Kažu da se novčićem može rešiti svaka dilema… Ne zato što će ishod bacanja doneti neki beskrajno vredan zaključak, već zato što ćete onog trenutka kada novčić napusti ruku znati koji od dva moguća ishoda više želite. A kada nešto želite, najvažnije je da krenete na tome da radite. I najteže. Jer svi smo naučeni da čekamo da se stvore idealni uslovi, idealna prilika i da se sve kockice poklope, da bi nešto počeli, a toga u realnom životu nema. Zato je najvažnije sebe da nateramo da prelomimo i krenemo u nekom smeru, makar on bio i pogrešan. Ako je pogrešan, okrenućemo se u hodu, ali ćemo se kretati.
Davno sam čitao o tome da je najbolja strategija u menadžmentu potekla iz vojske, a glasi – kreći se i pucaj. Funkcioniše jednostavno – pucaš na neprijatelja, istovremeno se krećući prema njemu. Kada pucaš, njemu je teže da odgovori, a što si mu bliži to ti je lakša meta. Napad je najbolja odbrana, takoreći tiki-taka strategija, dokazala Španija na poslednjih par prvenstava i Barcelona mnogo puta. Što ste više u posedu lopte, to ste manje primorani da se krećete, to je protivnik umorniji, kada je lopta kod vas ima manje šanse da dođe u poziciju za napad, bottom line – Španija je tim sa najmanje primljenih golova, najmanje šuteva na njihov gol, i najviše utakmica bez primljenog gola.
Moguće da spadate u krug bezgrešnih, kojih je naš internet, u poslednje vreme pun, pa ako je to slučaj, onda ovo verovatno i nije tekst za vas. Ako ste pak među onim malim brojem realnih i grešnih, onda možda iz ovih redova naučite nešto novo. Naime, svi mi, pravimo greške, manje ili veće, češće ili ređe. One su sastavni deo svakog rada, svake akcije i jedini način da ih izbegnete je da – ili ne radite ništa, ili da ste više biće. Grešimo i to je sastavni deo onoga što jesmo i onoga što ćemo biti. Grešimo mnogo i često, na stvarima koje su banalne, i na onima koje nam mogu promeniti život. Grešimo jer smo ljudi i jer je to deo kompleksnog procesa koji nazivamo – život. Ono što nas razlikuje je to koliko često greške ponavljamo, i kako se odnosimo prema tim greškama i ljudima koji su deo toga. Donošenje odluka je težak, bolan i neprijatan proces. Proces u kome preuzimamo odgovornost za sebe i druge, u kome smo mi ti koji određujemo smer kojim ćemo se kretati, na osnovu, najčešće, nedovoljno informacija. I stvari često ne krenu onako kako smo planirali, zamislili, očekivali. I to je strašno. Ili nije? Dobre odluke donose prijatne momente, loše odluke donose vredna iskustva, ali kretanje je esencijalno. Što više, što dalje. Kao što Tadija Tadić u 7 i po kaže – Masa je mama!
Čuo sam jednu priču koja divno ilustruje ono o čemu pričam… Kada je Winston Churchill odlučio da se penzioniše i povuče iz javnog života, zamislio je da svoje slobodno vreme posveti slikanju. Godinama je već razmišljao o tome. Kupio je svu potrebnu opremu, štafelaj, boje, četkice. Pronašao je idealan prizor u svojoj bašti, savršeno udobnu stolicu. Sve je bilo idealno. Veliko, čisto belo platno prostiralo se pred njim, a on je razmišljao kako da počne. Da li da počne iz jedne tačke i širi se ka drugoj strani. Ili da napravi grubu skicu svega, pa polako da pređe na detalje. Da li da krene sa nanošenjem osnovnih pozadinskih boja, pa da krene sa detaljima. Važna stvar je u pitanju, početak nečega čime će se baviti ostatak života. Dva sata kasnije, i dalje je bio na početku, a platno je bilo netaknuto. Tada mu priđe supruga noseći šolju toplog čaja. Kada je videla da ništa nije naslikao, upita ga zašto. On joj objasni da ne zna odakle da počne. Dok je smeštao čaj, supruga uze četkicu, umoči u boju, a zatim nacrta fleku na sred platna. On poludi. Krene da urla na nju – zašto si mi uništila savršeno platno? Ona mu samo reče – Eto, sada ćeš morati da ga popraviš. On je počeo da radi na tome, sastrugao višak boje, krenuo da pokriva fleku i uskoro je imao završenu prvu sliku. Imao je problem – nije znao kako se počinje. Supruga je učinila da tačka početka bude izuzeta iz jednačine, dala mu je konkretan problem koji je morao da reši, i on ga je rešio. Čovek koji je vodio Britaniju tokom Drugog svetskog rata, bio je u stanju da reši najveće probleme i rasčisti najveći nered, blokirao se kada je seo ispred belog platna. Kreativci generalno nisu dobri u stvaranja nečega ni od čega, već u remixovanju stvari, davanju odgovora na postojeći zadatak, kreiranje nečega vanserijskog u okviru poznatih pravila i granica, rešavanju konkretnog problema.
Edward de Bono je lepo rekao – poenta razmišljanja nije zaključak, već kretanje. Tako je i skovao pojam – lateralno razmišljanje, kao način da se stavi na test konvencionalno razmišljanje – linearna analiza. Uprošćeno, to je način, tj procedure da se iščupate iz blokade i da problem sagledate drugačije.
Jer kada ste blokirani, najgore što možete da uradite je da sedite i razmišljate o tome. Uradite nešto, bilo šta, ali pokrenite se. Veliki Bill Bernbach je rekao – dobro ne pobeđuje uvek zlo, ispravno ne pobeđuje uvek pogrešno, ali aktivni uvek pobeđuju pasivne.