Ok, pošto sam besramno skrenuo pažnju neistinitim naslovom i uvodom (i mi iz digitalnih medija učimo od starijih kolega iz štampanih), da kažem i ja po koju o ovom strašnom fenomenu sajtova od više desetina hiljada evropskih monetarnih jedinica.
Smatram se pozvanim da napišem po koju, jer šta ću, na internetu živim i od interneta živim.
Nisam nikakav milioner, milijarder ili bilo šta slično, ali definitivno spadam u one koji na životni standard u Srbijici, nemaju prava da se žale…
Nego, da se vratimo na temu. U ovom konkretnom slučaju, postoje dva problema.
- Cena.
- Ono što je za taj novac dobijeno.
Ovde bih samo o onome prvom.
Iako ćete pomisliti da je ovo samo easy way out, razlog je prosto to što ne mogu da donosim sud o nečemu o čemu ne znam dovoljno. Mogu da kritikujem rezultat, ali ne mogu da kritikujem ono što je do njega dovelo, ako ne znam kako je tačno izgledalo.
Nego… kad smo kod cene.
Internet je kao slobodni medij doneo jednu problematičnu stvar – iako svako ima pravo da kaže, ovde se to ipak nekako lakše i glasnije čuje. To se u mnogim sferama oseti, pa svako o svakome i svemu može reći šta želi, ali kako je broj ljudi koji pričaju o ovakvim stvarima mali, i kako se oni obično okupljaju na par istih mesta, lako je locirati ih i infiltrirati se u njihove redove. No, dobro, šta je tu je …
Sta je tu problem…
Problem je kada se Internet profesionalcem predstavlja neko ko nikada u životu nije ništa ozbiljnije od instalacije CMS-a radio. Taj najčešće ni ne zna šta znači imati firmu, zaposlene, redovne, ozbiljne, fiksne troškove, gomilu povremenih, nepredviđenih i sve druge stvari. To je kao kad neki perpektivni junoša završi fakultet i dođe na konkurs za posao savetnika i objašnava nekome, ko se 10 godina rve sa svim čudima koja današnje poslovanje u Srbiji podrazumeva, kako je on Bogom dan da reši sve njihove probleme – kako mu samo treba dati 2500 Eura platu i on će savetovati danima. Prisustvovao sam nekolicini ovakvih prizora na intervjuima za posao. Nisu retki.
Jebiga… ljudi generalno imaju kompleks više vrednosti. Imaju tu potrebu da budu bitni. Da im titula – zvuči, odzvanja. Da bude dugačka. Da koriste strane reči, zajebane za izgovor. Da se uvek, ali uvek, pruže više nego što su dugački. Realnost je ništa, imidž je sve.
I tako ti se javi neko ko ne ume da popuni opštu uplatnicu, da te savetuje kako bi ti trebao voditi svoj posao. Neko ko ne zna šta je levo, da ti priča kako ti trebaš da radiš. Iako smo čuveni kao zemlja 3.500.000 fudbalskih selektora, ne može se ne primetiti, da polako postajemo i zemlja sa 100.000 IT eksperata.
Hajde da postavimo samo jedan uslov. Vrlo jednostavan. Komentarišemo nivo rada koji smo i sami dosegli. Ili hajde da još spustimo lestvicu – ima reč svako ko ume da popuni formular za apliciranje na konkurs. Ali bez preskakanja.Volimo da gledamo u tuđi tanjir više nego išta. Nema nam ništa slađe od toga. Naš rad nam je neprocenjiv, tuđi potpuno bezvredan.
Priznajem, glup sam, ne mogu tako.
Mogu da kažem da ja ne bih nikada (iz ove perspektive) kupio jahtu od 12.000.000 Eura, sat od 100.000 Eura, automobil od 250.000 Eura, prsten od 50.000 Eura, bocu vina od 10.000 Eura ili nešto slično, ali zaista nemam problem sa time da neko drugi to uradi. Jedino kada mogu da imam problem sa time, je ako taj neko mene opterećuje time, a kako to gotovo nikad nije slučaj, apsolutno verujem da je to izbor koji svako treba da napravi.
Ali ovo nisu svačije pare… ovo su naše pare… Jel tako?
Pa, osim u slučaju Parlamenta, da, jesu naše, zapravo to je novac poreskih obveznika kojim raspolažu oni koje su ti isti poreski obveznici izabrali. Ok, pogreši čovek, možda su i neki od nas pogrešili, možda smo svi pogrešili, možda niko nije pogrešio, a možda izbor nije ni postojao. Bilo kako bilo, mi se ipak vodimo vrlo sličnom logikom kao i da su novci tuđi. Prvo se ide sa pričom “To je bacanje para.”, zatim se nadgrađuje obaveznim “Imam ja komšiju koji to radi za 200 Evra.”
Nažalost, internet je postao previše dostupan. Ne mogu a da ne kažem da mi je bilo lepše dok je bio privilegija manjine, jer danas je u mnogim slučajevima situacija da je internet postao jeftina zanimacija koju svako sebi može da priušti i prilika da se napravi paralelni život – onakav kakav bi želeli da vodimo.
No, ostavimo to po strani… Šta kaže realnost?
Realnost kaze sledece:
Ne može i ne treba svaki sajt da bude WordPress ili Joomla sa temom sa Themeforesta ili nekog sličnog mesta.
Put od ideje do realizacije je beskonačno spor i zamoran. Može trajati mesecima. Dokumentacija ne postoji, ako postoji, nema veze sa realnošću, a osobe koje su kontakt sa druge strane ili svoj posao ne rade, ili ako ga rade, rade ga loše i nisu spremne ni da glume mogućnost da snose neku odgovornost.
Rokovi su uvek prekratki, i uvek u poslednjem trenutku dobijate informacije koje suštinski menjaju sve.
Nikad nemate dovoljno ljudi, jer kada bi trebalo da rade na jednom projektu, oni čekaju povratnu informaciju. Ona stiže uvek u poslednjem trenutku, drugačija je nego što bi se zdravorazumski moglo očekivati, i po pravilu je i dalje nepotpuna.
Čak i kada je sve gotovo, ništa nije gotovo. Vaši ciljevi, biće suprotni od njihovih, a vaš profesionalizam i živci biće na iskušenju u gotovo svakom trenutku.
Običan narod će vas nazivati šarlatanima i idiotima jer vaš klijent ima šifre na svim mailovima, identične kao username, a vi ćete morati da ćutite i jedete ono čime vas hrane, jer, pobogu, ne možete reći da je to bio zahtev – jer jedino tako mogu da zapamte podatke.
Upašćete u beskonačnu petlju jer će zahtevi biti menjani svakih nekoliko dana, a kako radite sa državom, varijanta – Kadija te tuži, Kadija ti sudi vam ne gine.
Uleteli ste u … i sad nema nazad … iako bi bilo najlakše odseći gangrenozno tkivo i otići u minus, ali očuvati razum, vi to ne možete učiniti… oni vam to, prosto, neće dati …
Vi imate programere… oni imaju poreske inspektore, sudstvo, policiju…
Ali pogledajmo i sa vedrije strane… to je ipak samo sajt? Zar ne? Ne, to je kompjuter! Internet! Sve! I nemojte se čuditi ako deo tog posla bude i servirisanje računara po kućama… Ipak ste vi sad njihova kučka.
Vi ste krivi ako i nakon godinu dana obuke njihov radnik ne ume da koristi idiot-friendly CMS koji ste napravili. Vi ste krivi, ako taj radnik objavi vest i uz nju zalepi sliku na kojoj crnac sa monstruoznom alatkom kažnjava dve plavuše (istovremeno!), umesto slike resornog ministra.
Vi ste krivi.
Vi ste krivi, jer, pobogu, niko od njih to nikako ne može biti.
Vi ste krivi. Vi ste najebali. A u očima “kolega” vi ste lopov i tajkun, koji se okoristio na njihovim parama.
Jer oni ne razumeju šta znači dati vrhunskom programeru koji ima platu od nekoliko hiljada eura, da radi nekoliko dana ili nedelja, nešto, što će biti bačeno i zaboravljeno…
Jer oni ne znaju šta znači, organizovati i platiti veći broj ljudi, koji nisu ekipa iz kraja, već profesionalci čiji se rad plaća ozbiljnim novcem, i onda uprkos dogovoru, izvisiti …
Ne znaju šta znači provesti dane i dane na sastancima koji jedan dtugog poništavaju…
Šta znači raditi sa dvoje ljudi koji su recimo Ministar i Šef kabineta, a koji se organski ne podnose i koji jedan drugog sapliću…
Šta znači snositi ozbiljnu odgovornost da više od jednih usta zavise od onoga šta vi uradite…
Oni vide samo cifre.
Cifre koje su (u njihovim glavama) beskonačno veće od onoga što su imali prilike da dožive. Dodirnu.
Odužio sam… ali neću još mnogo… pokušaću da zaključim…
Svojevremeno je Vesa Jevrosimović, vlasnik Comtrade-a, izabran na funkciju predsednika Atletskog Saveza Srbije. Nije retka niti čudna, a svakako ne ni apriori loša stvar da na takvo mesto dođe neko ko ne mora da iskoristiti tu priliku da se nakrade, neko ko već ima, ko to voli, a ko, dokazano ponešto i ume kada je poslovanje u pitanju, i ko može animirati svoje prijatelje, i kolege, iz sličnog miljea, da pomognu. Neću da pričam previše o Vesi, ali dotaćiću se jedne teme koja se tada analizirala naširoko i nadugačko, a koja meni, iako manje iskusnom, ni tada nije bila jasna, a ne razumem je ni danas. Skandal – Sajt – Joomla – 30.000 Evra. Ok. Čovek je doduše lepo rekao da je vrednost uloženog približno tolika… da to podrazumeva sajt, digitalizaciju arhive saveza (koja verovatno seže 40-50+ godina unazad i beskonačno je nepregledna), pravo na upotrebu media centra njegove kompanije, ljude zadužene za obuku ljudi u savezu, i verovatno još mnoge mnoge druge stvari, pa i samo vreme koje je čovek uložio u to.
Jer njegov minut nije besplatan. Njegova odgovornost, ako je zaista preuzme, nije bezvredna. Garancija koju da, ima težinu. I to što može i hoće da okrene telefonom u 10 uveče ako je potrebno, ili primi poziv i sasluša ga, imaju svoju vrednost.
Nije ovo priča o Vesi. Vesa je ok. On je #kizaapruvd, što znači da sa njim čovek može popiti kafu i ne osetiti se loše. Ne znam da li je čist, ali znam da sigurno nije na meni da to procenjujem…
Znam jedno…
Srbija kao i svaka druga zemlja ima mnogo više potrebe za kvalitetnim radnicima, nego što ima ljudi sposobnih za taj rad.
U Srbiji, nije problem naći posao za 1000 Eur mesečno, ali to podrazumeva da Vašem poslodavcu vredite i više od toga.
Vredećete mu ako imate realna znanja, veštine i sposobnosti. To što ćete umeti da o njima pričate, ni njemu, a ni vama, dugoročno, neće značiti previše.
Beskonačno će vas više ceniti ako ste iskreni i fer, ali spremni da učite i radite, nego ako glumite ludilo.
I ne zaboravite… ako ste prihvatili da radite negde, za platu, nemojte prebrojavati gazdi, koliko je on na vama zaradio.
Jer da ste mogli, i umeli, mogli ste to i sami uraditi…
Ali trebalo je moći, umeti, i usuditi se.
Rizikovati, a ne doći na gotovo.
Nije stvar u sajtovima od 30K eura.
Mnoge od stvari koje dozive ljudi koji takve poslove dobiju ne mogu se ni dijamantima platiti.
Takođe, ne ulazim u to da li rezultat vredi koliko na kraju košta. Možemo i o tome, ali bojim se da bi tu tek bilo previše ličnih upliva…
Ali jesam za to da se, ako je potreno, formira nezavisno telo koje će ispitati tako nešto.
Osim toga, zalažem se i za mir u svetu, voleo bih da upoznam Hendriksa, da Janko Tipsarević osvoji Wimbledon, da Cantona opet zaigra u dresu Crvenih Đavola, i mislim da bi bilo skroz cool da mogu da letim, ili se bar teleportujem.
Jel svi imamo savršene živote, pa se ovime bavimo?
Nikom nije palo na pamet da je ovo idealna stvar da se da sirotinji da priča, dok joj se iza leđa lapaju desetine miliona eura?
A šta ćemo sa 500.000.000 neprijavljenih Kineza?
Možda ne bi bilo loše da malo više brinemo svoju brigu, da malo više rešavamo svoje probleme, da čistimo svoje dvorište…
Napomena: Post inicijalno objavljen June 25, 2011 kao Facebook note.