Ako, kao ja, volite tenis, ili ste ga voleli nekad u prethodnih 30 godina, sigurno znate ko je Kimiko Date-Krumm. Ako i ne pratite beli sport, ispratite ovu priču. Kimiko Date rođena je 1970. u Japanu. Iako je bila levoruka, zbog Japanskih običaja, reket je držala desnom rukom. A uhvatila ga je prvi put sa svega šest godina. Njena generacija su Štefi Graf, Aranča Sančez Vikario, Gabrijela Sabatini, a Monika Seleš je tri godine mlađa od nje. Sa profesionalnom karijerom počela je 1988. godine, igrajući uglavnom male turnire. Već naredne godine odmerila je snage sa najboljim igračicama sveta…
U to vreme bilo je jako teško nametnuti se. Štefi je igrala tenis života, a Monika je iako je bila daleko najmlađa od svih, bila je gotovo nepobediva. Strpljiva Japanka polako je krčila svoj put ka vrhu WTA liste. Svoje prvo finale igrala je u avgustu 1991. godine, a preko mreže nalazila se neumljiva Monika, prvi reket sveta, tada pod zastavom SFRJ. Trofej je bio predaleko za Kimiko. Sledeće godine, podigla je svoj prvi WTA trofej, u Tokiju, koji je osvajala još tri puta. Te godine je dobila nagradu WTA za igrača koji je najviše napredovao, a pravi uspon je tek sledio. Počela je redovno ulaziti u završnice velikih turnira, igrala je polufinala Grend slemova, a i titule nisu izostajale. Postala 4. teniserka na WTA listi. Tako je 1996. godine, osvojila Tokio, igrala polufinale Wimbledon-a, osvojila titulu u San Diegu, na Olimpijskim igrama u Atlanti ušla u 1/4 finale… A onda je rekla da ne može više.
Uprkos odličnim rezultatima, jednostavno nije mogla više. Imala je 26. godina, i bila je duboko nesrećna i usamljena. Atmosfera među igračicama u to vreme nije bila sjajna. To možda najbolje ilustruje situacija posle napada na Moniku Seleš par godina ranije, kada je umno bolesni navijač uleteo na teren i ubo nožem u leđa, nakon čega je 24 od 25 top igračica sa WTA glasalo protiv toga da Monika ima zaštićeni ranking do oporavka od povrede. Jedino je Gabriela Sabatini bila uzdržana. No, vratimo se na Kimiko. Bila je gotovo jedina iole uspešna Azijatkinja, bila je stidljiva i povučena, njen engleski nije bio baš sjajan, i prosto bila je usamljena, depresivna i nije više mogla da putuje sa kraja na kraj sveta. Rekla je zbogom tenisu.
Došle su neke nove klinke, odvele ovu igru na jedan potpuno novi nivou, a naša stidljiva junakinja bila je gotovo zaboravljena. Udala se za nemačkog motorciklistu Mihaela Krumm-a 2001. godine i danas su u srećnom braku. Naredne godine pokušala je da odigra jedan dubl meč na turniru u Tokiju, ali je povreda bila jača.
A onda, 2008. u 38. godini, kada su već sve njene protivnice iz vremena profesionalne karijere, odlučila je da se vrati igri koju je toliko volela. Ponovo je bila na početku, i krenula je od malih ITF turnira u Japanu. Godinu je završila sa 34 pobede i samo 9 poraza, a 2009. počela je da pobeđuje i na velikim turnirima. U 39. godini, osvojila je WTA titulu u Seulu, pobedivši četiri igračice iz Top 50 na putu do titule. Nastavila je sa dobrim igrama, pobeđivala i igračice iz Top 10, neke i po više od 20. godina mlađe od nje, među njima i Danijelu Hantuhovu, Samantu Stosur, Shahar Peer, Anastasiju Pavličenkovu, Dinaru Safinu, Mariju Kirilenko, Nadju Petrovu, Flaviju Penetu, Bojanu Jovanovski. Došla je i do još nekoliko ITF titula, a u dublu je u top 50 igrača. Zbog nekoliko povreda, ispala je iz najboljih 100 u pojedinačnoj konkurenciji, ali ponovo strpljivo skuplja bodove, i siguran sam, vratiće se opet.
Ima 45. godina. Najboljih 12 nije radila ono što najviše voli. Starija je 10 godina od prve naredne najstarije igračice na WTA turu u top 1000 u singlu. Srećna je, a tada je sve moguće.