgovor! A to je, pretpostavljam u redu!

    I za kraj, ono najvažnije!

    Preduzetnici / privatnici su ugorožena vrsta samo zato što sami sebe istrebljuju! Ovo je, zaista, mara bara prepuna krokodila! Sve neki stručnjaci, experti, genijalci, a niko ne zna olovku da drži, a kamoli da popuni uplatnicu i lupi pečat. Stoka ne zna da govori. Dernjaju se kao magarci. Ne umeju da se ponašaju. Ne znaju kojom rukom se drži viljuška. Ma kakva viljuška, još uvek jedu prstima a svi bi da budu menadžeri… Ne može! Pričaju o biznisu, a ne znaju NIŠTA kao klenovi! Odgledaju tu i tamo dva / tri (recimo TED ili nekih sličnih) motivacionih “stručnih” predavanja i prepričavaju fraze.

    I ne hejtujem TED, nego kad vidim ko ga sve u Srbiji citira, malo mi bude muka da gledam a iskreno mi se i sviđa.

    Privatni biznis u Srbiji propada zbog “ARKAN” sindroma i tu nema polemike. Svi vide branšu u kojoj se (najverovatnije) prividno dobro zarađuje i samo se preregistruju. Da se svi držimo svoje struke, bilo bi posla za sve.

    Ovde dolazimo do još jednog zajebanog problema – ŠPREHERI! Oni jebu sve redom. Oni su eksperti a ne znaju ništa. Ali su neki qrčavi motivatori. E oni nas upropašćuju :-)!

    E to je, ukratko rečeno, muka!

    To, plus obrazovanje.

    Niklo je milion i po fakulteta gde za prihvatljivu mesečnu apanažu koju ti tata ili mama čak i od državne plate mogu obezbediti, dobiješ faking diplomu na kojoj piše, šta `oćeš! Uz minimalnu doplatu, ove sedmice, na akciji, može se dobiti i neki “strani master”. Ali i dalje neznaju azbuku. I dalje ne umeju da se ponašaju.

    To je muka, moj Ivane, a ne samo država.

    Primera radi: Menadžeri za odnose sa javnošću (bilo oni izumrli bilo ovi komjuniti), ČAST IZUZECIMA, su jadni nepismeni. I ne znaju da se obrate narodu. A neko ih, bre, plaća za to. To im je struka. E tu pucamo, po šavovima. (I ne shvatite da imam nešto protiv pomenute profesije, jer nemam. Privatno ih mnogo volim, i jako su mi dragi, skoro kao pande. Samo sam ih naveo kao primer).

    Potencijalnu ideju – put ka rešenju problema si sam lepo naveo između redova, mada sumnjam da su je svi videli.

    Ljudi, obrazovanje je permanentna stvar koja nikada ne prestaje. Ako hoćete bilo šta da radite u životu, osim ispijanja kafe i praznih priča, morate da se obrazujete. Bilo da ste dokotor, vozač, menadžer ili programer. MORATE! A ne radite to. Sedite i kukate kako Vam država samo smeta. To svi znamo, i to smo apsolvirali. I tu ne možemo ništa. Hajde da probamo da mi budemo bolji. Da kada formiramo cenu usluge ili proizvoda ukalkulišemo u nju sve ovo o čemu Ivan priča. Pa da sednemo svi zajedno i da se dogovorimo i napravimo tržišnu cenu. Pa da ispod nje niko ne ide! Teško, jel da?! Pa naravno ;-)

    Mislite o tome!

    P.S.
    Završio sam fakultet i magistraturu pre par godina! Od druge godine studija efektivno radim i to u privatnom sektoru! I ne odustajem .. Imao sam sjajnih trenutaka, proputovao sam svet. Doživeo veliku većinu stvari koje sam hteo da doživim u životu “sa svojih 25″. Imao sam i padova. Video sam kako je na dnu, i ne sviđa mi se. Sve to vreme sam imao jako lepih ponuda za državni posao ali sam ih odbio! Ne verujem u taj sport! I idem dalje!

    Radim u privatnoj kompaniji u kojoj sam jako srećan.
    Svi vi koji me poznajete, to i znate i osetili ste bez sumnje.
    Imam sjajne kolege i mnogo ih volim.
    I to isto znate :-)

    U poslu se držim se one stare.
    “Hoćeš da budeš srećan mesec dana – zaljubi se. Hoćeš da budeš srećan godinu dana – oženi se. Hoćeš sreću za ceo život – nađi posao koji voliš!”

    Da li je to tako i kod vas koji ovo čitate? Idete li svako jutro na posao srećni iako znate da morate da “crničite satima” i da, kako kaže Ivan, “jurite dugovanja i plate” ?! Da? Ne?

    E, pa ja idem svako jutro srećan i nasmejan na posao iako znam šta me tamo čeka, ponekad!

    Prvo ovo preispitajte, pa udarite po državi.

    E, da, i još nešto …

    Imam jako dobrog druga! Generacija smo i drugari još od osnovne škole!
    On je sve vreme fakulteta slušao i učio naše predmete preko neta sa Jejla, MIT-a, i ostalih pravih škola. Nije jurio foru, pisao seminarske, i hvatao (dozvoljene) krivine … Završio je fax posle mene, pre cca. godinu dana.

    I dalje nema posao. Traži ga svakodnevno, ali ga nikad nisam čuo da kuka na državu ili na nekog drugog. On svakodnevno sedi i uči. Usavršava se u svom poslu. Sluša ekonomiju, matematiku i ko zna šta još, svakoga dana sa istih škola. I mnogo zna!

    Do skora sam, iskreno rečeno, mislio da je lud!

    Sada znam da je on u pravu i da je genije jer konstantno radi na sebi!

    E u tom grmu leži zec ;-)

    Prijatan dan, ljudovi!

    Sve najbolje!

    • zubarica says:

      Formalno obrazovanje? :)
      Koješta.

      Mene što se tiče, može da bude nepismen do mile volje, ako ZNA.
      ZNANJE je ono što mene jedino zanima, šareni papirići ne.

      Dobro, kod mene mora da ima diplomu jer mora, ali svejedno je odakle, kakav je student i koješta, da vam opišem kako radi student generacije od pre 3 godine, zaprepastili bi se… A samo da vidite kako je pismena, ljupka, fina, državni fakultet (beogradski…).

  7. Zeljko says:

    Mislim da bi ovakav tekst trebalo uvrstiti u neke od udzbenika na nasim fakultetima, jer ako hocemo nesto da menjamo onda to treba raditi od pocetka. Koliko vidim Ivan je vec drzao neka predavanja na fakultetima sto je za svaku pohvalu ali mislim da treba da se napavi jos jedan izkorak.

    Kroz celo skolovanje, putem saveta od roditelja i kroz uticaj okoline ljudi su uglavnom navikli da ne sagledavaju realno svoje sposobnosti i samim tim ocekuju previse. Lepo si rekao, ako te firme ne traze, znaci da nista ne vredis,surovo ali je tako.

  8. Piskaralo says:

    Kao i obično, sjajan tekst.
    Jedino si možda jednu stvar ispustio iz vida – država je napravila sistem (zašto ona zna, ali verujem da ima veze sa monopolom, tajkunima i inima) da ubije volju malim preduzetnicima, onima koji bi da naprave porodični biznis, umesto da baš njih podstiče i omogući ljudima (samo) zaposlenje u malim, porodičnim firmama.
    Pričam ovo iz ugla svoje porodice u kojoj su moji roditelji 90 – te napustili državnu firmu i upustili se u privatnu uslužnu delatnost. I to kakvu, onu za koju se mislilo da u Srbiji ne može da propadne – kafanu. MNOGO su bolje i uspešnije radili devedesetih nego danas, došli su u situaciju da otpuštaju jednog po jednog radnika i rade sve sami (što odmah naravno utiče na kvalitet) da bi održali goli život…

    Današnji sistem one koji bi da budu preduzenici stavlja u pat poziciju – jer ko je lud ili ko ima sredstava da odmah državi daje ne mali novac, umesto da ga ulaže i razvoj svog posla. Onda to znači da bilo ko počne da radi automatski ulazi u sivu zonu – rada na crno, bez ikakve izvesnosti da će ikada zaraditi dovoljno da svoju firmu stavi u legalne tokove..

  9. Jelena Krajsic says:

    super ce raditi zaposleni kad im poslodavac saspe u lice sve kao u tekstu gore :))) bice jako motivisani i kreativni, tako da:

    dragi poslodavci,

    samo obavezno to sve tako recite svojim radnicima :D tj. obavezno kukajte kako je vama tesko (iako ste sami odabrali da budete preduzetnik) i kako su zaposleni zamenjivi i ne vrede nista, a posebno ako su zensko ili bolesni, i biznis ce vam 100% procvetati. ahahahaha. jaoj izvinite, znam da je tesko, a ja se toliko smejem. nemam razumevanja. uzasna sam.

    puno pozdrava :*

    • zubarica says:

      Ceo život govorim potencijalnim zaposlenima ovo što je pobrojano, bez kukanja, bez ličnog, matter of fact.
      I ako nešto slučajno zaboravim, videće sami najkasnije za nekoliko dana.

      Vi bi voleli da poslodavac prećuti, da vam priča bajke, ili – šta?

    • Ivan Minic says:

      Kada bi malo veci broj poslodavaca rekao ovako nesto svojim zaposlenima, verujem da bi ih bio manje medju onim beskorisnim i zamenjivim ;) Takodje, kada bi se manje radnika smejalo dok ovo cita, verujem da bi malo bolje razumeli kako su sebe doveli u poziciju da ne mogu da naprave ni jedan dugorocan plan ;)

  10. eli says:

    Ovo je iz ugla poslodavca ipak, i kao tako izuztno jednostrano.Eto izvolite nemojte dati radniku penziono osiguranje, dozivi nesrecu, ostane nesposoban, teret drzavi odnosno VAMA opet. Nemojte zaposljavati zene koje zele radjati, super za deset ili petnest godina ko ce biti korisnici vasih usluga bilo cima da se bavite…kukanje radnika? hmmm nije li ovo bilo upravo kuknjava psolodavca o tome kako je uzasno tesko poslovati danas? a ako vam je toliko tesko dodjite medju nas radnike…necete da radite za drugog?mislite da vas nece platiti onoliko koliko vi sami radeci za vas mozete zaraditi? ahhh logicno naravno to vasi radnici ne smiju misliti?radno vrijeme je za slabice?ocekujete da svi rade za vas onoliko koliko bi vi radili sami za sebe???pazite to je ipak vas privatna firma?
    rjesenje?
    svi otvaramo privatne firme? super sad ce nas npr 15 000 da se bavi istom stvari kao i vi…superrrrr jeste li sigurni da to zelite? ne bas…jer bi na kraju svi uguseni u konkurenciji jednostavno propali…

    • Ivan Minic says:

      Radnik koji dozivi nesrecu pada na teret svima nama, ne neposredno nekome od nas. To je teret koji nosimo svi, bez obzira da li je nas radnik ili ne ;)

      Inace, apsolutno nemam problem sa time da 15 000 ljudi krenu da rade ovo sto ja radim. Iskreno, to bih bas voleo. Nemam problem jer znam da bih i tada bio u najboljih 1% i da bi za mene i dalje bilo barem isto, a verovatno i mnogo vise prostora.

    • Aleksandar says:

      Iza znaka interpunkcije ostavlja se spejs. Eto, naučio si nešto novo. Sad vrediš malo više svom zlom poslodavcu. :)

  11. stonexman says:

    Hteo sam da pišem neki odgovor ali ne mogu . Priča je toliko tačna a ujedno je toliko šuplja i izlizana da bi mi trebalo 10 dana da nabrojim sve primere privatnka i njihovih uspeha i ”uspeha” . Kako je 95% privatnika napravilo vrednost tako što su im radnici radili i 50% više sati neplaćeno a inače za smešne plate dk su njihovi poslodavci na njima imali i po 200% extra profita . Ovo što Ivan priča je primenljivo kod 5% privatnika (biti pošten i zaraditi). Ostalih 95% su klasični profiteri .

    • Ivan Minic says:

      Ljudi koji sebe dovedu u takvu poziciju da moraju da rade duplo vise za smesne pare ne treba da se zale, nego da promene svoju situaciju.
      I nije primenjivo na 5 nego na 99% privatnika, jer ti o kojima pricas, spadaju u 1% onih koji su imali rezimsku podrsku ili neki drugi “dodir odozgo”…

  12. Matija says:

    U potpunosti se slažem, nisam imao poduzetničkih pothvata, ali sam bio odgovoran u nekim projektima i znam kako je to dok odeš spavati s brigama kako će biti sutra. Ostaje samo da vidim kako će biti dalje.

  13. Milan Nikolic says:

    Svaka cast na tekstu, odusevljen sam, cista realnost

  14. Nescha says:

    Nes(p)retno napisan tekst. Ni blizu mađarskom originalu

  15. Svaka cast za tekst!
    Procitao sam i “madjarski slucaj” i vidi se da “nema razlike u odevanju”. Moj posao nije direktno vezan za IT nego za specijalizovane oblike turizma. Spadam u grupu preduzetnika rodjenih 80ih koji nisu stigli da osete pravi socijalisticki sistem poslovanja.
    Tacno mogu da osetim sve te poteskoce o kojima pises, jos kad se doda nelojalna konkurencija, korupcija i politizovano trziste onda se stvarno mogu razumeti neki postupci preduzetnika.
    Meni je vazno da radim ono sto volim i sto mi pricinjava izazov i zadovoljstvo, tako da je lakse da se izadje na kraj sa svim preprekama.
    I opet bih svim studentima preporucio da jos za vreme studiranja otvore svoje firme i da rade ono u sta veruju, a ne da sa diplomom traze partijsku knjizicu i da ulaze u neke drzavne, drustvene ili politicke strukture.
    Samo napred i sve ce da bude dobro!

  16. Velika je šteta što će ovaj odličan tekst pročitati više nas koji ga živimo nego ljudi koji čekaju prvi u mesecu u nekom javnom preduzeću. Dok sam vodio jednu drugopomenutu firmu ovo me savršeno nije interesovalo – i ja sam gledao kako da iscimam što više zarade od privatnika.

    Stvari stoje ovako, ali hajde da dodam „jednu“ naizgled pradoksalnu: ne bih se menjao sa vozačem ili ma kim iz GSP-a, taman da mi garantuju i ogromnu peniju i da ću svakog meseca imati dve nedelje odmora na Havajima. Nije to pitanje novca, uspeha (neverovatno relativne rabote), zapravo istinski i ne znam zašto. Al’ ne bih, valjda dok me, ako me, ne samelje kvazitržište Srbije. No, inspirisan Dedinim komentarom, samo da dodam da je postojanje „Plana B“ uvek deo dobrog „Plana A“.

    Deo teksta o stvarnoj tržišnoj vrednosti radnika još jače bi „pržio“ da je odvojen: to je, iz ugla „čekalica na posao“, najveća zagonetka budući da su svi uvereni kako su potrebni, sposobni i uopšte generalno naj. Ima i toga, kvazitržište rađa i kvazikriterijume, ali nije u tome poenta.

    Sve u svemu, u plitkom moru blogosfere, punom postova bez “tržišne vrednosti”, ovaj tekst se izdvaja po svemu. Uprkos tome što je dobrim delom sazdan od “opštih mesta.”

  17. Da li je sistem osmišljen sa nekim ciljem – za račun lokalnih tajkuna, globalnih velikih igrača, ili sa nekom šestom idejom? Posle dvadeset godina “batrganja” – mislim da znam ogovor na to pitanje. sistem je prosto – glup! Nema nikakve ideje, ni plana. Jedino što partijsku državu interesuju je da o(p)stane još jedan krug na vlasti. I zato se mi svi zajedno (poslodavci i zaposleni) spuštamo krug-po-krug, sve niže i niže – u dubine pakla…

    • Branka Vukovic says:

      Po mom mišljenju, ovo je jedini komentar koji ima drugi ugao gledanja. Komentari ‘za’ i ‘protiv’ su izrečeni iz letećeg starta. Želim da verujem da je ‘brutalna’ poetika teksta imala za cilj da isprovocira, što je meni, inače, veoma blizak pristup. Problem nastaje onog trenutka kada shvatiš da je taj ‘glupi’ sistem toliko uporan, da će njegova brutalna upornost najpre pretvoriti sve ljude u vukove i ovčice, u sledećoj fazi u vukove i vukove, i potom dovesti do sveopšteg kolapsa, bankrota, kako li se to zove. Možda će to biti uskoro, možda će potrajati. Šta ćemo onda? I ko sve održava i potpomaže taj sistem? Bojim se da je odgovor sa obe strane žice. Koliko kojih procenata takvih ima sa obe strane žice i plota, ne znam, ali golim okom je vidljivo da ih je sasvim dovoljno da bara bude sve mutnija.

      • Ja imam sreće (ili pameti?) da sa svojih desetak zaposlenih nemam ovu vrstu nesporazuma. Svi shvataju da smo u istom čamcu, i svi znamo dobro ko ga ljulja. Priča o klasnom sukobu je izmišljena, i tendenciozno se plasira sa ciljem da bi se zamaglile stvari. Klasni sukob postoji – ali ne izmedju radnika i preduzetnika, već izmedju onih koji nešto korisno rade – i PARAZITA. Evo i ova polemika pokazuje da se ta istina jako teško probija na svetlo dana. Logično, pošto su sva ozbiljna pitanja potpuno politizovana. Uzmimo na primer porodiljsko odsustvo. Zašto je kod nas navodna “zaštita” neuporedivo jača (na papiru) nego u bogatim zemljama? Zato što je to ista vrsta zamazivanje očiju kao i ideja o hlebu od 3 dinara. Zašto su svi naši javni/državni sistemi dalego brojniji (i neorganizovaniji) nego u bogatim zemljama? Zato što sve to ni ne treba da služi ničemu, osim kao (jeftina) glasačka mašina. Sistem se konstantno bavi samo raspodelom sirotinje, i otimačinom oko partijskog plena. Nema ideologije, planova ni programa – postoje samo interesne grupe. A gde sve to vodi? Pa tu gde već jesmo. I to u suštini nije tako loša vest jer praktično NE MOŽE BITI GORE nego što jeste – jedino što do daljnjeg ne može biti ni bolje.

    • PipBoy says:

      Prvi trag poente u odgovorima!! čitam dalje..

    • Dragan Zikic says:

      Kratko, jasno i nadasve jebitačno.

  18. Miloš says:

    To je ona druga strana novčića koju samo vide privatnici. Kod privatnika radni dan je 24h a po nekad i 48h, sve zavisi koliko posla ima. I zato kada kaže neko: ,,Ma njemu je lako on je privatnik”, ta osoba nema predstavu o čemu govori. Ako nisi spreman da ulaziš u tu sveru poslovanja bolje nemoj zato što ti za ulazak u igru treba jedan dinar a za izlazak iz nje pet dinara.
    Odličan tekst!

  19. Muris says:

    Koliko sam puta na ovu temu i sam htio napisati ali nisam imao živaca a ne bih ni umio to napisati ovako. Svaka čast za genijalan osvrt na standardnu problematiku u biznisu :)

  20. Koji k…c ovaj tekst nam govori? Da radnici moraju da razviju neke vidovnjacke sposobnosti da bi spoznali koje “muke” imaju njihovi poslodavci? Kakve to Fejsbuke i Delove i Majkrosofte vi vodite pa da ne mozete da iskomunicirate poslovni model i rezultate sa svim svojim zaposlenima?

    Ako ti Ivane, ili bilo koji drugi preduzetnik ili vlasnik SME doo, ne umes da prezentujes poslovni model i strukturu troskova i prihoda i da to svima bude jasno, i da se onda radnici prema tome i tebi odredjuju, a ne ti prema njima, pa i da odu ako ne vide dugorocniju perspektivu. kakav si ti nego “nezahvalna neznalica”?

    Sve ste obrnuli, svi nesto kukaju. Zar je tesko da 5-10 radnika, da ih probudis u po noci, znaju sta njihovo radno mesto i njihov rad donosi firmi, u penezima, i sta to radno mesto, kroz neto i bruto platu i sve druge troskove, uslovno receno, odnosi firmi?

    I na kraju savet – bez obzira da li nesto prodajes ili ne prodajes drugima kroz ovakve tekstove, ako su ti samo ovi ulizivaci dragi i bitni, onda ne “beri” brige. Ali, na tvom mestu ne bih nikada javno isticao toliku frustraciju odnosom tvojih zaposlenih prema poslu i prema firmi. Sta ce meni, kao potonecijalnom klijentu, znaciti informacija da ti mislis da su tvoji zaposleni neznalice? Jedino me moze utesiti da su moji zaposleni jos vece neznalice i da ipak radim sa tobom? Nemam pojma, mnogi grese i malo ko je spreman da pomogne onom ko gresi da mu kriticki ukaze na slabosti u modelu razmisljanja i krajnjim ocenama. A gde ces bolji primer nego kada te za iznosenje nekog stava cini kvalifikovanim to sto neko misli da si dovoljno lud?

    • Ivan Minic says:

      Jel pominjem ja negde svoje zaposlene i saradnike u takvom kontekstu?
      Ne, naravno. Pricam o ljudima koji me okruzuju, koji su svuda oko nas. Ljude koje sam odabrao da sa njima direktno ili indirektno pokusam napraviti nesto, verujem, ni sekunde se nisu nasli prozvanim.
      Kvalifikovanim me cini to sto deset godina radim i stvaram i sto sam ni iz cega stvorio nesto, to sto sam dovoljno lud da ovako nesto napisem je samo added value.

      • Pa kako da se neko oseti prozvanim, kada 100% aboliras poslodavce i za sve probleme u komunikaciji i poslovanju imas samo jednu adresu – nezahvalne neznalice, odnosno zaposlene?

        Nisi u pravu, to ti otvoreno, kao mladjem kolegi kazem. Ne vodis CERN ili NASA, pa da cistacice ili oni u finansijama ne razumeju sta je i kako se radi “core business”. Posavetuj ih onako kako ja savetujem tebe i svakoga ko ovo cita – razgovarajte sa zaposlenima, usvajajte moderne pristupe u menadzmentu, postacete dinosuarusi brze nego sto mislite, a onda cete vi i vasi biznisi biti ti koju su zamenjivi. Jebem mu, ja bih se zabrinio da sam radnik u “novoj ekonomiji”, ekonomiji znanja, i da mi tu neko prodaje ovakve price. Ne pises to ovo bezveze, nego pravis mainstream od necega sto je vrlo radikalno razmisljanje, a ja cu ti otvoreno reci – i skoro u celini pogresno. A sada vidim da ce i jevrejske poslovice i “jednacine” da nadju svoju aplikativnu primenu u IT sektoru! A gde je u toj jednacini novo znanje, zajednicko znanje i iskustvo? Zar su zaposleni tako zamenjivi, i kakvi su to zaposleni i kakva je tu selekcija kadrova uradjena ako su zamenjivi tako lako?

        Zar je tesko biti komunikativan, relaksiran i samouveren, i onda podeliti sve nade, pretpostavke, ali i probleme i strahove u pogledu odrzivosti poslovnog modela i konkurentnosti ponude proizvoda i usluga sa zaposlenima? Ako to rade i u najvecim korporacijama sveta, pa makar i zbog PR i marketing privida, sto bi se mali biznisi pravili nefleksibilnim i zakljucanim?

        • Ivan Minic says:

          Ne aboliram poslodavce, dajem njihovu stranu price. Svaki odgovoran poslodavac ce napraviti ustupak radniku koga smatra vrednim i ne treba mu drzava i propisi da bi to uradio, ali je broj takvih radnika gotovo beznacajno mali. I da, ljudi su glupi, nezahvalni i zamenjivi. Ako zaista mislis da gresim, sprovedi nezavisnu anketu po ulici, ja to ponekad radim, prosto, zanima me. Svaki put, ma koliko mislio da su stvari crne, ljudi me dodatno iznenade.

          I da, ljudi apsolutno nemaju realnu sliku. Nemaju ni 2% svesti o tome šta je sačinjava. Ako to ne primećuješ, nema svrhe da pričamo.

          A inače, vrlo sam prijatan, relaksiran i samouveren, i krajnje korektan u poslu, često i na svoju štetu. Ali ovo nije priča o tome, ovo je urlik čoveka koji više ne može da sluša masu glasnih nesposobnjakovića koji kukaju a aposolutno ništa ne rade da svoju situaciju promene.

          • Ovo je druga prica, i tu se, nazalost, potpuno slazem sa tobom. Kvalitet radne snage na trzistu je smesan. I kazem nazalost, jer je ovo omca oko glave daljem razvoju IT sektora u Srbiji, a verujem da je tako i u regionu.

            Sta raditi u tom slucaju. Iz licnog iskustva, nema univerzalnog puta. Kao pomocnik direktora u gradskom ZIS-u, gde u svom sektoru imam 17 IT admina, od kojih neki imaju izuzetna znanja, pisu za domace casopise, vecina nema taj “okidac”, tu zicu za dalje usavrsavanje i dosta ih je ubilo to okruzenje bez inicijative i bez nagrade. Zbog obima posla trazio sam 5 radnika, nisam dobio nijednog, a GU je dobila 300 zaposlenih u 2011! Taj odnos ubija radnike, i ja sve cinim da ih ucinim vaznim i vrednim. Tek jedan primer je da sam izboksovao kao benefit 5 kotizacija za Sinergiju, pa onda svi imaju najjace moguce racunare, pa ih stitim u svakoj prilici od zlonamernih partijskih namestenika, mada je meni tu lako da budem korektan, jer sam jedan od tek nekoliko nestranackih postavljenih lica. I mogu da ti kazem da posle nepune dve godine ima rezultata i ima napretka. Da sam zadovoljan, naravno da nisam, ali radna klima i etika pre mene i sada, to je nebo i zemlja.

            Sa druge strane, kao vlasnik konsultantske i IT firme, jedan prosecan radnik ne moze biti prihvacen, jer se onda ceo poslovni model i “value proposition” gubi i topi i postaje besmislen. Moj recept, mada iskreno drugog izbora i nisam imao u ovoj fazi, je da radim sa starim drugarima koji vec imaju poslove ili rade u velikim i uspesnim kompanijama. I tu je sve zasnovano na principu organskog rasta i odrzivog razvoja biznisa, gde kada se sve prevedu u pare, od nekih minimalnih 150 eura po satu, firmi ostane 20-30 eura. Nadam se da cu moci ovaj krug da prosirim, mada sam svestan da je tek u toj grupi elitnih konsultanata i IT strucnjaka ponuda vrlo ogranicena i da necu moci mnogo da ocekujem mimo onoga sto je vec dominantan model, lep primer je u ovom tekstu http://www.right.com/thought-leadership/blog/talentplusworkblog.aspx?path=/2011/04/contingency-plan.html.

    • TECH-id says:

      Prosto nemogu da verujem sta covek pise…

      Poslovni modeli , strukture troskove ,NASA ,CERN , Six Sigma ,Fortune 500 , Hayek a on svoje uhlebljenje nasao u drzavnom aparatu.

      Napisi koliko tvoje firma ima zaposlenih i kako izgleda finasijski izvestaj za proslu godinu (vidim da je za 2010 -Neto dobitak 5000 DINARA , broj zaposlenih 1)

      E da jedno je prosipati teorije iz procitanih knjiga a drugo suociti se sa realnim poslovanjem u SRBIJI

      • Ne budali, majke ti. Nemoj me samo ti suocavati sa realnim poslovanjem, nemam pojma ko si, ali pametan i uspesan nisi, jer ono sto mislis da znas to je zbog toga sto nemas pojma sta je poslovanje u skladu sa zakonom! Kao postavljeno lice ne mogu da radim u svojoj firmi, tako da mi je firma prakticno na cekanju dok radim kao postavljeno lice. Ali, sta tebi, neznalici, znaci nesto tako trivijalno kao sto je zakon i poslovanje u skladu sa zakonom?

        Za mene si ti ne brini, nego lepo ti sve da gledas kroz ono sto bi i slep video, broj folovera, izvestaj u APR, broj “gostiju” na tvom tvitapu, pusti mene da radim u skladu sa zakonom i zaradim malo vise nego sto ti mislis da zaradim. Radim drzavni posao, razvijam privatni i imam ugovore o delu, e, sada ces ti da mi crtas i objasnjavas da sam lenj, nestrucan, koju vec glupost hoces vec da predstavis kao cinjenicu. Da li bi ti bio drazi, nerazumni provokatoru, ako bih javno kukao kao neka baba sto mi drzava ne omoguci da kao postavljeno lice stavim doo na cekanje i sacuvam oko 400 eura mesecno, kao sto je to dozvoljeno onima koji imaju agencije. Vazi? :)

  21. Ivane, tekst je čist pogodak u desetku, mada se slazem sa Torbicom u konstataciji da si čak bio blag.
    Pročitah nekoliko komentara na tekst, što ovde, što na FB, tviteru, u kojima se pominje pogled ‘iz drugog ugla’.
    NE postoji drugi ugao geldanja OSIM ovog UGLA (pravog).
    OVO je PRAVI ugao, i suva istina (deo istine).

    Iskreno mi je žao, samo, što u sredini u kojoj živim mnogi neće skapirati ‘ovaj ugao’. I nisam optimista.

  22. Pilence says:

    Stara jevrejska:
    Cena proizvoda-usluge je sacinjena od cene repromaterijala, cene izrade usluge(najam poslovnog prostora sa sve stolom, stolicom, m2-nim, potrosenim kw/h, alatom, cenom rada radnika ili vise njih, porezom i doprinosima itd…) +MOJA ZARADA!

    Da se toga svi pridrzavaju, ne bi bilo tesko placati poreze, doprinose, plate radnicima. Kao stolar koji radi u svojoj firmi, koji po 20 sati na dan kalkulise i sastavlja kraj sa krajem, da bi ispostovao i radnike i drzavu i sebe, mogu to da tvrdim. Niko me nije terao da svojevremeno dignem kredu od 80.000 eura za masine i alate. Moja odluka, moram ziveti sa njome. Otplacujem na vreme, da imam i sutra cime raditi. Radnike(naravno PRAVE) MORAS REDOVNO PLACATI, jer od njih zavisi kvalitet tvojih proizvoda, i renome firme. Lako je zaposliti srafciger majstore, koji ce da zbrckaju posao i ti ga tada ne mozes ni naplatiti, ni popraviti. Pravi majstori svoga zanata nemaju cenu, oni treba da se cuvaju u svakoj firmi.
    Druga stvar je sto kaada dodje kupac kod mene i pita: “Posto je izrada kuhinje kod vas?” a ja odgovorim, zeli da padne na teme. “Kako je to kod vas tako skupo? Pa u “XYZ” salonu je to 25% jeftinije?!?” Malo Ljudi shvata da izrada bilo cega, sto nije standardni proizvod, staje ponekad i do 3x skuplje. Sve to privatnik mora da istrpi i da podesi svoje poslovanje tako, da i vuk bude sit, a i ovce na broju.

    I jos nesto:
    Postoji mala laz, postoji velika laz i postoji statistika. Mala laz je da je nama lako. Velika laz je da smo u kapitalizmu, a statistika kaze da u srbiji imamo 7miliona stanovnika, a od toga skoro 13% nezaposlenih, da je u prosloj godini ugaseno skoro 2000 malih preduzeca i otkaze dobilo skoro 100000 ljudi.

    Hvala. Pilence

  23. CarlMarx says:

    Kao i obično, sramotno isprani mozgovi odlučuju o tome koliko neko vredi. Običan copy/paster neuporedivo inteligentnijeg mađarskog kolege koji je poentirao. Ovo je nebuloza, primenjena na pogrešnom i nezdravom, jednostavno rečeno, moronskom tržištu. Vaš voljeni kapitalizam sisa mase ljudi koji nisu nimalo krivi za svoju situaciju, milione gladnih, depresivnih, očajnih, zlostavljanih i prima se na temeljima najgore ljudske bede, propasti i mafije. Najmanje što možete da uradite ako imate imalo duše je da ćutite i smrdite u svojim džipovima.

    • Ivan Minic says:

      O tome koliko neko vredi, odlucuje trziste, barem do onog trenutka dok ne budemo svi ziveli bajci.
      Da, mnogi ljudi zaista nisu krivi za svoju situaciju. Dete koje se u Zimbabveu rodi sa AIDS-om zaista nije krivo, kao i mnoge slicne nepravde. Ali mi pricamo o ovome ovde, i ovde ogroman broj ljudi jeste kriv i odgovoran za svoju poziciju, ma koliko to pokusali da pripisu drugima.
      Madjarskom kolegi svaka cast, ali moj komentar je samo posledica njegovog teksta, ne i kopija. Zato i kazem da svako treba da procita i ono sto je on napisao.

  24. Tvoj najbolji tekst dosad.

    • ivan says:

      Slažem se, neću ulaziti u raspravu sa drugima. Naročito sa većinom koja nema pregled iz svih perspektiva.

  25. Maric Dragan says:

    Ja jednostavno nista pametno nemam (citaj neumem) da dodam.

    Ovo je istina a istina boli…

  26. Sve što si napisao apsolutno stoji i potpuno podržavam .. samo što postoji i druga strana medalje. Time što se svi slažemo oko bar 97% toga što si napisao se ne amnestiraju od, za početak moralne a kako nam se situacija u društvo i privredi bude poboljšavala i drugih vrsta odgovornosti “gazde”, “privatnici” itd. koji plaćaju ljude mizerno, naravno na crno i uz nepostojanje radnog vremena, jer im se tako u Srbiji može. Znamo i zašto im se može pa ne bi alaborirao preterano osim isticanaj činjenice da se u Srbiji mahom radi o dogovornoj, partijsko-burazerskoj a ne o tržišnoj ekonomiji. Vrlo je jednostavno. Milion nezaposlenih, koji se iz vizura mladih lavova internet preduzetništva ne uočavaju, pruža fenomenalne mogućnosti za kamioni-avioni-milioni poslovanje. Ne znam da li si bio u prilici da popričaš sa “…lenjim ljudima koji nemaju upotrebljiva znanja i ne bi da mrdnu svoje dupe da nešto promene..” koji na primer rade u firmama vlasnika najvećih privatnih jahti u Srbiji. Zanimljive su to priče o izrabljivanju u postranzicionom društvu. :(

    Zašto sam se ovoliko raspisao? Zato što tebe i većinu momaka koji su komentarisali poznajem godinama, poštujem to što ste postigli, cenim vaš trud, znaje i sposobnost i smatram vas elitom ove zemlje. Onom pravom elitom oaj može nešto da pokrene i pomeri, a to nisu šetači silikonki po splavovima i Kopu koliko god da imaju više novca od vas. Baš zato što jeste budućnost i elita ove zemlje imate i društvenu odgovornost. Za početak da pokažete kakav može i treba da bude odnos prema zaposlenima i kako se do uspeha može doći kroz uvažavanje a ne kroz izrabljivanje drugih ljudi. Nekoliko internet & IT firmi koje poznajem a ne bi ih sada nabrajao mogu da posluže kao primer. Siguran sam da i ti i ljudi koji su te zdušno podržali mogu da nam napišu neke lepe i motivacone priče. Nadam se bar.

    • Ivan Minic says:

      Postoji mnogo stvari koje ne mozemo da promenimo. Niko od nas. Zato hajde da promenimo ono sto mozemo. Ali stvarno. Da sednemo i da to krenemo malo po malo menjati, bez mnogo buke i kukanja oko toga. Hajde da mi budemo najbolje moguce verzije sebe i onda da vidimo kakva ce situacija biti ;)

      • Slažem se. A znam i da ti i kolege (bar većina njih koji su komentarisali ovde) menjate stvari na bolje. Zato ne treba da se stidite da napišete dobre primere iz svoje prakse.

      • acalibero says:

        Postoji mnogo stvari koje ne mozemo da promenimo, ali postoje i mnoge koje mozemo….pa mozemo da pitamo nekog specijalisto medicine rada i inzenjera zastite na radu, sta se desava sa ljudskim organizmom kada radi 12 sati i vise, da nam objasni sta je to izgaranje na poslu, da nam objasni koliko dugo vremenski takav radnik moze da radi sa tolikim radnim vremenom, i jos ako ima nisku motivaciju, koliko ce efektivan njegov rad da bude….ti stalno podvlacis da necec da slusas kukanje, nego da ljudi moraju da rade jer i ti radis po celi dani….zapitaj se koliko ces moci da izdrzis da ostanes zdrav, a kamoli neko od tvojih radnika, a kamoli o jadnicima koji rade u privatnom proizvodnom sektoru, i sta kazes, ko ih j.be, za te pare uvek cu da nadjem neku budalu koji MORA da radi za tu platu koju mu dajem….sigurno ne radis sam, pa ne desavaju se bolovanja samo starim ljudima, sta ce da ti se desi sa firmom ako ne daj Boze ti ne bi mogao da radis ili jedan od tvojih najboljih radnika….i nije tu problem placanje nameta drzavi, nego da li ces moci da nadjes adekvatnu zamenu…
        Otvaranje firme je rizicna stvar, ali neko je napisao u predhodnom postu, mora da se napravi detaljan plan do najsitnijih sitnica, da se svi nameti drzavi ukalkulisu u cenu proizvoda koji nudis….
        Najlakse je suditi ljudima, i najlakse je lupiti o sto i prihvatiti surova pravila naseg kapitalizma, ali opet mora da postoji MORALA svuda, pa i u poslu….Najlakse je reci, mene drzava dere, e sad cu ja moje radnike, ja radim 15 sati, morace i oni….i na kraju imacemo hiljade invalidskih penzionera, koje opet svi placamo….
        Da ne bude zabune i ja imam porodicnu firmu( ja, sestra i najbolji drugar sa faxa, agencija za bezbednost i zdravlje na radu, i svi smo imali prosek debelo preko 9, i shvatili da mozemo da uspemo samo ako sami krenemo da radimo, sreca je da nam nije trebalo skoro nikakvo ulaganje za pocetak, ali nam je trebala pozamasna suma novca za obezbedjivanje plana b, tj.ukalkulisali smo da 6 meseci nemamo ni jednog jedinog klijenta…srecom ide nam odlicno), ali meni ne pada na pamet da kukam na namete, i ja bih voleo da su manji, ali ukalkulisao sam u cenu svojih proizvoda…i ne pada mi na pamet da ne primim devojku, zenu posto planiram prosirenje delatnosti, naprotiv, ako znam da zaposljavam potencijalnog genija koji radi na sebi svakodnevno i ako znam sta moze da uradi, moracu da istrpim i njene porodjaje….isto vazi i za starije ljude, konktretno u mojoj struci, bas ovih dana planiram da zaposlim coveka kome je ostalo do penzije malo, on je star da sada otvara firmu, ali ima iskustvo, ima poznanstva, zna sve cake ovog posla koje se ne uce na fakultetu, i opet ukalkulisacu njegova potencijalna bolovanja, kada znam koliko mogu da naucim od takvog coveka….I opet kao inzenjer zastite na radu, nije slucajno radno vreme 8 sati, postoje debeli medicinski razlozi….mislite malo o tome….Najlakse je zaposliti 5 mladih na prvu sansu, radno vreme 14 sati, oni srecni sto im je neko i to ponudio, ja srecan sto sam nasao magarce da crnce, ali kakvo je zadovoljstvo tu, nikakvo…..nama poslodavcima nije nimalo lako, ali radnicima je teze…

        • Ivan Minic says:

          Cinjenica je da covek ne moze da funkcionise na rezervi dugo, ali moze da funkcionise do 35. godine. Problem kod mnogih je sto tada imaju par godina iskustva i jedna ili dva posla iza sebe. Trebalo bi da imaju barem 10, a idealno 15 i vise. Kada krenes dovoljno rano mozes napraviti dovoljno prostora za nesto sto zelis. Jebiga, niko ne zeli da radi svaki dan ceo dan, ali to je nekad realnost, a mi ipak moramo ziveti u toj realnosti.

          • acalibero says:

            Jeste realnost, ali pogresna, ja odmah kad mi dodje klijent, ja mu odmah kazem istinu, ako si dosao samo da bi ti zadovoljio zakonsku osnovu sto se zastite tice, nemamo sta da pricamo….neki se i naljute, jer su mnogo bahati, npr.vlasnici benzinskih pumpi i sl. interpesonalni, meljuduski odnosi bice glavni problem, sto se posla tice…nije zdravlje samo odustvo bolesti, po definiciji WHO zdravlje je jedinstvo fizickok, socijalnog i psihickog blagostanja….ne mozes da ocekujes od nekoga ko radi 12 sati i ode kuci, i tamo zavrsava roditeljsku isvaku drugu funciju, i opet dodje kod tebe u firmu i opet sve u krug, i ti mu ne isplatis platu sa izgovorom, nisu meni platili, a on zna da ti imas kesa( vozis dobar auto, imas lep stan), samo se gore postize, nema vise od tog radnika nista, medjuludski odnosi su tu trajno poremeceni…..razumem te ja, revoltiran si, svi nesto traze, a da li se pitaju koliko je tesko sve to drzati pod kontrolom…..jbg sami smo izabrali da budemo sami svoje gazde,,,,
            u svetu propadne gazda ali ne peopadne firma, desi se i to ali retko, ko je na zapadu i malo inteligentan on ne srlja, vidi da mu ne ide biznis 6 meseci, odmah pravi soluciju da proda firmu dok jos moze da postigne dobru cenu, a kod nas covej je u stanju da uzme 5 kredita i opet ce da propadne jer nije resio uzrok propasti on samo resava posledice…..

  27. Najpre zelim da kazem da jednako postojuem izbor preduzetnika da se bave preduzetnistvom, koliko i izbor radnika da rade za platu. Ovi prvi to sigurno ne rade zato sto nemaju drugog izbora, a ovi drugima je to mozda usputna stanica u zivotu, dok ne predju na sledeci nivo.
    Jedni bi se sa drugima sasvim sigurno mnogo bolje razumeli, samim tim i postovali, da je vise osobine tako nesvojstvene ovim prostorima: emocionalne inteligencije.
    Mnogi ovde – zbog muke, ne iz besa – imaju kratak fitilj, nemaju razumevanja za druge. Da je vise razumevanja, poslodavac bi znao kako da se “spusti” na nivo zaposlenog i iskreno i dobronamerno mu pomogne da unapredi svoj nacin rada i razmisljanja. Ima i onih koji ne zeli da mu se pomaze na bilo koji nacin, i na poslodavcu je da pokusa takve da eliminise jos na prvom razgovoru za posao.
    Zaposleni bi, sa druge strane, izbegao poslove u kojima mu je nadredjeni osoba koja ne vidi dalje od sopstvenog nosa i na taj nacin sacuvao sopstveno dostojanstvo i mogucnost daljeg napredovanja time sto ce posao potraziti kod nekoga kome ce zapravo biti stalo do razvoja firme kroz ulaganje u svoje zaposlene.

  28. snoop says:

    Odlican tekst kao tekst, samo uvek se zapitam da li mislite da psovke, vulgarne reci i izrazi daju tezinu ili mu oduzimaju vrednost. Kao sto tihim glasom izrecena osuda dalje dosegne, tako i mirnim jezikom izrecene misli vise pogode. Dobronameran je savet, razmislite o tome, jer mnogi ovaj tekst samo zbog recnika nece proslediti dalje, a voleli bi jako to da urade…

    • Ivan Minic says:

      Oni koji ovaj tekst ne zele proslediti zbog psovki, ne moraju ga proslediti. Prosto, izrazavam se tako kako se izrazavam. To nekada, mozda, jeste previse vulgarno, ali mislim da je i dalje u podnosljivim okvirima obzirom na okolnosti.

      • snoop says:

        Naravno, imate pravo na to, a posto ste koliko malo iznad pozvali i sebe i ostale da budu najbolje moguce verzije sebe… ovako arogantnim odgovorom ste puno rekli bas o sebi i onome koliko ste spremni sami da budete najbolja verzija sebe (tako i dobijate nazad ocigledno, sudeci po iskustvu koje opisujete da imate). I, da, okolnosti kako ste sami rekli nisu izgovor onima koji su sposobni – oni sami shvate kad im se na nesto dobronamerno ukaze ili pokaze…

        • Ivan Minic says:

          Nisam argoantan zaista, prosto, ko iz bilo kog razloga ne zeli proslediti ovaj tekst, ne mora ga proslediti. Nisam neko ko na svom licnom blogu zeli da uklapa svoje izjave u kalupe opste prihvatljivosti ili ih pakuje u sjajni celofan – tako je, kako je. Mozda sirovo, ali tako je izaslo ;) I zaista nisam argoantan i zahvalan sam za svaki komentar, narocito dobronameran pa makar i negativan, ali to ne znaci da cu sve primeniti.

  29. Ivana says:

    Mogu da se složim sa mnogim činjenicama iz teksta, ali neću o tome, to je već rečeno i u blogu i u većini komentara. Ja ću o nečem drugom. Polazim od sebe, radim u privatnoj stranoj kompaniji gde su mi ispunjeni svi zakonski uslovi. Plata na vreme i na račun, niko me ne pita da li ću i kada na trudničko, imam prava na odmor, bolovanje…I kompanija i dalje posluje sa profitom.

    Zanima me kako vi kao preduzetnik mislite da privučete najkvalitetnije ljude sa stavom ljudi su stoka? Kako mislite da ubedite nekog da je bolji privatni od društvenog sektora? Ili vam odgovara sistem u kojem je nebitno kako se radi? Zašto ne ponudite zaposlenima da participiraju u ostvarenom profitu, pa će te videti promene u nivou motivisanosti i da znam takve primere čak i u Srbiji.
    Drugo, nije mi jasno zašto se po defaultu pljuje socijalizam. Ako se ne varam, najprosperitetnije su države sa jakom socijalnom politikom, sa jakim sindikatima, a gde su poreski izdaci izuzetno visoki. Sistemi u kojima država ulaže u zdravstvo, obrazovanje i stvaranje klime da svi imaju uslova da rade i zarade za život. Ili vama odgovara sistem u kojem opstaju samo najači, a ostali mogu da crknu (ko im je kriv kad se nisu snašli?)
    Treće, vaš blog je bezobrazno mizogen. Ako dobro razumem, žena treba da sedi kući, kuva i čisti. Jer dok je u reproduktivnom periodu, nije isplativo zaposliti je jer može da ode na trudničko, a nakon toga nije isplativo zaposliti je jer je stara. Oprostite mi na bezobrazluku, ali ako imate takvu politiku zapošljavanja, vi ne kršite samo zakon, već sve civilizacijske norme. I ne, ne možete se svrstati u one koji pošteno posluju i opstaju.
    Četvrto, kažete da tržište reguliše ponudu i tražnju. A da pitam ja vas, ko formira tržište? Nevidljiva sila ili ljudi i njihovi sitni interesi? I da li ste svesni da srpsko tržište nije jedino. Da li ste svesni da zbog takvog stava “evo ti 500 EUR i da pevaš od sreće” hiljade mladih, pametnih i vrednih ljudi napušta ovu zemlju i odlazi tamo gde su ipak malo više cenjeni (ili vrednovani).
    I za kraj, da kažem da me nije nimalo sramota da kažem da ne očekujem ni kamione ni avione niti da nosim pradu. Niti zavidim ikome ko to ima. Ali zato očekujem da nakom osam sati poštenog rada mogu sebi da priuštim život vredan življenja. Što podrazumeva vreme sa prijateljima, porodicom, ponekad putovanje, poneki izlazak i vreme za obrazovanje (ne neophodno vezano za struku u kojoj radim). Očekujem i da imam pravo da biram da li ću da rodim dete ili ne. Imam pravo da ne radim kada nisam za to sposobna bez straha od gubitka posla. I da, baš me briga da li je to isplativo za vas ili ne. Ako niste sposobni da svakom svom zaposlenom obezbedite da živi od svoje plate, ili radite sami ili niste za preduzetnika.

    E sada će te mi vi reći, da je to pre svega pitanje za državu odnostno pitanje sistema u kome živimo. Tačno. Ali zato ajde da zajedno napravimo pritisak na sistem da bude uređen po meri čoveka. Ali ne, najlakše je udariti po slabijem. Zar ne?

    • Ivan Minic says:

      Ivana, ja nemam ambiciju da najkvalitetnije ljude privučem u privatni sektor – najkvalitetniji ljudi su sposobni sami da donesu odluku, po potrebi je prilagode ili promene u zavisnosti od životnih prilika. I ne mislim da je rad u multinacionalnim kompanijama, ili velikim lokalnim privatnim firmama apriori los izbor, naprotiv, samo je stvar u tome da niko od nas ne bi trebao da dozvoli sebi luksuz da bude jedan od mnogih, vec da ako vec bira taj put treba da nadje nacin da svom poslodavcu bude asset koji ce ovaj, ako je normalan, umeti da prepozna i vrednuje na pravi nacin.

      Zena treba da bude svesna koji su potencijalni problemi, i tako svesna da donese odluke koje donosi. Zaista ne znam nikog ko bi dao otkaz vrednoj i sposobnoj zeni koja zbog trudnoce odustvuje razuman period sa posla, ali znam barem deset primera iz neposrednog okruzenja gde su se ljudi ciljano uvaljivali u firme ne bi li nakon sto sacekaju potreban broj meseci, iskoristili priliku. Ljudi to rade.

      I da, ja se generalno zalazem za prirodnu selekciju, jer mislim da je to jedan od jedinih nacina da se ljudi motivisu da budu jaci, brzi, bolji, sposobniji, posto nazalost, za dobar deo ljudi jedina efikasna motivacija je prisila.

      Inace, ucesce u podeli profita je motivacija za jako mali broj ljudi. Ti ljudi gotovo uvek i dobiju mogucnost da budu placeni po ucinki, i traze u startu takve poslove. Oni su na nivou statisticke greske – ljudi zele poslove na kojima ce 8 sati piti kafu, jer su uceni da to tako funkcionise. Za veliku vecinu ideal nije dobra plata i 40 radnih sati nedeljno, ideal je pristojna plata i 0 radnih sati nedeljno.

      • Ivana says:

        Dragi Ivane,

        Izvini što ću ponovo uzurpirati prostor, ali moram da pokušam još jednom.

        Utvrdili smo glavnu tačku razilaženja. Ja ne verujem u to da je čovek čoveku vuk. I ne mislim da je to komunistička utopija, a dokaz su i skandinavske zemlje koje su uspele da naprave kakve takve države jednakih mogućnosti. I po njihovom GDP-u ne bih rekla da tamo niko ništa ne radi..

        Ipak, utvrdili smo i da se slažemo da živimo u nakaradnom sistemu vrednosti, gde svako svakog gleda da zezne. Radnik poslodavca, ali i obrnuto. Ja mogu iz svoje neposredne okoline da ti navedem desetine primera kada su se poslodavci poneli kao stoka. I stojim pri tome da na kraju stradamo svi mi, kao korisnici tako stvorenih roba i usluga. Evo ti najbanalniji primer, ako prodavačica u prodavnici radi za 20.000 ne možeš da očekuješ od nje da bude nasmejana i ljubazna sa svakim. A takvo je tržište, svi plaćaju toliko, pa ko hoće da radi neka radi. I usvim prodavnicama je tako, pa ti nemoj da kupiš, ako možeš da kupuješ napolju.

        Takođe, ako ti radnik ne radi, kriv si ti kao poslodavac. Nemaš prava da očekuješ da svi imaju ličnu inicijativu i motivisanost da non stop smišljaju šta će da rade. Onda bi svi bili, kao što ti reče samostalni. Ako čoveku daš jasne smernice, razumne rokove i sredstva da to ostvari, i on to opet ne uradi, slažem se da imaš pravo da ga otpustiš. Ali često to nije slučaj. Radila sam kao konsultant, u HR kompaniji, na poboljšanju procesa i u 90% slučajeva se ispostavilo da ljudi zapravo ne znaju šta treba da rade.

        Još jedan primer iz sadašnje firme, imam koleginicu, vrhunski računovođa, ali su se svi žalili da je jako spora (iako je ona ostajala i prekovremeno i radila vikendom). Sasvim slučajno, shvatili smo da koleginica ne zna da koristi excell i da zapravo sve račune traži scrolovanjem. E sad mogli su da joj smesta daju otkaz kao funkcionalno nepismenoj ali na sreću kolege iz IT-ja su se ponudile da joj organizuju kurs excella posle radnog vremena. Nikakav trošak za firmu, a za uzvrat je dobijen zadovoljan (sada mnogo ređe radi prekovremeno i zna da je bitna poslodavcu) i stručan radnik.

        Da ne širim previše, ljudi nisu stoka. Ali ako se ophodiš prema njima kao prema marvi, marva će i postati.

        P.S Što se tiče mizogenije u tvom tekstu, mislim da je i odgovor isti takav. Kada zakonski bude obaveza muškarca da provede 6 meseci sa svojom bebom, onda ću smatrati da je dozvoljeno da napišeš ono što si napisao o namenskom uvaljivanju.

        • zubarica says:

          Samo jednu reč: niste u pravu kad kažete da od radnika ne mogu da očekujem da bude nasmejan za 20.000 dinara.
          Moji zaposleni imaju više, ali nije u tome stvar.

          Vidite, ja radim skoro 25 godina STALNO vedro, raspoloženo i sa osmehom. Za džabe ili za pare. Radim korektno, savesno, idem noću na teren ako me dignu, u 4 ujutru – NEMOJTE MISLITI DA SVAKI PUT ZARADIM.

          Ja sam usluga; ne postoji usluga koja sme i može biti nakrivo nasađena.
          U bombardovanju smo svi radili sa osmehom i punim pogonom, ne želite da znate kako.
          Vađenje zuba sa akumulatorskom sijalicom, po terenu sa baterijskom lampom, jedna stomatološka sestra putovala preko Dunava, čamcem i svakojako, malo dete kod kuće – preko.

          Rezultat?
          Mesecima sam zarađivala do 200 DM mesečno (asistenti su imali veću neto platu). U septembru su došli da fenduju..
          Mislite da smo bili nakrivo nasađeni?

          Promislite još jednom.

        • zubarica says:

          Zaboravna: nikad, ali NIKAD nisam od zaposlenog tražila više od:
          1. zakonskih normativa, pri čemu se događalo da isti odmah pri razgovoru za posao odustane kad čuje da očekujem 40 radnih sati dnevno (dom zdravlja radi kraće), itd.
          2. onog šta i kako ja radim.
          Sve osim osnovnog posla (“opisa radnog mesta”) je bilo sasvim dobrovoljno, i PLAĆENO (raspremanje materijala i opreme posle krečenja, recimo).

          Dakle, kako reče jedna mlada koleginica: osmeh oko glave, stomak k’o kamila. Kako ja, tako i oko mene, i kad bombe padaju.
          Nema povlačenja, nema predaje.
          I nemojte misliti da moji to ne znaju, SVI su uvek i znali.
          Onaj koji ne zna, propada, kratko i jasno…

      • Piskaralo says:

        Problem je što pričaš iz svoje vizure i iskustva, što je o.k. ali konkretno za ovu problematiku koja se tiče zapošljavanja žena, trudnoće i ostalog moram da te ispravim da ti uzorak nije dobar, jer realnost pokazuje drugačije i to na primeru velikih brojki:
        - za 6godina postojanja Udruženja RODITELJ ne postoji dan da nam nije poslala mail ili nas zvala žena koja je zbog trudnoće ostala bez posla (dakle ovde pričamo samo o otvorenoj, a ne prikrivenoj diskriminaciji tipa necu je zaposliti jer će da radja), bez ikakvih prava jer joj poslodavac godinama zaključuje ugovor na određeno pa onda nema nikakve obaveze prema njoj, da se ne isplaćuju porodiljske nadoknade iako uredno država je isplatila refundaciju i sl… Ok. medju njima je sigurno jedan broj onih koje opisuješ, ali u suštini to je mali procenat. Mislim to je samo mali deo priče, ali gorak za progutati, jer se takve stvari dešavaju i u ministarstvima i državnim firmama.
        Rešenje? Fer i korektan odnos poslodavca, svaka žena koja je vredna, i želi da radi, ukoliko je poslodavac korektan, trudiće se da i ona bude korektna. Klizno radno vreme, rad od kuće, UVEK postoji način da se stvari reše…

        • zubarica says:

          Ja sam se namozgala o ovoj ružnoj temi, i nisam ništa pametnija :(.
          S jedne strane, kao čovek sam sklona dramatičnim, radikalnim rešenjima – tipa kazne od koje će se poslodavcu zavrteti u glavi. Ako ima sredstava da plaća trudnicu/porodilju.
          S druge strane – kao poslodavac koji je nekad zapošljavao četiri trudnice/porodilje – a sada ne sme da pomisli na to… Kad poslodavac nema više sredstava da plaća porodiljsko i sve to.

          Teoretski, u oba slučaja bi priča trebalo da je dokaziva finansijskim izveštajem..
          Teoretski.
          Nisam pametna :(.

  30. Preduzetnik sam nešto više od 2 god. Pre toga sam radio za druge.

    Aposolutno potpisujem SVE što je u tekstu napisano. Ni sam ne bih umeo bolje da opišem preduzetničku golgotu u zemlji Srbiji…

    Svima koji i pomišljaju kako je lako biti preduzetnik, poručio bih, izvolite gospodo, probajte, uradite nešto konkretno. Pa kada budete imali rezultate iza sebe, onda možete da filozofirate na temu.

Stranice komentara: 1 2 3 4 8
Linkovi na ovaj post:

  1. Biznis lekcija: Kako da budemo bolji uz pomoc Interneta | FTW!
 

Bacite pogled i na...

IMG_9117

BizBuzz, dan prvi, leta gospodnjeg 2011. Uzivo!

Pogledaj →