Svi postovi tagovani sa: odbojka

WorldofVolley.com – odgovor na svako pitanje iz odbojke

Kao što mnogi od vas koji ovo čitaju, a koji me poznaju od ranije već znaju, da sam se ja nešto pitao, ja bih i dan danas negde jurio za nekom loptom. Za najlepši period svog odrastanja upravo vezujem ljubav prema lopti – onoj odbojkaškoj, tada još uvek beloj. Zemlja u kojoj smo živeli bila je u takvom stanju da su jedino uspesi sportista ljudima mogli da vrate osmeh na lica, makar na kratko. I tu i tada, nastale su generacije  koje će promeniti istoriju sportova kojima su se bavili. Ljudi sa ogromnim srcem, koji su uz to bili i neprikosnovene sportske veličine. Dočeci kod skupštine bili su nešto što je ujedinjavalo ceo narod. Navikli su nas na borbu, na uspeh, na izuzetnost. Košarkaši su carovali planetom, vaterpolisti počeli da se bude, ali su najiskrenije emocije uvek bile rezervisane za odbojkaše. Sport u koji smo se kao narod zaljubili. Zbog lepote igre, zbog čistoće pokreta… ali pre svega – zbog njih. Oni su grupa divnih momaka koja se pojavila tiho, i koja je narednih deceniju i po pomerala granice mogućeg u sportu za koji pre njih nismo ni znali. Ličnim primerom učinili su da gomila dečaka i devojčica krenu njihovim stopama. Od Grčke ’95 počela je naša odbojkaška bajka… Glavni likovi bili su Dejan Brđović, Željko Tanasković, pokojni Žarko Petrović, Boba Kovač, Goran Vujević, braća Grbić, a dirigent ovog orkestra bio je Zoran Gajić. Posle uspeha u Atini, dolazi Atlanta, i još jedna bronza. Jedini koji su sa osmehom na licu mogli da izađu sa megdana sa našom, plavom četom, bili su Italijani sa najjačom generacijom u istoriji odbojke (Gardini, Bernardi, Graina, Papi, Tofoli, Zorzi, Sartoretti…) i čudesni Holanđani na čelu sa braćom van de Goor i Peterom Blange-om. A onda se pojavio jedan novi klinac. Mršavi nišlija koji je pravio čuda u Partizanu. Malo ko je verovao da će ovaj momak postati jedan od najvećih koji su ikada izašli na taraflex. Možda i najveći. Nastavi →

London 2012: Olimpijske igre u prestonici Evrope

Dremam, vodeći se rasporedom po kome u tom trenutku ne nastupa niko od naših u Londonu. Modularno spavam već danima, ležem rano ujutru, ustajem čim krenu naši sa kvalifikacijama, pa u pauzama ako uhvatim još malo sna, uhvatim. Dremam, odzvanja Dule Korać… Zvoni telefon. Sobom se prolama himna naših života i ovog vremena. Dok odzvanja prvih par stihova, u polu snu tražim telefon. Pritiskam čarobno zeleno dugme. S druge strane žice dobro poznati glas…  Nastavi →