Svi postovi tagovani sa: olimpijske igre

Biznis lekcija: Fokusirajte se na ono što imate

Karolj Takač (Karoly Takacs) je rođen 1910. godine u Budimpešti. Odlučio je da svoju karijeru gradi u mađarskoj vojsci, i dogurao je do čina narednika. Bio je odličan strelac, i vrlo brzo je postao jedan od najboljih u celoj vojsci. Ubrzo je krenuo da se takmiči i sa sportskim strelcima, i da pobeđuje i najbolje od njih. 1936 godine, bio je među najboljim strelcima sveta, ali nije mu dozvoljeno da nastupa za Mađarsku na Olimpijskm igrama u Berlinu jer je za to morao imati makar čin podoficira. Nije to doživljavao kao katastrofu, bio je mlad, napredovaće i na narednim takmičenjima će moći da pokaže šta ume.

Nastavi →

Biznis lekcija: Kako da budemo bolji uz pomoc Interneta

Glavni junak naše priče je jedan simpatični buca iz jednog malog gradića u Keniji. Zove se Julius Yego. Rođen kao četvrto od devetoro dece, nikad nije previše mario za školu. Voleo je da se igra, i voleo je sport. Ćale to baš i nije razumeo, ali su ga starija sestra i majka podržavali. Kako je voleo da radi vežbe snage, i kako se uvek takmičio sa drugarima ko može dalje nešto da baci, kada je video atletska takmičenja u bacanju koplja, kladiva i kugle, zaljubio se na prvi pogled. Međutim, u Keniji nikada nije bilo uspešnih takmičara u ovim atletskim disciplinama. Zapravo, Kenijci imaju tradiciju trkača na dugim prugrama, ali u polju nikada nisu imali ozbiljne takmičare. Prosto, te discipline zahtevaju mnogo kompleksniji trening, skuplje su – gledano celokupni razvoj sportsite – ishrana, teretane, treneri, infrastruktura i sl. U Keniji toga nije bilo. Ipak, odlučio se da proba – bacanje koplja. Bez pravog treninga i poznavanja bacačke tehnike postigao je nekoliko dobrih rezultata – osvojio je prvenstvo škole, pa okruga, pa na kraju i države u juniorskoj konkurenciji. Rezultat je bio skroman, ali je napredak bio veliki. Njegovi idoli bili su Jan Železny i Andreas Thorkildsen. Kako nije mogao da dodje do njih, gledao ih je na Youtube. Iznova i iznova, i pokušavao da ponovi ono što oni rade. Na prvenstvu Afrike, koje je održano upravo u Keniji, zauzeo je treće mesto i tada su ga konačno primetili. Nastavi →

London 2012: Kraljica, princeza, vitezovi i heroji

Trebalo mi je malo vremena da probam da formulišem emocije i kanališem energiju upijenu ovih nekoliko dana. Dok gledam kako autobus sa Olimpijcima stiže pred skupštinu grada, polako mi se puls nakon sedam dana vraća u normalu… Uprkos svim pehovima, nepravdama i nesrećama mi smo bili isti kao Argentina, bolji od Belgije, Finske, Bugarske, Portugala, Grčke, od milijardu Indusa… Gledam kako ovi neverovatni mladi ljudi sa osmehom na licu izlaze na terasu, mesto na kom su stajali najbolji od najboljih prethodnih 17 godina. Tamo su gde im je i mesto. Među onima koji su nam uvek vraćali osmeh na lice, veru u život. Oni koji su kročili na tu terasu, zauvek će biti deo naših srca, i zlatnim slovima upisani u istoriju ove male, ali ovog puta sa pravom, ponosne zemlje. Milica i Ivana, budućnost su ove zemlje, Andrija – medalja i finale čovek koji još mnogo može da da, Delfini – grupa vitezova koja nas je razmazila i navikla na uspeh – oni koji su sebi davno rekli – da nije nemoguće, ne bi bilo interesantno. Veličanstveni Milorad, Velja, Zorana, Jasna, Emir, Asmir, Mihail, Marko, Nemanja, Nikolina i Olivera, Dmitri, Novak, Janko, Ana, Nenad… imali su sve, samo im je malo zvezdane prašine falilo… heroji koji su nas radovali i koji će nas radovati još ko zna koliko puta… Nastavi →

London 2012: Olimpijske igre u prestonici Evrope

Dremam, vodeći se rasporedom po kome u tom trenutku ne nastupa niko od naših u Londonu. Modularno spavam već danima, ležem rano ujutru, ustajem čim krenu naši sa kvalifikacijama, pa u pauzama ako uhvatim još malo sna, uhvatim. Dremam, odzvanja Dule Korać… Zvoni telefon. Sobom se prolama himna naših života i ovog vremena. Dok odzvanja prvih par stihova, u polu snu tražim telefon. Pritiskam čarobno zeleno dugme. S druge strane žice dobro poznati glas…  Nastavi →

Biznis lekcija: Ili si grabljivica ili si plen.

Sudba kleta je htela da se rodite u zemlji koja vam omogućava da danas razumete ovaj post. Jebiga, nekad si golub, a nekad si i spomenik. Veliki igrači igraju najbolje moguće sa kartama koje su im podeljene, a realnost nam govori da smo se uglavnom rodili sa daskama u rukama. Ipak, u životu će biti još mnogo deljenja, prilika za ponovno iskušavanje sreće, prilika za blef, pobedu ili poraz. Ipak, većina pokeraša nisu veliki igrači. Većina su samo topovsko meso, hrana za gladne grabljivice. Najniži stepen u lancu ishrane.

Ako ste odrastali prethodnih dvadesetak godina, postoje vrlo realne šanse da su vam neki ljudi oduzeli ono najlepše u životu – detinjstvo. Radost i bezbrižnost, sreću i blagostanje. Možda ste imali još manje sreće pa izgubili i mnogo više od mira. U takvoj situaciji, prilično je normalno da se velika većina stanovništva jednostavno preda. Ipak, kod malog broja ljudi se javlja predatorski instinkt – jer i lav je najopasniji kada je ugrožen. Tada ne preza ni od čega. Nema šta da izgubi, jer je zapravo već izgubio sve, ako ne uradi ništa. Svako od nas je mnogo puta bio na raskrsnici, jednoj od mnogih koji vuku malo po malo ka jednom od dva pola – ili ste grabljivica, ili ste plen.

Nastavi →