Biznis lekcija: Raditi za nekog i raditi sa nekim

Što više čitam i slušam priča o menadžmentu u kompanijama kod nas, to češće vidim paradokse. Posebno kod ovih naprednih, mladih, što su pročitali više knjiga o liderstvu i menadžmentu nego što je trebalo. Takođe, problem su i sve češće vesti u kojima se govori kako je to “na Zapadu”, ili “u velikim firmama”, ili u “liderima svetskog tržišta”. I to je ono što pravi problem za svaku od strana u jednačini, a ima ih bar dve, često i tri. Za početak voleo bih da naglasim da ovaj post nije podstaknut isključivo diskusijom na Facebook profilu, drage mi koleginice. Ta diskusija je samo neposredan povod, a razloga je mnogo, i oni se skupljaju već neko vreme. Naglasio bih samo to da kada pišem i pričam, mislim na ljude koji su u poslu bliskom mom, tj web developmentu, web designu, online startup-ima i slično.

Cin I: Zaposleni hoce svoj deo?

Džaba napredni kurs, ako se ne razumeju fundamentalne stvari. Evo recimo baš nedavno sam imao višesatnu diskusiju sa vrlo dragim kolegom i prijateljom o odnosu između zaposlenih i poslodavca. I ne, ne radi se o priči iz sada već čuvenog blog posta o radnicima i radnoj snazi, već o nečemu sasvim drugom. Diskusija je počela oko toga šta je čija obaveza – i tu je stvar jasna, obaveza poslodavca je da u skladu sa dogovorom sa radnikom obezbedi uslove za rad, poštuje zakone i propise, i na dogovoreni način, u dogovorenom roku isplaćuje dogovorenu platu radniku. Obaveze radnika su da radi dogovoreno vreme poslove koje je dogovorio poslodavac, da poštuje dogovor u pogledu obima, kvaliteta rada i rokova. To nije sporno, zar ne? Ok, nakon toga sledi problem – kaže moj kolega, da programer ne bi trebao biti plaćen isto ako radi za poslodavca dizajn ili development za klijenta koji je zvučno ime, i koji je potpuni anonimus. Zašto? Ok, ako postoji razlika u obimu i količini posla, to nije sporno, ali ako je u oba slučaja posao identičan? Pa ipak, smatra on, treba radnik da bude plaćen više. Zašto? Nije ista odgovornost. Koja odgovornost? Odgovornost prema klijentu. Aha… a kakve veze ti imaš sa klijentom? Pa… Ali moj poslodavac će to od zvučnog klijenta naplatiti više… Više ili manje, to je njegova stvar, ti radiš posao koji ste se dogovorili, za platu koju ste se dogovorili, i to nije tvoja stvar. Ali ja sam mislio… Sve što si mislio možeš da realizuješ kada ti budeš bio nečiji ili svoj gazda 🙂

Cin II: Poslodavac hoce radnika koji ce disati za firmu?

Nije problem samo u radnicima, problem je i u poslodavcima. Najviše što od radnika u realnim uslovima možete očekivati je da bude profesionalan i korektan, sve preko toga je divan bonus i plus, ali ne sme da se na to gleda kao na nešto što je normalno i očekivano. Manjak ambicije, želje za dokazivanjem? Zašto bi se svako dokazivao. Neko ko svoj posao radi profesionalno x godina naravno da nema preteranu želju da se dokazuje i nadmudruje sa mladim lavovima. On je vredan resurs, na koga možete računati od 9 do 17h, i to je to. U 17h vaš prioritet može biti nova funkcionalnost za klijenta, njegov je porodica, ili hobi, ili odmor i to je to. Racionalan čovek sigurno neće otići u pola posla ako sve gori, naročito ako snosi deo odgovornosti, ali ako to nije nešto što po svaku cenu mora biti rešeno odmah, ako nije krizna situacija najvišeg ranga, potpuno je ok da ode kući.

Ali ja želim da moji radnici sami shvate neverovatan potencijal situacije u kojoj se nalazimo, i da komunicirajući sa mnom telepatski, svoj život daju za ideju… Za svaki napor koji je preko predviđenog, radnik treba da bude adekvatno nagrađen… Ako je firma mala, ako je na početku, na primer time što će dobiti deo kolača za svaki kvartal ili svaku godinu provedenu u firmi, ako već ne postoji mogućnost da se prekovremeni rad plati. I sve više razumem ljude koji neće da rade prekovremeno, toliko sam horor priča čuo o neisplaćenim bonusima u velikim firmama, da je to strašno. Hoćete više od 100%? Onda neki incentive podsticaj mora postojati.

Potencijal situacije u kojoj ste – za vas kao vlasnika, poslodavca – jeste veliki, veličanstven, vama može promeniti život. Ljudima koji su samo zaposleni verovatno neće. Može im doneti po zaslugama veću platu, bonuse i sl, ali ne možete očekivati da rade kao da je njihovo, ako nije, bar malim delom.

Partner je neko ko deli ne samo lepo već i ružno… ne mora rizikovati uloženi novac, ali nešto mora – najčešće rad 😉

Cin III: Startup kultura u Srbiji?

Ne postoji. Zato što oni koji bi trebalo time da se bave ne umeju i ne žele. Zato što nemaju uslova, znanja, mogućnosti. Zato što nemaju izgrađen ekosistem koji podržava takve pokušaje. Ne postoje uslovi, investitori, infrastruktura. Ne biva u pustinji. Zato na svetu postoji par mesta gde ove čudne biljke cvetaju, i zato je cilj svih da odu na neko od tih mesta. I ne, to ne znači da ako ste rođeni u Americi – imate ogromne šanse za uspeh, samo znači da imate manje prepreka, ali i dalje morate napraviti nešto dobro.

Postoje pojedinačni slučajevi, i oni su super… i divno je da postoje… takođe, postoje tamnoputi teniseri, belci u NBA, žene sportski vozači, niski košarkaši, visoki fudbaleri. To su izuzeci.

Ono što čujemo, odnosi se na uspešne slučajeve, a oni nikada nisu većina. Kako i sam Guy Kawasaki kaže – Ideas are easy, implementation is hard.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.000.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
13 komentara na ovaj tekst:
  1. Djoca says:

    Znas onu Bajinu “Kakvi ste vi Englezi takav sam i ja Čerčil”

  2. Ivan R. says:

    Sjajan članak. Pročitao sam čitavu diskusiju koja je prethodila, bilo je dobrih argumenata na obe strane.

    Meni se čini da start-up kultura na mikronivou zavisi od obe strane u dogovoru. U citiranom članku se prst upire ka zaposlenima (što sigurno nije bez osnova u nekim slučajevima) ali se ne govori o drugoj strani tj. poslodavcu. Kapiram, to nije ni bila svrha članka.

    Živeli mi na Balkanu ili ne, svi reagujemo na manje-više slične podsticaje. Onako kako ih poslodavci postave, takve će rezultate najverovatnije i dobiti, i tu veće neke mudrosti i nema.

  3. Ivan says:

    Odličan tekst!
    Samo ovo molim te napiši odvojeno http://www.dodaj.rs/f/31/f4/20Iw4DUa/sa-mnom.jpg

  4. djurovskiM says:

    Istina gledano iz obe perspektive.Kad svi shvate kako funkcioniše druga strana, bude mnogo lakše.

  5. Bokvica says:

    Evo kako izgleda prekovremeni rad inzenjera u Nemackoj. Kada mora da se zavrsi neki projekat, ostaje se prekovremeno. Taj rad se ne placa, nego se racuna kao slobodni dani. Medjutim, ti slobodni dani tesko mogu da se iskoriste posto stalno ima nekih projekata koji moraju da se zavrse…

  6. Nemanja says:

    Bravo Ivane, vrlo jednostavno i plasticno objasnjene neke od popularnih konfuzija.
    tl;dr iz mog ugla:
    I cin: klasicna zabuna contractor ≠ employee.

    II cin: izvrsne (poslo)vodje stvaraju izvrsne zaposlene a ne obrnuto. Fraze za dodatno google informisanje: good vs great managers, management vs leadership, sources of power

    III cin: Jako tesko prepricati ovu bolnu temu. Startup nije rock&roll, lazy bag, stoni fudbal, spavamo ispod stola i ostala pogresna shvatanja. Mozda prva fotka najbolje ilustruje trenutni preduzetnicki duh u Srbiji. Dakle, Who dares, wins 🙂

  7. Dušan says:

    Odličan tekst.
    Govori upravo o onome što se realno i dešava, obe strane u poslu su vrlo često ili zbunjene ili previše agresivne… Nažalost, kao što si i sam primetio, u poslednje vreme sve je više mladih nestrpljivih ljudi koji su pročitali par knjiga i misle da su jako pametni, ili su toliko gladni uspeha da su u stanju da urade sve pod izgovorom da to tako treba… Realno, mi smo još uvek neki kvazi projekat zapadnjačkog poslovanja… Kao što ti reče “…nemaju uslova, znanja, mogućnosti…”

  8. elazarius says:

    Dobro zapažanje! Mada, dodao bih da je sve više poslodavaca koji, kada već „padne” dogovor oko posla, cene i td. kada vide da je nekom isuviše lak – povećavaju obim posla, a plata postaje tabu tema, mobing svakodnevica, čovek hrpa govana!

  9. stonexman says:

    Ne bih ništa dodao, upravo ovako i treba da izgleda odnos poslodavac / zaposleni.

  10. Svaka čast za post!

    Osvrnuo bih se na citat na kraju – držao sam jednu radionicu o marketing planiranju i zaparala mi je uši rečenica jednog studenta kako čuva svoju ideju da mu je neko ne ukrade!? Pitao sam ga kako ti neko može ideju ukrasti? Biznis je DNA, ne može se kopirati. On kaže kako je Zukerberg ukrao FB od jarana sa faxa.

    FB nije ni prva ni posljednja društvena mreža. Možda je Mark bio inspirisan nečijim pokušajem, ali implementacija je kao i trening kod sportista – 99% uspjeha. Ideja, odnosno talent je samo 1%.

    Često mislimo kako se uspjeh ostvaruje nekim trikom, trenutnom inspiracijom, a nikako napornim radom.

  11. Sasa Stanarevic says:

    Dragi Ivane,

    U tvom poslu kao I svakom drugom, barem kod nas, ovaj nepsorazum radnik -poslodavac kroz čin I,II,III ili XVI samo su projekcije jednog te istog problema- suviše deformisani tržišni mehanizmi.

    Razmisli, ali ako bi uslovi rada radnika bili istovetni radnim uslovima poslodavca, uključujući neizvesnost posla ,plate mogućnost kapitalnog gubitka , kazne , štete itd.. (ti,vi ,mi) svi bi se savršeno dobro razumeli. Zarada odnosno naknada-plata u ovom slučaju skoro da nema nikakve veze.

    Ovaj nedostatak “motivatora” na strani radnika posledica je deformisanih tržišnih mehanizama.

  12. Haddes says:

    Valjan za clanak. U mom slucaju je:
    Crnciti za gazdu Matevacnina vs. raditi u partnerskom odnosu sa HLFom.

  13. Steva says:

    Svidja mi se članak. Našao sam se u situaciji 2 mnogo puta. U situaciji 1 isto, kada sam branio vlasnika firme. Ima puno nezadovoljnih radnika, a i poslodavaca.
    Zašto su ljudi takvi? Mislim da postoji samo jedan odgovor: Boje se.
    Radnici: Saterani su uza zid i nemaju kud. Nije sigurno da će naći približno dobar posao ako napuste ovaj koji ih guši, a nisu sigurni da se sve neće survati u provaliju.
    Poslodavci: Isto kao radnici. Ako im daju otkaz, pitaju se da li će naći dovoljno dobre radnike koji će raditi dovoljno dobro kao ovi koji trenutno rade. Kad pomisle na bankrot, dobiju lupanje srca (bar 5 puta na dan). Užasavaju se pomisli da će morati da rade za nekog privatnika koji će se prema njima ponašati kao oni prema svojim radnicima.
    Tako jedni druge drže za gušu i tonu u glib SEKE (svetske ekonomske krize).
    Kako razmrsiti ovaj kapitalistički čvor? Aleksandar Makedonski je imao rešenje za gordijev čvor. Komunisti za kapitalizam. Oba rešenja su bila nasilna i odnosila su se samo na deo problema.
    Dakle, ovo je pitanje za milion dolara. Kako kapitalizam može da bude humaniji?


Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

20 nastupa stand-up komicara koji ce vas inspirisati ili makar nasmejati

Pogledaj →