Biznis lekcija: Virtuelna vs. Realna odgovornost

Neko vreme me nije bilo. Razlog je bio preokupiranost veoma važnim projektom koji je prerastao incijalnog sebe i šireći se ubio moje slobodno vreme. Nedovoljno dobro planiranje, nedostatak sreće, objektivne i subjektivne okolnosti, tek, ono što mi je zaista važno i možda i najvažnije ove godine, nije završeno na vreme. Mnogo je ličnih stvari tu umešano, od kontakta i prijateljstva, do mojih ličnih interesovanja. Rizik je veliki, potencijalni gubitak fatalan, dobitak ogroman. Posao iz snova koji je polako ali sigurno oterao sebe do ivice provalije, a koji ćemo, verujem, sa iste umesto u ambis, poslati u stratosferu narednih dana.

Taj projekat, i slični poduhvati koje sam imao predstavljaju razlog zašto hejtujem npr. to što naši klinci kroz fakultete i studentske organizacije rešavaju “kejsove”, rade neke virtuelne “projekte” i veliku količinu energije provode radeći stvari koje zapravo nisu ono što misle. Pričam o tome jer je trenutno aktuelno, i jer me sa svih strana zasipaju informacijama o tome, sa nekoliko fakulteta iz manje više svih organizacija itd. Što bi veliki Vudi Alen rekao – Ne volim realnost, ali je ona i dalje najbolje mesto ako želite dobar stejk. Što pre u vatru. Što ste mlađi lakše se oporavljate od opekotina. Jer ma kako delovalo, ma šta mislili, ne postoji ništa što može da se meri sa vrednošću iskustva u realnom svetu i realnim uslovima. Bilo da su ta iskustva dobra ili loša. Ne postoji bolji osećaj od toga kada materijalizujete nešto što je delovalo nemoguće, kao što ne postoji ništa teže nego prihvatiti da iako ste dali sve od sebe, iako ste učinili apsolutno sve što ste mogli, to nije dovoljno i osobi koja vam je ukazala poverenje morate da saopštite da ste ga izigrali. U filmu Malice, fenomenalni Alek Boldvin biva optužen da ima kompleks Boga. Pogledajte taj odlomak. Možda je Alek u ovom filmu jedan arogantni kučkin sin, ali ako postoji osećaj blisak Božanskom, osim onoga trenutka kada postajete roditelj, to je osećaj kada uspete, uprkos svim očekivanjima, kada učinite nešto neverovatno veliko, kada izdržite nešto neverovatno intenzivno. Kada preuzmete odgovornost, i pobedite. Ali nema tog osećaja ako ne postoji veliki gubitak na drugoj strani vage, virtuelni ulog daje virtuelni dobitak.

I nije problem u studentima koji su sa drugarima u studentskim organizacijama, gde se na drugarskoj osnovi dele pozicije, a ne po kvalitetu, gde se dobijaju projekti koji nemaju nikakve upotrebne vrednosti u realnosti, gde je sve cvetići – leptirići fazon, sa prejebenim skraćenicama, pozajmljenicama upotrebljenim u najbesmislenijim situacijama (videh nedavno poster sa rečju “rejzovati”) i sličnim glupostima. Isti problem ima i gomila ljudi koji nikad nisu snosili realnu odgovornost, već je najveći domet bio da u slučaju problema prebace sve na kolegu ili nadređene.

Virtuelna odgovornost je kao bezalkoholno pivo, kafa bez kofeina, pornić na radiju, šnicle od soje.

Ako mislite da je virtuelna odgovornost bolja od nikakve, grešite. Gde je problem? Problem je u lažnom osećaju sigurnosti, lažnoj spremnosti i kondiciji, lažnom iskustvu… Jer ljudi koji tako nešto prođu, kada nalete na pravu stvar obično dožive potpuni blok ili krenu da se vrte u krug i jure svoj “rep”. Virtuelna odgovornost i ono što iz nje proizilazi je ravno teorijskom poznavanju plivanja u trenucima kada se davite.

Svako takvo iskustvo je beskrajno vredno. U Vidimo se u čitulji jedan od junaka kaže “Ono što mi doživimo za jedan dan, oni ne dožive za ceo svoj život…” … i iako ti ljudi nisu i ne treba nikome da budu idoli, u tome ima velike istine, jer jedna vrhunska stvar, vrhunski potez, delo, emocija, vrede neuporedivo više od miliona prosečnih i običnih.

Što bi rekao Kurt Kobejn (gde baš danas?) … “It is better to burn out than to fade away…”

I ne… ne treba sebe dovoditi do krajnjih granica uvek, ne treba živeti na kofeinu i ne spavati… ali je ponekad to potrebno, i tada to nema alternativu. A neko ko nije kroz to prošao, i doživeo slatki ukus konačne pobede i olakšanje koje ona donosi, ne razume šta je sreća… uspeh… život.

A što se projekta tiče… a to moje prijatelje koji me nisu videli mesec i više dana najviše zanima… mogu vam saopštiti sledeće… ostalo je još malo vremena, ovakvi iscrpljeni, premoreni, na ivici izdržljivosti psihičke i fizičke, ostajemo u ringu… do poslednje kapi znoja… I pobedićemo. Da ne verujem u to nikada ne bih ni ušao među konopce. Protivnik je iz druge kategorije, na svojoj strani ima i razne super moći pa nam se usput dešavaju neobjašnjivi pehovi… u serijama… Ipak, pobedićemo. Možda ne ovaj put, jer i ta prokleta fortuna se nešto pita, a ona je oduvek prevrtljiva kučka… Ali pobedićemo. Jer ljudi koji daju sebe do kraja, i ne prave kalkulacije gde im mesta nema, na kraju pobede. Jer taj osećaj ko ga jednom doživi, nema alternativu.

Nixa je umeo da kaže… “Ali kad izađeš pred bord…” 

E baš tako… Kada “izađeš pred bord”, skupiš ono što imaš među nogama i pokažeš šta umeš… tada i tu, na velikoj sceni sa velikim igračima, izađeš i nadigraš. Pobediš. Veliki Al je to lepo rekao … That’s all it is.

… In any fight, it’s the guy who’s willing to die who’s gonna win that inch. And I know if I’m gonna have any life anymore, it’s because I’m still willin’ to fight and die for that inch…

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.000.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
19 komentara na ovaj tekst:
  1. Zec says:

    Zaki je na jednoj temi gde ljudi torocu o nekim “virtuelnim” uspesima postavila sledecu pesmicu:

    http://www.youtube.com/watch?v=9gKmDtRPEb0

    tako da i nju komotno mozes da uvrstis na gornju playlistu… kao neku varijantu “10 godina posle…” 🙂

  2. Inicio says:

    Svoje se meso ne jede!

  3. Steva says:

    Sjajan tekst, pogotovo za nas studente biznisa. Kako mi je žao što nisam slušao Ivanovo predavanje na našem faksu pre neki dan.(Ekonomski u Beogradu)

  4. McKracken says:

    Welcome to the dev world,
    We have fun ‘n’ games.

  5. Vlajko says:

    savremena razvijena drustva i zive i razvijaji se na predvidljivosti ijasnim pravilima igre. Stoga tamo i mozes da imas kejsove koji su realni. Kod nas bi morali da vezbaju ralne siruacije koje bi dobrim delom bile krivicna dela ali se nekima tolerisu a mekima ne. Stoga tvoj osecaj da moras da stegmes jaja i ocaras bord je uvek ustvari vadjenje iz govana ili koriscenje privilegija. Elem vot sta nam kazet eta skaska? Viznis je za one prepredene a ne za obicne , normalne . Srbija brate, ako moze do Tokija 🙂

    • Ivan Minic says:

      Predvidljivost osim kod elementarnih stvari ne postoji, sto se najbolje vidi iz situacije u kojoj su sada ta drustva. Stezanje muda i impresioniranje borda je nesto sto se radi upravo tamo, jer ovde bordovi ne postoje, najbolje cemu mozes da se nadas je jedna ili dve razumne osobe u celom top managementu 😉

    • McKracken says:

      Ako ocekujes predvidljivost bilo gde, ima da se iznenadis.
      Ne bas prijatno 😀

  6. Htedoh reći: držim fige, ali ipak neka bude:
    znam da će biti sve OK.

  7. Manijače jedan – ako je frka – traži sveži par očiju/ruku ili svežu glavu/ideju.
    Što se tiče dece i matorih – sretoh par njih spremnih da uđu u vatru, gladnih znanja i sa manjkom razumevanja rizika. Ili će da izgore ili će da uspeju.
    Najbitnija stvar koju mogu da nauče je (pored operativnog znanja) da se stvari ne završavaju uvek dobro.

    • Ivan Minic says:

      Exactly. Ne da se ne zavrsavaju uvek dobro, nego da se nekada zavrsavaju katastrofalno. Da nekada nije dovoljno dati sve od sebe, da nekad ljudi izgube sve ili mnogo.
      Ziherasi ne menjaju svet.

      • Nixina majka says:

        Hvala Ivane…moj Nikola j e s t e bio pred bordom…iznosio je svoje projekte uspesno…Tebi H V A L A sto ga se secas i pominjes….

  8. Lepo je podsetiti se s vremena na vreme da se ipak igramo u Matrixu previše 🙂

  9. Svaka čast Ivane, vidi se da si spreman da navučeš mnogo hejta na sebe. Ovim tekstom si poprilično “očepio” jednu vrlo “fensi” studentsku organizaciju, ali kad je ti nisi imenovao neću ni ja 🙂

  10. Vladimir Ž. says:

    Ne znam šta je u pitanju i kakvih si problema ima sa tamo neki studentima i organizacijama, ali ne možeš reći da su sve studentske organizacije iste. Lično sam se uverio tokom studija, tako što sam se učlanio, u većinu njih, u nekim drugim radio projekte, u nekim prisustvovao seminarima, kursevima i slično, i video razliku.

    Da, postoje (ili sam se nadao da su “postojale” – prošlo vreme) organizacije gde “drugari” postavljaju “drugare” na čelnim mestima, ali postoje organizacije gde zaista kvalitetni ljudi dođu do izražaja. Tako ti je i u životu i kompanijama u Srbiji, ako se ne varam.

    To što je većina “kejsova” i projekata, kako ti to kažeš nerealna i neefikasna ako sam dobro razumeo, ne mora da uvek bude slučaj. Ne želim da navodim, da ne bi bilo sad da ja ovde nekog promovišem. A što studenti nemaju uvek priliku za realan “kejs” to je problem celog našeg društva.

    U svakom slučaju, držim ti fige i želim da na kraju taj projekat privedeš kraju kako dolikuje. I pobediš! Puno sreće, uspeh uvek dođe na kraju! 😉

    • Ivan Minic says:

      Nisam imao problema, samo mi je sve to veoma zamarajuce, a na kraju, nema neku posebnu vrednost. Ok, ti kroz te organizacije mozes doci do kontakata, ali u vecini slucajeva ako si iole sposoban mozes i bez nje, dosta lakse, i bolje.
      Smaraju me titule, hijerarhija koja je zasnovana na burazerskim odnosima jer svako hoce za saradnike svoje drugare a ne one koji su zaista najbolji za te pozicije, cinjenica da se konstantno glumi pritisak, odgovornost, problemi… I onda na kraju imas osobu koja misli da je u stanju da nesto uradi, a u realnosti tiltuje cim se stvari malo otrgnu kontroli 🙂

      To ti je ona prica… na kraju seminara se izdaju potvrde o prisutnosti… na pitanje, cemu to, dobro je za CV… Za CV je jedino bitno sta si ti realno radio… to sto si igrao Top Eleven (bate) ili lakirala nokte (seke) dok je neko nesto pricao na seminaru studentske organizacije, nikom nije bitno 🙂

Linkovi na ovaj post:

  1. Biznis lekcija: Licno pozicioniranje na Internetu | FTW!
  2. Biznis lekcija: Ili si grabljivica ili si plen. | FTW!

Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

Gde god nađeš dobar cloud, ti backup posadi!

Pogledaj →