Odrastao sam kao deo porodice koja je, uprkos turbulentnim vremenima, i brojnim izazovima, bila skromna, stabilna i po mnogo čemu idilična. Uprkos brojnim problemima i činjenici da mnogo toga nismo imali, uvek smo imali jedni druge, i to je zaista jedino što je važno. Glava porodice je moj otac – i u tim vremenima, uprkos teškoj bolesti, ni na sekund nije odustajao na tom jezivom putu održanja tokom devedesetih. On je u svakom smislu moj idol i heroj, a porodica, baš zato što je bila takva kakva je – verovatno najveći razlog što sam “uspeo”. Bezrezervna podrška i vera, u situaciji kada bi mali broj roditelja stao na stranu deteta… Nego, nije to tema… Tema je gospodin Kejn. Majkl Kejn. Omiljeni glumac mog oca, i meni jedan od dražih likova iz mnogih filmova koje sam zavoleo.
Majkl Kejn rođen je kao Maurice Joseph Micklewhite pre gotovo 80 godina u Londonu. Bavi se glumom šezdeset godina, i za to vreme je skupio šest nominacija i dva Oskara, dvanaest nominacija za Zlatni globus i tri nagrade. Snimio je više od 150 filmova, od kojih bar polovinu ni jedan glumac koji drži do sebe ne bi stavio u svoj CV. Snimao je sve što mu je ponuđeno, zaradio tako gomilu novca, u jednom periodu karijere novac je bio i prvi i takoreći jedini kriterijum po kom je birao uloge. Gospodina Kejna, to nije brinulo, niti sprečilo da napravi impozantnu karijeru. Znao je jednu veoma bitnu stvar – loše filmove ljudi zaborave, a glumce vrednuju po najboljim ulogama. A bilo ih je mnogo, i komičnih, i ozbiljnih dramskih. Visoki momak koji se tokom pedesetih nikako nije mogao odlučiti oko scenskog imena, danas je bliski prijatelj sa Šonom Konerijem, Rožerom Murom, Eltonom Džonom, Endrju Lojd Veberom. Prilično paklena ekipa.
Generalno, kada jednom uradite nešto fenomenalno, ako posle toga posrnete, ljudi će vas pamtiti po tom izuzetnom dostignuću… Ako se nikad ne vratite na staze slave, pamtiće vas kao nekog ko je nekada bio veliki. Drew Houston, autor Dropbox-a, koji svi koristimo rekao je – Ne brinite o neuspesima, dovoljno je da jednom uradite pravu stvar. I ne zaboravite, ako je cilj – vrh, postoji mnogo različitih puteva koji vode tamo 😉
Mnogi veliki umovi razmišljaju na taj način, ali se ne odriču statistike – jer kada ne znate da li da uradite jednu ili drugu stvar, idealan scenario je, ako možete, da uradite obe. Prosto, statistika je kaže da time povećavate šanse za uspeh. Često kažem – ako bi svako od nas uradio samo malo više nego što moramo, napravili bismo svi zajedno kvantni skok. Nedavno sam pričao sa jednim dragim kolegom, baksuzom, koji je komentarisao kako je krajnje napeto gledati sa bivšim sportistima bitnu utakmicu. Njima je svaka lopta bitna, svaki napad, svaka odbrana – čak i kada je prednost ogromna, oni se nerviraju ako se ne ispoštuje dogovor sa klupe. Oni znaju koliko je poštovanje sistema svetinja i koliko je potrebno učiniti sve da svaku priliku koju imate iskoristite, jer oni znaju koliko jedna neiskorišćena prilika može da boli, u trenutku kada se utakmica lomi, i koliko je bitno da to tada bude rutina, stvar koja je izvežbana i utrenirana. Iskoriste priliku kada je imate, ne proklinjite kada je već kasno što je nema. 100% šuteva koje ne uputite na koš neće završiti pogotkom. Nećete pronaći naftu ako ne kopate rupe. Ako ne pravite greške, onda se ne trudite dovoljno. Ako se ne trudite dovoljno, ne radite sve što je potrebno.
Najbolji simfonijski orkestri zvuče savršeno, jer savršeno poštuju komande i besprekorno su uvežbani i usklađeni, a ne zato što je neki pojedinac genijalni improvizator i solista. To je njihov sistem. Koji je tvoj?
Inače, gospodin Kejn je rekao jednu divnu rečenicu… “Shvatio sam da sam uspeo, kada sam počeo da dobijam scenarija na kojima nije bilo tragova kafe.”
U tom trenutku je znao da je postao prvi glumac koji ih čita, i da baš njega žele.
A sad, nazad u laboratoriju 🙂