Select Page

Biznis lekcija: Ako ne znas kuda ides, svaki put ce te odvesti tamo.

12. Aug 2014.

Jedna od najvažnijih figura britanske auto industrije bio je Alek Izigonis (Alec Issigonis). Rođen je u Izmiru u Turskom carstvu početkom 20. veka, u multikulturalnoj porodici (Grčka i Nemačka krv, Britanski papiri), i kao i mnogi genijalni umovi, nije baš imao previše sreće u školi. Matematiku je naročito mrzeo. Tokom odrastanja porodica je zbog ratova, bila primorana da se seli. Deo detinjstva je proveo na Malti, a posle smrti oca, sa 16 godina, sa majkom se uputio za London. Tokom studija tehnike, počeo se baviti automobilskim trkama, i išlo mu je jako dobro. Voleo je da majstoriše oko automobila, i priprema ga za trke, pa je jednom prilikom pobedio u svom modifikovanom Austinu. Ljudima u fabrici se svidelo ono što su videli i pozvali su ga da počne raditi za njih.

Talenat za detalje i unapređenja i činjenica da je jako voleo to što radi, omogućili su mu da napreduje prilično brzo, pa je kroz nekoliko godina od mehaničara došao do toga da vodi projekte razvoja novih modela, a mehaniku je zamenio dizajnom. Radio je na svim automobilima koje su Austin, a kasnije i Morris proizvodili tokom pedesetih. Kada su se ova dva proizvođača spojila u BMC (British Motor Corporation), dobio je neobičan zadatak. Naredni model je trebao da bude najmanji mogući automobil. Malih automobila je već bilo na tržištu, ali većina njih zapravo nisu bili pravi automobili. Ili su bili jedva upotrebljivi, ili su mogli smestiti svega jednog ili dvoje ljudi, ili su im vozne karakteristike bile katastrofalne. U svakom slučaju, to nije bilo to. Njegov zadatak je bio da to promeni. I imao je neke super ideje kako da to uradi. Drugačija organizacija prostora oko motora koji je bio montiran poprečno, drugačiji menjač značio je da je napred bilo potrebno mnogo manje prostora. Prozori su bili klizni umesto da su izlazili iz vrata što je omogućilo mnogo tanja vrata i više mesta, manji točkovi su smanjili visinu automobila i činili ga vrlo upravljivim, i voila, Morris Mini-Minor je rođen. Za prijatelje i ljubitelje samo Mini.

Prosečan porodični auto u Britaniji se, u to vreme, prodavao za oko 600 funti. Leonard Lord, direktor BMC je video Minija, i prvo pitanje je bilo – koliko bi mogla da košta produkcija? Alek nije imao odgovor na ovo pitanje. On je bio dizajner, i nije se bavio troškovima. Leonard je zaključio da je pristupačnost pravi put do publike i rekao da auto ne sme da košta preko 500 funti. Nekoliko meseci kasnije kada je Mini polako počeo da se distribuira, cena je bila 470 funti. Cela nacija je poludela, svi su ga obožavali i prodaja je išla fantastično. Osim simpatičnog izgleda, auto je bio odličan i mehanički. Čak je u tom periodu i Monte Carlo Rally osvajao, i to nekoliko puta. Voleli su ga obični ljudi, a obožavali su ga i poznati. Lenon i Makartni su ga vozili, Piter Selers… čak i Mr. Bean je vozio Mini.

Konkurencija je bila zatečena. Osim što niko nije očekivao ovakav potez, nije im nikako bilo jasno kako je bilo moguće proizvesti ga po toj ceni. Ford je išao najdalje i u vrlo detaljnoj analizi su napravili zaključili su da je minimalna cena po kojoj je bilo moguće proizvesti takav auto 40ak funti iznad njegove prodajne cene. Pritom, BMC nije baš bio efikasan kao druge kompanije. Razlog za to je bila činjenica da je bio velika državna firma, spojena iz dve velike firme. Spora, neefikasna, preglomazna. Ali ipak, imali su fantastičan proizvod. Kada su pitali direktora Lorda, kako je moguće da prodaju Mini po tim uslovima, i da li je tačno da gube po svakom prodatom primerku, on se samo nasmejao braneći se rečima da je država subvencionisala fabriku, i da je bitno da prodaja ide, da je imidž bolji.

A prodaja je išla zaista odlično. Prodato je više od pet miliona primeraka. A gubitak je rastao. Procena je bila da se gubi od 50 do 100 funti za svaki prodati primerak. Čak nisu ni znali koliko tačno. To je BMC dovelo na rub propasti i jedini spas je predstavljalo novo spajanje sa Jaguarom uz veliku pomoć britanske vlade. Britanska auto industrija danas faktički ne postoji, a brendovi koji su bili njeno najveće blago u vlaništvu su Indijaca, Kineza i Nemaca.

Jedan od najprepoznatljivijih i najvoljenijih automobila svih vremena ugledao je svetlost dana i postao globalni fenomen zbog iracionalne odluke jednog čoveka. Odluke koja je bila početak kraja cele jedne privredne grane, i koja je sa sobom odnela i mnoge “zdrave” priče.

Nije lud Spajdermen … Sa velikom moći, dolazi i velika odgovornost …