Šta znaš da radiš?

Često dobijam upite sa raznih strana da pomognem nekome da nađe posao. I kada mogu, ako verujem u kvalitete te osobe, pokušam. Naravno, sa promenljivim uspehom, ali nije mi teško da probam. Ako uspe, srećan sam zbog te osobe, ako ne, učinio sam šta sam mogao. Verujem da je to sasvim dovoljno da svet bude bolje mesto. Da svako učini koliko može, tako da sebe ne ugrozi.

Ako je u pitanju posao u marketingu ili IT, šanse da mogu da pomognem su svakako veće, ali ljudi sa iskustvom, kojima treba posao u toj industriji najčešće umeju i sami da se snađu. Sezona lova je otvorena stalno i uvek fali kvalitetnih ljudi.

Ono što je indikativno je to da kvalitetnih ljudi fali godinama unazad, ali se ništa ne dešava po tom pitanju. Dobro, nije baš da se ne dešava ništa, ali daleko je to od toga da stvaramo dovoljno kvalitetnih ljudi, iako je to industrija budućnosti, ima beskonačno opcija za biranje karijernog puta i izvesno je da će svaki izbor za rezultat imati visoku platu, uvek spremna alternativna radna mesta, i mogućnost da se relativno lako ode preko, kome je to cilj.

Pa ipak, fali ljudi…

Mi smo jedina zemlja na svetu u kojoj imamo istovremeno 30% nezaposlenih i apsolutno svi sa kojima sam pričao, od IT firmi do kafića, zanatskih radnji, proizvodnji, imaju problem da nađu radnike. Neki zahtevi su visoki, a u nekim slučajevima zahtev je samo da je osoba normalna i odgovorna.

Nego, da se vratimo na početak. Često me pitaju da pomognem prilikom zapošljavanja. Neretko su u pitanju mladi ljudi kojima treba naći prvi posao. Ljudi čiji CV sadrži najčešće dosta stavki (jer im je neko rekao da je to pravi put), koje uglavnom nikome nisu bitne. Jer ni jedna od njih, najčešće, sa sobom ne donosi dokaz da je ta osoba preuzela nekad odgovornost i zaista uradila nešto realno. Kod onih drugih, CV sadrži manje podataka od lične karte. U oba slučaja, izbor koji je pred njima daleko je od sjajnog u prvom koraku.

Često su u pitanju uzorna deca, završeni fakulteti, dobre ocene. I obično niko ništa tokom studija nije radio. Ne računam studentske organizacije i povremena volontiranja. Pričam o konkretnom radu, realnoj odgovornosti, plati – makar i maloj.

I onda dolazimo do najvažnijeg pitanja… Ovo sam inače pokupio od dragog prijatelja, Žarka Ptičeka.

Šta znaš da radiš?

Kao iz topa odgovor: Završio sam…

To me ne zanima, to te nisam pitao.

Surovo?

Ok, hajde da jednu reč zamenimo…

Šta želiš da radiš?

Bolje?

Želeti i umeti nisu isto. Nisu ni slično, ali ok, just for the sake of argument.

Često je odgovor – svejedno. Pa onda sa par pitanja shvatimo da to nije svejedno. Jel bi radila u kafiću? Pa ne. Jel bi radila u proizvodnji hrane? Uh, pa ne. Da li bi hteo da budeš kurir? Gde baš to, to je baš cimanje. Svaki od tih poslova je važan, i svaki od tih poslova mora da radi neko. I ako ga radi predano, ima šansu da napreduje. Sad, kapiram da to nije bilo u idealnoj zamisli, ali od nečega mora da se počne. I potpuno je ok početi sa tako nečim, a u slobodno vreme pokušati da se osposobiš za ono što želiš.

Ali da se vratimo na kandidate. Dakle dolaze u obzir samo “fini” kancelarijski poslovi. I to je ok, ali to najčešće nije u ponudi. I najčešće, ti ljudi koji sede za računarima, u kancelarijama, pored toga što žele nešto da rade, da bi dobili posao, moraju ponešto i da znaju. U nekim slučajevima, prvi posao može biti i takav, ali ti ljudi obično ne traže podršku i pomoć u pronalaženju, te klince posao sam nađe.

Ipak, omiljeni odgovor mi je – Nisam zbog toga završavao fakultet.

Ne znam zbog čega si ga završavao, ali čini mi se da si malo promašio poentu.

Samo kod nas ljudi još uvek misle da je obrazovanje nešto što se završava.

Sa završenim formalnim obrazovanjem učenje tek počinje. Pravo učenje.

Gde nešto učiš da bi znao da iskoristiš, a ne da bi znao da reprodukuješ jednom u životu i sutradan trajno obrisao. Gde to šta znaš i koliko znaš pokazuje šta si sposoban da uradiš i napraviš, i na neki način pokazuje koliko vrediš.

Pravo učenje gde mnogo čitaš, mnogo probaš, mnogo puta failuješ, pre nego uspeš da uradiš nešto.

I pravo učenje, gde sve zavisi od tebe. Neko drugi može da ti otvori vrata, da te usmeri ili ti reši problem, ali na kraju dana, radne navike i to gde ćeš stići, zavisi samo od tebe.

Živiš u zemlji u kojoj nije sjajno? Iskoristi to kao motivaciju.

Lepo kaže Jaganjac:

Samo se seti sta je Sveti Sava kazao Rumunima kada su ga molili za kintu.

Sve vam je dato, samo treba znati uzeti.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 400 projekata u preko 28 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22 godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. Danas internet marketing konsultant, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i glavni i odgovorni urednik portala MojaFirma.rs :)
6 komentara na ovaj tekst:
  1. Jovica says:

    Шта је проблем у Србији – стотине приватних факултета које свако може да заврши. Када неко заврши озбиљан државни факултет за добрим просеком, шта нам то говори ако не да је та особа одговорна и дисциплинована?

    Зар треба особа да се гура у разне студентске квази организације а да испите само отаљава покушавајући да нађе везу у тим истим квази организацијама? Знам доста људи који су на испитима преприсивали и служили се разним притисцима само да на силу положе испите, а притом су у слободно време “радили” у којекаквим студентским организацијама и организовали којекакве скупове. Сви су они добро прошли, али не захваљујући знању. Њима знање никада није било битно, једино је битно умрежити се у неку скупину (да не кажем секту) у којој су сви људи са искључиво једним интересом – како се угурати у неку добру фирму. Зато такви, како их ти називаш клинци које наводно сви траже, не мају дуги рок трајања. Издувају се брзо. Стрес, надобудност, болесна нереална амбиција. Све то дође по своје на крају.

  2. Milan says:

    Interesantne su priče u kojima se na suptilan način pojašnjava da je jedino važno šta znaš da radiš, a da fakultet studiraju ovce za šišanje, međutim istina je negde između. Svakako je važno šta znaš da radiš, ali po toj logici bi trebalo svi da počnu da peku zanat od svoje 10 godine života, a srednju školu i fakultet ne bi trebalo niko da završava. Onda bi nam tom logikom sledstveno pao broj visokoškolski obrazovanih ljudi, kojih je i trenutno manje od bilo kog proseka u EU, pa bi nas tako svi gledali kao još više zatucane.

    Po mom mišljenju, a danas vidim svako ima pravo na svoje, problem je ipak malo delikatniji od pitanja ”Šta ti znaš da radiš ”. Činjenice govore u prilog da se na fakultetima u Srbiji (državnim i privatnim) u proteklih 10 do 20 godina ne stiče nikakvo praktično znanje. Studenti izlaze sa fakulteta nesposobni da rade bilo šta, a kamoli sami da započnu svoj privatni biznis (čast izuzecima).. Razlog su zastarele i neunapređenе knjige, neusaglašenost programa studiranja, loša metodologija nastave i vežbi, nedostatak stručne prakse kao i nezainteresovanost predavača, ali i studenata.

    U manjini su ljudi kojih zapravo nešto i zanima od toga što su upisali, oni uglavnom nisu došli na fakultet zbog diplome, ali ne mogu da dođu do izražaja u takvom sistemu.
    Fakultet je ustanova koja bi trebalo da napravi razliku između medicinske sestre i doktora speicijaliste, između tehničara i inženjera, između električara i inženjera računarstva i elektrotehnike, ali to kod nas nije slučaj, stoga ljudi sa diplomom od ponuđene bedne plate u Srbiji (a nadali su se pogrešno plati u hiljadama evra) i odlaska u inostranstvo, uglavnom biraju ovo drugo. Ovde je još važno napomenuti da tehničar može biti kreativniji od inženjera, što je obično i slučaj.
    Fakulteti su danas postali kao srednje škole, upisuju ih svi živi, i kvalitetni, i nekvalitetni studenti. Vrhunsko obrazovanje će postati dostupno samo onima koji mogu da izdvoje velike sume novca, bilo da je u pitanju Srbija ili inostranstvo. Ako se neko pojavi kvalitetan, bilo sa diplomom, bilo bez nje, on neće imati priliku da se ostvari i integriše ili će mu biti jako teško, što je i poenta cele priče. Srbiji nisu potrebni kvalitetni ljudi, imajući u vidu da u svim granama kupujemo sve od uređaja, tehnologije, mostova do softvera. Oni koji se odluče da ostanu su uglavnom oni kojima je život unapred obezbeđen od strane tate i mame, ili oni što stvarno veruju da će ovde da naprave nešto ni iz čega. U Srbiji ostaju oni koji smatraju da će preko neke stranke ostvariti korist. Tu je naravno i radnička klasa koja uglavnom radi za kapitalne strane kompanije koje Srbe koriste kao jeftinu radnu snagu, bilo da je u pitanju mešalica ili računar.

    Na kraju zamislite jednu državu u kojoj svako radi svoj posao i za to je pristojno plaćen, u kojoj ljudi preduzetnici rade svoj biznis, u kojoj studenti dolaze na fakultete gde im se nudi vrhunsko znanje i gde pucaju od samopouzdanja jedva čekajući da završe i da primene to što su naučili, zamislite državu gde se diplome i doktorati ne kupuju i gde je te nije sramota da kažeš da si diplomirani …, zamislite zemlju gde ne morate da tražite Ivana Minića i šaljete mu CV da vas preporuči za posao, nego će poslodavac pogledati stvarno vaše kvalitete i naći tačnu granu i oblast koju ste izučavali i gde će vas uposliti. Ako ste uspeli da zamislite, onda vam je jasno da jednoj takvoj državi vam niko neće reći da mu je svejedno šta da radi i hoće fin posao, itd.

  3. Miodrag says:

    Meni treba takav posao za normalnu i odgovornu osobu (ako im je startno samo to neophodno :))
    Razumem internet, preduzetan sam. Slab mi je CV jer sam sa početnog fokusa na internet prebacio u prodaju. Poslednjih nekoliko godina sam radio u prodaji kompleksnih multimedijalnih sistema zasnovanih na najnovijim tehnologijama, (VR, AR, holo boxovima, Digital Signagea.)

    Ovo može i kao komentar 😉

  4. Luka says:

    Iz mog iskustva, ljudi koji podsvesno ne žele da rade su neuspešni u pronalaženju posla.

  5. Stanko V. says:

    Mi Srbi smo po prirodi zanimljiv narod, ali u većini slučajeva kada ne znamo mi kucamo na google razliku između bika i vola, mada trebalo bi da kucamo razliku između predavača i profesora. Samo je u Srbiji moguće da završiš neki fakultet bilo privatni bilo državni i da postaneš predavač na tom istom fakultetu. Nekada kada sam ja studirao znalo se šta je demonstrator, šta je asistent, šta je predavač, a šta profesor, znalo se da neko vreme moraš da provedeš kao asistent ili saradnik u nastavi da bi postao predavač ili kasnije profesor, pritom valjalo bi i da imaš doktorat neki pride, iako je sve to danas stvar prestiža. Danas svako može da stavi u svoj CV da je predavač, iako na sajtu te institucije ne postoji njegovo ime. Ne razumem zašto se onda pitamo šta neko zna da radi kad završi fakutlet, pa naravno da ništa ne zna, imajući u vidu ko mu je bio ”prenosilac” znanja.

    • Ivan Minic says:

      Istini za volju, ja taj fakultet nisam završio. Nisam ni ovaj drugi koji studiram, još uvek. Mene su pozvale kolege, koje izuzetno cenim, da im se pridružim, zbog više od 15 godina specifičnog iskustva u konkretnoj oblasti. Da li sam zadatak da prenesem znanje uradio kako treba, mogu jedino da svedoče moji studenti. Kako je to fakultet orgaizaciono rešio, zaista ne ulazim u to, ali ono što znam je da su tražili ljude sa odgovarajućim akademskim titualam, nikada ne bi ni formirali smer.

      Studenti koji izađu sa fakulteta, bilo kog, i ne znaju ništa, i apsolutno nemaju nikakvog realnog kontakta sa strukom za koju su se školovali, treba u ogledalu da potraže krivca.


Imate nešto da kažete? Samo izvolite.

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

 

Bacite pogled i na...

Najava: Share Conference 2012. Ja znam gde cu biti 26 – 28. aprila. A ti?

Pogledaj →