Senzacionalno! Sajt od 100.000.000 DM!

Ok, pošto sam besramno skrenuo pažnju neistinitim naslovom i uvodom (i mi iz digitalnih medija učimo od starijih kolega iz štampanih), da kažem i ja po koju o ovom strašnom fenomenu sajtova od više desetina hiljada evropskih monetarnih jedinica.

Smatram se pozvanim da napišem po koju, jer šta ću, na internetu živim i od interneta živim.

Nisam nikakav milioner, milijarder ili bilo šta slično, ali definitivno spadam u one koji na životni standard u Srbijici, nemaju prava da se žale…

Nego, da se vratimo na temu. U ovom konkretnom slučaju, postoje dva problema.

  1. Cena.
  2. Ono što je za taj novac dobijeno.

Ovde bih samo o onome prvom.

Iako ćete pomisliti da je ovo samo easy way out, razlog je prosto to što ne mogu da donosim sud o nečemu o čemu ne znam dovoljno. Mogu da kritikujem rezultat, ali ne mogu da kritikujem ono što je do njega dovelo, ako ne znam kako je tačno izgledalo.

Nego… kad smo kod cene.

Internet je kao slobodni medij doneo jednu problematičnu stvar – iako svako ima pravo da kaže, ovde se to ipak nekako lakše i glasnije čuje. To se u mnogim sferama oseti, pa svako o svakome i svemu može reći šta želi, ali kako je broj ljudi koji pričaju o ovakvim stvarima mali, i kako se oni obično okupljaju na par istih mesta, lako je locirati ih i infiltrirati se u njihove redove. No, dobro, šta je tu je …

Sta je tu problem…

Problem je kada se Internet profesionalcem predstavlja neko ko nikada u životu nije ništa ozbiljnije od instalacije CMS-a radio. Taj najčešće ni ne zna šta znači imati firmu, zaposlene, redovne, ozbiljne, fiksne troškove, gomilu povremenih, nepredviđenih i sve druge stvari. To je kao kad neki perpektivni junoša završi fakultet i dođe na konkurs za posao savetnika i objašnava nekome, ko se 10 godina rve sa svim čudima koja današnje poslovanje u Srbiji podrazumeva, kako je on Bogom dan da reši sve njihove probleme – kako mu samo treba dati 2500 Eura platu i on će savetovati danima. Prisustvovao sam nekolicini ovakvih prizora na intervjuima za posao. Nisu retki.

Jebiga… ljudi generalno imaju kompleks više vrednosti. Imaju tu potrebu da budu bitni. Da im titula – zvuči, odzvanja. Da bude dugačka. Da koriste strane reči, zajebane za izgovor. Da se uvek, ali uvek, pruže više nego što su dugački. Realnost je ništa, imidž je sve.

I tako ti se javi neko ko ne ume da popuni opštu uplatnicu, da te savetuje kako bi ti trebao voditi svoj posao. Neko ko ne zna šta je levo, da ti priča kako ti trebaš da radiš. Iako smo čuveni kao zemlja 3.500.000 fudbalskih selektora, ne može se ne primetiti, da polako postajemo i zemlja sa 100.000 IT eksperata.

Hajde da postavimo samo jedan uslov. Vrlo jednostavan. Komentarišemo nivo rada koji smo i sami dosegli. Ili hajde da još spustimo lestvicu – ima reč svako ko ume da popuni formular za apliciranje na konkurs. Ali bez preskakanja.Volimo da gledamo u tuđi tanjir više nego išta. Nema nam ništa slađe od toga. Naš rad nam je neprocenjiv, tuđi potpuno bezvredan.

Priznajem, glup sam, ne mogu tako.

Mogu da kažem da ja ne bih nikada (iz ove perspektive) kupio jahtu od 12.000.000 Eura, sat od 100.000 Eura, automobil od 250.000 Eura, prsten od 50.000 Eura, bocu vina od 10.000 Eura ili nešto slično, ali zaista nemam problem sa time da neko drugi to uradi. Jedino kada mogu da imam problem sa time, je ako taj neko mene opterećuje time, a kako to gotovo nikad nije slučaj, apsolutno verujem da je to izbor koji svako treba da napravi.

Ali ovo nisu svačije pare… ovo su naše pare… Jel tako?

Pa, osim u slučaju Parlamenta, da, jesu naše, zapravo to je novac poreskih obveznika kojim raspolažu oni koje su ti isti poreski obveznici izabrali. Ok, pogreši čovek, možda su i neki od nas pogrešili, možda smo svi pogrešili, možda niko nije pogrešio, a možda izbor nije ni postojao. Bilo kako bilo, mi se ipak vodimo vrlo sličnom logikom kao i da su novci tuđi. Prvo se ide sa pričom “To je bacanje para.”, zatim se nadgrađuje obaveznim “Imam ja komšiju koji to radi za 200 Evra.”

Nažalost, internet je postao previše dostupan. Ne mogu a da ne kažem da mi je bilo lepše dok je bio privilegija manjine, jer danas je u mnogim slučajevima situacija da je internet postao jeftina zanimacija koju svako sebi može da priušti i prilika da se napravi paralelni život – onakav kakav bi želeli da vodimo.

No, ostavimo to po strani… Šta kaže realnost?

Realnost kaze sledece:

Ne može i ne treba svaki sajt da bude WordPress ili Joomla sa temom sa Themeforesta ili nekog sličnog mesta.

Put od ideje do realizacije je beskonačno spor i zamoran. Može trajati mesecima. Dokumentacija ne postoji, ako postoji, nema veze sa realnošću, a osobe koje su kontakt sa druge strane ili svoj posao ne rade, ili ako ga rade, rade ga loše i nisu spremne ni da glume mogućnost da snose neku odgovornost.

Rokovi su uvek prekratki, i uvek u poslednjem trenutku dobijate informacije koje suštinski menjaju sve.

Nikad nemate dovoljno ljudi, jer kada bi trebalo da rade na jednom projektu, oni čekaju povratnu informaciju. Ona stiže uvek u poslednjem trenutku, drugačija je nego što bi se zdravorazumski moglo očekivati, i po pravilu je i dalje nepotpuna.

Čak i kada je sve gotovo, ništa nije gotovo. Vaši ciljevi, biće suprotni od njihovih, a vaš profesionalizam i živci biće na iskušenju u gotovo svakom trenutku.

Običan narod će vas nazivati šarlatanima i idiotima jer vaš klijent ima šifre na svim mailovima, identične kao username, a vi ćete morati da ćutite i jedete ono čime vas hrane, jer, pobogu, ne možete reći da je to bio zahtev – jer jedino tako mogu da zapamte podatke.

Upašćete u beskonačnu petlju jer će zahtevi biti menjani svakih nekoliko dana, a kako radite sa državom, varijanta – Kadija te tuži, Kadija ti sudi vam ne gine.

Uleteli ste u … i sad nema nazad … iako bi bilo najlakše odseći gangrenozno tkivo i otići u minus, ali očuvati razum, vi to ne možete učiniti… oni vam to, prosto, neće dati …

Vi imate programere… oni imaju poreske inspektore, sudstvo, policiju…

Ali pogledajmo i sa vedrije strane… to je ipak samo sajt? Zar ne? Ne, to je kompjuter! Internet! Sve! I nemojte se čuditi ako deo tog posla bude i servirisanje računara po kućama… Ipak ste vi sad njihova kučka.

Vi ste krivi ako i nakon godinu dana obuke njihov radnik ne ume da koristi idiot-friendly CMS koji ste napravili. Vi ste krivi, ako taj radnik objavi vest i uz nju zalepi sliku na kojoj crnac sa monstruoznom alatkom kažnjava dve plavuše (istovremeno!), umesto slike resornog ministra.

Vi ste krivi.

Vi ste krivi, jer, pobogu, niko od njih to nikako ne može biti.

Vi ste krivi. Vi ste najebali. A u očima “kolega” vi ste lopov i tajkun, koji se okoristio na njihovim parama.

Jer oni ne razumeju šta znači dati vrhunskom programeru koji ima platu od nekoliko hiljada eura, da radi nekoliko dana ili nedelja, nešto, što će biti bačeno i zaboravljeno…

Jer oni ne znaju šta znači, organizovati i platiti veći broj ljudi, koji nisu ekipa iz kraja, već profesionalci čiji se rad plaća ozbiljnim novcem, i onda uprkos dogovoru, izvisiti …

Ne znaju šta znači provesti dane i dane na sastancima koji jedan dtugog poništavaju…

Šta znači raditi sa dvoje ljudi koji su recimo Ministar i Šef kabineta, a koji se organski ne podnose i koji jedan drugog sapliću…

Šta znači snositi ozbiljnu odgovornost da više od jednih usta zavise od onoga šta vi uradite…

Oni vide samo cifre.
Cifre koje su (u njihovim glavama) beskonačno veće od onoga što su imali prilike da dožive. Dodirnu.
Odužio sam… ali neću još mnogo… pokušaću da zaključim…

Svojevremeno je Vesa Jevrosimović, vlasnik Comtrade-a, izabran na funkciju predsednika Atletskog Saveza Srbije. Nije retka niti čudna, a svakako ne ni apriori loša stvar da na takvo mesto dođe neko ko ne mora da iskoristiti tu priliku da se nakrade, neko ko već ima, ko to voli, a ko, dokazano ponešto i ume kada je poslovanje u pitanju, i ko može animirati svoje prijatelje, i kolege, iz sličnog miljea, da pomognu. Neću da pričam previše o Vesi, ali dotaćiću se jedne teme koja se tada analizirala naširoko i nadugačko, a koja meni, iako manje iskusnom, ni tada nije bila jasna, a ne razumem je ni danas. Skandal – Sajt – Joomla – 30.000 Evra. Ok. Čovek je doduše lepo rekao da je vrednost uloženog približno tolika… da to podrazumeva sajt, digitalizaciju arhive saveza (koja verovatno seže 40-50+ godina unazad i beskonačno je nepregledna), pravo na upotrebu media centra njegove kompanije, ljude zadužene za obuku ljudi u savezu, i verovatno još mnoge mnoge druge stvari, pa i samo vreme koje je čovek uložio u to.

Jer njegov minut nije besplatan. Njegova odgovornost, ako je zaista preuzme, nije bezvredna. Garancija koju da, ima težinu. I to što može i hoće da okrene telefonom u 10 uveče ako je potrebno, ili primi poziv i sasluša ga, imaju svoju vrednost.

Nije ovo priča o Vesi. Vesa je ok. On je #kizaapruvd, što znači da sa njim čovek može popiti kafu i ne osetiti se loše. Ne znam da li je čist, ali znam da sigurno nije na meni da to procenjujem…

Znam jedno…

Srbija kao i svaka druga zemlja ima mnogo više potrebe za kvalitetnim radnicima, nego što ima ljudi sposobnih za taj rad.

U Srbiji, nije problem naći posao za 1000 Eur mesečno, ali to podrazumeva da Vašem poslodavcu vredite i više od toga.

Vredećete mu ako imate realna znanja, veštine i sposobnosti. To što ćete umeti da o njima pričate, ni njemu, a ni vama, dugoročno, neće značiti previše.

Beskonačno će vas više ceniti ako ste iskreni i fer, ali spremni da učite i radite, nego ako glumite ludilo.
I ne zaboravite… ako ste prihvatili da radite negde, za platu, nemojte prebrojavati gazdi, koliko je on na vama zaradio.
Jer da ste mogli, i umeli, mogli ste to i sami uraditi…
Ali trebalo je moći, umeti, i usuditi se.
Rizikovati, a ne doći na gotovo.
Nije stvar u sajtovima od 30K eura.

Mnoge od stvari koje dozive ljudi koji takve poslove dobiju ne mogu se ni dijamantima platiti.

Takođe, ne ulazim u to da li rezultat vredi koliko na kraju košta. Možemo i o tome, ali bojim se da bi tu tek bilo previše ličnih upliva…

Ali jesam za to da se, ako je potreno, formira nezavisno telo koje će ispitati tako nešto.

Osim toga, zalažem se i za mir u svetu, voleo bih da upoznam Hendriksa, da Janko Tipsarević osvoji Wimbledon, da Cantona opet zaigra u dresu Crvenih Đavola, i mislim da bi bilo skroz cool da mogu da letim, ili se bar teleportujem.

Jel svi imamo savršene živote, pa se ovime bavimo?

Nikom nije palo na pamet da je ovo idealna stvar da se da sirotinji da priča, dok joj se iza leđa lapaju desetine miliona eura?

A šta ćemo sa 500.000.000 neprijavljenih Kineza?

Možda ne bi bilo loše da malo više brinemo svoju brigu, da malo više rešavamo svoje probleme, da čistimo svoje dvorište…

Napomena: Post inicijalno objavljen June 25, 2011 kao Facebook note.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.000.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
12 komentara na ovaj tekst:
  1. Posteno ,,navucen sam,, naslovom posta, svaka cast odlican text – sve je ziva istina.
    Posto vec to sve znam odavno dovoljno je da kazem – Srbijo uci – web je zlatna koka.

  2. Marina says:

    “Beskonačno će vas više ceniti ako ste iskreni i fer, ali spremni da učite i radite, nego ako glumite ludilo.
    I ne zaboravite… ako ste prihvatili da radite negde, za platu, nemojte prebrojavati gazdi, koliko je on na vama zaradio.
    Jer da ste mogli, i umeli, mogli ste to i sami uraditi…
    Ali trebalo je moći, umeti, i usuditi se.
    Rizikovati, a ne doći na gotovo”.

    Bojim se da će gorepomenutu, brutalnu istinu, neće razumeti niti prihvatiti oni kojima je namenjena. Pretpostavljam da je to stvar mentaliteta našeg naroda, uvek ćemo imati više selektora nego igrača.
    Hvala na poučnom tekstu.

  3. Na ceo ovaj tekst mogu samo da dodam sledeće: Zbog svega ovoga, nikada nisam prihvatio posao za neku državnu instituciju, niti imam nameru. Ja u životu ne bih prihvatio 30.000 evra za sajt bilo koje državne institucije, za razliku od većine neiskusnih kritičara koji bi odmah mislili da će se obogatiti.

    Zašto ne bih prihvatio? Pa, jedino što u tom projektu vidim je upravo ovo što si napisao – meseci i meseci prežvakavanja sa državnom institucijom, razvlačenje dok ti ne dostave sve podatke, hiljade i hiljada izmena i zahteva i sugestija koje šalju svi zaposleni od sekretarice do portira (ovo je uvek slučaj ali u državnoj firmi x10), razvlačenje projekta u besknačnost dok plate tvojih programera otkucavaju kao taksimetar. Od inicijalnih 30.000 evra firmi ne ostane ništa, štaviše najčešće ode u minus ali ne smeju da napuste projekat jer je to država pa će ti poslati inspekciju na vrat kao što si rekao.

    Takođe, smešne su mi priče da se neko “ugradio” u te cifre… kad se krade, krade se mnogo, mnogo više… niko iz vrha države ne bi rizikovao celu svoju karijeru zbog desetak hiljada evra… taj rang suma ukrade zamenik predsednik opštine u Donjim Mrčajevcima kad pravi dogovor sa svastikom od upravnika seoskog vodovoda.

  4. Ivane, Istoče, imate više iskustva od mene i kako kolege vas jako cenim. Ipak, ne mogu da se složim sa činjenicom da je sajt Atletskog saveza, inače poklon Veselina Jevrosimovića koštao 30.000 eura. Prvelika, ali stvarno prevelika suma za jedan web sajt.

    Veselin je kasnije rekao da je u pitanju bio ceo projekat, kao što neko reče digitalizacije arhive, ali to nije na prvoj konferenciji pomenuo što je bilo dovoljno da se ispali i da buzz o sajtu od 30.000 eura krene. Da li je bilo digitalizacije, da li su stvarno bili tako visoki troškovi nikada nećemo saznati i tu će ostati mit o sajtu od 30k eura. Druga greška – u pitanju je bio poklon a naglašeno je koliko poklon košta. Da li vi na rođendanu naglašavate koliko ste poklon platili? Sve u svemu mislim da taj slučaj nije pravi primer.

    I daj Istoče, kao nema ugradnje 🙂 Nekima cifra od 10.000 eura nije smešna. Ovo je Srbija. Ljudi se ugrađuju i po 200 eura.

  5. Sandra says:

    Dopada mi se sve sto si napisao. Ovih dana, mogu primetiti da se veoma cesto pise, o veb-u kako je zlatna koka. Ja imam da kazem na sve to dve stvari. Prva je, zlatna koka nije veb, vec pojedinac ili grupa ljudi koji znaju da rade posao. Dakle, kao sto oduvek na svom blogu pisem, znanje je jedina moc i zlatna koka. Druga stvar, koju zelim napisati jeste stara srpska lepa poslovica: “”uzdaj se use i u svoje kljuse” . Zasto bas ona, jer uvek je lakse gledati tudja posla, nego latiti se svojih. A donositi zakljucke o ma kome ili ma cemu je krajnje neukusno jer nikada ne mozemo znati sustinu ukoliko nismo bili deo nje same.

  6. Marko says:

    Jako dobro sagledana situacija. Stvarno, ljudi u većini ne vide dalje od svog nosa. Uzimaju zdravo za gotovo sve što im se servira u medijima. Ali, pogledaj realnu situaciju: taksista je pročitao tu vest o sajtu vrednom 30k Eura, a slučajno zna komšiju koji radi te iste stvari za, recimo, 500 Eura. I šta drugo može taj taksista da pomisli, sem da je to opet još jedna krađa u nizu? Nedovoljna informisanost, a i nedovoljna količina inteligencije za “čitanje između redova” je ono što masovni mediji iskorišćavaju da zamajavaju narod i da im skreću pažnju od realnih problema.

  7. darko says:

    Ivane, pratim neko vrijeme tvoj blog i ne mogu ne pomisliti da sam sve već negdje čuo. Mnoge su struke takve, meni je recimo krvavo teško objasniti da moja minuta snimanja ne košta jednu lošu kavu, nego više jer iza sebe imam neku diplomu neke akadmije, skoro dvije hiljade priloga na državnoj televiziji i da ne snimam mobitelom koji je jučer predstavljen u novinama.
    Snimatelj sam, polako radim druge stvari, rasvjetu na koncertima… Doduše, zaposlen sam na televiziji, ali glavni posao mi je izvan. To zaposlenje mi je samo da imam neku sigurnost kada kažem naručitelju da mi se ne da i da gugl, pa neka potraži drugoga…
    Kako da ja objasnim nekom idiotu da mi za tvorničku halu treba kamion rasvjete, kada je portir nedavno slikao u toj istoj hali svoju curu samo sa blicom…
    I kod nas je isto sranje, samo moramo se spremiti na evropljane, oni su još bolji…

  8. veljko says:

    Mene je u tim raspravama nerviralo to (iako su moja saznanja, verovatno nedovoljna za procenu, ali ovog što ću navesti jesu sigurno), što su se kao “opravdanje” navodili fiksni troškovi, rente, plate, firmarine, doprinosi, čak i “prazan hod firme”.. Ne može takav trošak da formira cenu “sajta”. Ako on košta 50.000eu, on toliko košta, a kiriju, ako hoćeš plati 2500e, ili je možda i ne plaćaš, jer imaš sopstveni prostor.

  9. Ivan Minic says:

    Nikome ovde 10 000 eura nisu male pare, samo nisu vredne truda, rizika i potencijalnih problema. To je isto kao kada odlucujes da li ces opljackati nesto… ako vec ides na to, ides na to da nadjes optimalno resenje, da rizik bude sto opravdaniji 🙂

    Opet kazem za Vesu… ne branim ga, ali lepo pisem… Nakon sto su sve novine objavile pricu, covek je lepo rekao da se to odnosi na ukupnu investiciju u ASS, a koja podrazumeva mnogo vise od setovanja Joomle i peglanja dizajna. Podrazumeva i sistematizaciju i digitalizaciju cele arhive saveza koja seze ko zna koliko unazad i ko zna u kakvom je stanju. Podrazumeva obuku ljudi, verovatno i opremu i IT infrastrukturu, upotrebu medija centra, ulozeno vreme i sl.

    Takodje, kada se formira cena sajta, gleda se sve, i da naravno da covek mora da ima u vidu i fiksne troskove i prazan hod firme kada tu cenu formira. Druga strana ne mora da je prihvati, ali prva mora da ima u vidu sve relevantne faktore, jer je u suprotnom osudjena na propast.

    Svako, naravno ima pravo da cenu formira kako god zeli, pa ako hoce i na svoju stetu, ali to nema veze sa zdravim i odgovornim poslovanjem 😉

  10. Viktor says:

    “investicija u ASS”
    hehehe 😀

  11. veljko says:

    @ivan-e nikako se ne slažem da npr. “prazan hod firme”, treba da utiču na cenu robe/usluge.
    To su stvari koje se plaćaju iz profita, zarade, a ne cene koštanja. Jer bi tako jedna ponuda za relativno istu stvar, izgledala ovako (potpuno uopšteno):
    I “domen, host, dizajn, copyright, programiranje = 2500e”,
    II “domen, host, dizajn, copyright, programiranje, nismo ništa zaradili prošli mesec = 3500e”, 🙂

  12. Ivan Minic says:

    “Nista nismo zaradili ovaj mesec” je jedno a “ovaj klijent nije u stanju da napise specifikaciju ili ispostuje rok pa da mu zivot zavisi od toga” nesto sasvim drugo 🙂 Ne racuna se proslost, racuna se buducnost.
    Kao sto se u drugim poslovima racuna rad u otezanim uslovima 🙂


Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

Biznis lekcija: Uradite ono sto je potrebno, ne ono sto najmanje boli.

Pogledaj →