Parola francuskih studenata iz 1968. iz naslova do danas je simbol borbe želje i mogućnosti, trijumfa volje (i inata) nad realnošću. Pre malo više od mesec dana napustio nas je jedan neverovatan čovek. Zvao se Džek Brabam (Jack Brabham), bio je svojeglavni, uporni Australijanac, i baš negde u to vreme kada su Francuski studenti dizali revoluciju, radio je neke neverovatne stvari u bolidima sa četiri točka. Odrastao je u porodici koja je u malom Australijskom gradiću u blizini Sidneja imala bakalnicu. Kao klinac, naučio je da vozi kola, a kada je došlo vreme za srednju školu, odlučio se za tehničku školu i naučio mnogo zanata. Kada je završio školu, Drugi svetski rat je besneo, ali uloga Australije nije bila preterano ozbiljna. Ipak, njihova avijacija je bila vrlo aktivna. Prijavio se za pilota, ali kako ih je već bilo previše, dobio je šansu da radi kao avio mehaničar. Dopalo mu se i napredovao je u službi, ali se ubrzo rat završio. Odlučio je da se bavi mehaničarskim poslom i u kući svoga dede napravio je malu radionicu…
Par godina posle završetka rata, u radnju je došao njegov poznanik (Johnny Schonberg) i zamolio ga da mu napravi mali trkački auto za učešće u trkama koje su u to vreme u Australiji bile vrlo popularne. Takmičio se neko vreme, i bio relativno uspešan, ali ga je onda žena nagovorila da odustane od toga. Poklekao je, a kako su imali automobil, pokušao je da nagovori Džeka da proba. Isprva, ovaj je to odbijao govoreći kako su svi vozači ludaci, ali je na kraju popustio… I tako je sve počelo, 1948. godine Džek Brabam je osvojio svoju prvu titulu, a najbolje je tek sledilo.
Narednih nekoliko godina vozio je razne šampionate po Australijskom kontinentu i bio veoma uspešan, i počeo je da razmišlja o tome da mu vožnja osim hobija postane životni poziv. Shvatio je da je nephodno da se preseli, i odlučio je da ode u Veliku Britaniju i odatle pokuša da pokori svet. Bila je 1955, imao je već 29. godina kada je dobio priliku da vozi Formulu 1. Te sezone Stirling Mos je carovao, i već u prvoj trci imali su veliku borbu. Brabam je poražen, ali je tada shvatio da ima kvalitet da se bori na najvišem nivou. Njegovi saveznici u tom periodu bili su braća Kuper (Cooper), koji su proizvodili sportske automobile. Iako su većina proizvođača tada prešli na motore koji su ispred vozača, Kuper automobili su i dalje imali motor neposredno iza, što ih je činilo upravljivijim. Prvih par sezona nisu prošle, sjajno, sa povremenim uspesima, a onda je na red došla 1959. godina. Neverovatna sezona u kojoj se Džek borio sa Stirling Mosom i Toni Bruksom iz Ferrarija do poslednje trke. Ta poslednja trka, održavala se na stazi Sebring na Floridi, i sve je počelo fantastično. Brabam je vodio i kao prvi ulazio u poslednji krug. Sve je bilo kao u snovima, a onda je auto počeo da “kašljuca” i ugasio se… preračunao se i ostao bez goriva. Iskočio je iz auta i počeo da ga gura. Polako su ga stizali i prestizali, ali on je neumorno gurao. Prešao je liniju cilja i onesvestio se. Kada je konačno došao sebi, rekli su mu da je prošao četvrti kroz cilj i da je to značilo da je osvojio šampionsku titulu!
Naredna sezona bila je fantastična. Posle slabog početka niz dominantnih pobeda i nova šampionska titula je bila tu. Ipak, sledeća sezona je bila slaba. Dok je bio u pohodu na prvu titulu, u Engleskoj mu se pridružio i prijatelj Ron Tauranac, i prvih nekoliko godina se bavio mehaničarskim poslom i unapredjivanjem uličnih automobila u zajedničkom servisu. Tokom ove loše sezone, Džek je odlučio da pokuša sa Ronom da napravi automobil. Nije bio zadovoljan Kuperovim automobilima, posvađali su se, a kada im je rekao da on može napraviti bolji automobil, posvadjali su se. Naredne godine Formula 1 je uvela limit u zapremini motora na 1.5 litar i to mu nikako nije odgovaralo. Imali su loše rezultate, automobil je bio nepouzdan, i tako je prošlo nekoliko sezona. Kada je došla 1965. godina, prepustio je mesto prvog vozača u timu, a razmišljao je i o penziji. Ipak, stigle su odlične vesti… Od naredne sezone Formula 1 prelazi na 3 litarske motore. Odlučio je da ipak još jednom pokaže šta ume.
Te 1966. godine sve je išlo kao u bajci. Osvojena je ubedljivo titula za vozače, kao i titula za konstruktore. U 40. godini postao je prvi i do dan danas jedini vozač kome je pošlo za rukom da osvoji titulu u obe konkurencije u sopstvenom automobilu. Naredne godine, titula za vozače mu je izmakla za malo, ali je ponovo osvojio titulu za najbolje konstruktore. Sa 44. godine, odlučio je da se povuče. Vratio se u Australiju, na farmu, ali se do poslednjeg dana povremeno vraćao vožnji, makar kao promoter. Njegov tim, Brabham, osvojio je još dve titule za najbolje konstrukture osamdesetih, i do 1992. takmičio se u Formuli 1. Za njih su vozili neki od najvećih vozača tog vremena – Grejem Hil, Rikardo Patreze, Dejmon Hil, Niki Lauda, Nelson Pike.
Njegov najveći rival Stirling Mos rekao je da je bio veliki džentlmen van staze, ali da je na stazi bio težak kučkin sin.
Verovatno odatle drskost da se usudi da postane večan.
p.s. Tekst je posvećen mom prijatelju Srđanu Ercegu. Osim činjenice da je čovek koga morate voleti čak i kada vas nervira, njegova energija i ljubav prema Formuli 1 naterale su me da posle gotovo 10 godina ponovo počnem da pratim najbrži cirkus na svetu. Ako ga niste upoznali, nemojte propustiti priliku. Ako vas zanima zašto, pogledajte ovaj video.