Ako ste odrastali prethodnih dvadesetak godina, postoje vrlo realne šanse da su vam neki ljudi oduzeli ono najlepše u životu – detinjstvo. Radost i bezbrižnost, sreću i blagostanje. Možda ste imali još manje sreće pa izgubili i mnogo više od mira. U takvoj situaciji, prilično je normalno da se velika većina stanovništva jednostavno preda. Ipak, kod malog broja ljudi se javlja predatorski instinkt – jer i lav je najopasniji kada je ugrožen. Tada ne preza ni od čega. Nema šta da izgubi, jer je zapravo već izgubio sve, ako ne uradi ništa. Svako od nas je mnogo puta bio na raskrsnici, jednoj od mnogih koji vuku malo po malo ka jednom od dva pola – ili ste grabljivica, ili ste plen.
I jedan i drugi izbor ima svoje prednosti, a nemoguće je napraviti kompromis na način da dobijete najbolje od oba. Na kom ćete kraju završiti, ili u pravcu kog ćete se kretati, zavisi samo od vas. Al Paćino je svojevremeno igrao pukovnika Frenka Slejda u filmu Miris žene, jednom od njegovih najboljih filmova. U tom filmu, on drži petominutni govor koji je zaista impresivan, a u kome kaže i sledeće: Dolazio sam na raskršća života. Uvek sam znao koji je ispravan put. Bez izuzetka, znao sam. Ali nikad nisam pošao njime. Znate li zašto? Bilo je prokleto teško. Jason Fried osnivač 37signals pre par godina je našao način da sa minimalnim brojem reči kaže sve što u vezi ovoga ima da se kaže – ne je lakše uraditi, da je lakše reći.
Dragi moji studenti, mladi, i ostali koji niste sigurni kuda krenuti i šta raditi. Ne pitate se za mnogo toga, ali iskoristite bar to malo što je na vama da pokušate raditi prave stvari na pravi način. Jeste teško, ali ako to radite, pre ili kasnije, uz manje ili više truda, stićićete tamo gde želite. Jer, postoji jako mnogo toga što možete da uradite da bi spremniji dočekali situacije kada vam se ukaže prilika da zaista nešto promenite. To znači da ako odlučite da želite nečim da se bavite, zaista učinite sve da sebe što bolje osposobite za to, da napredujete i izgradite sebe i svoju poziciju. Da, kao što prošle nedelje rekoh – krećite se i pucajte, odnosno u ovom slučaju – radite i učite.
Predatori razmišljaju korak ili dva unapred, ne rešavaju problem samo kada se desi, već pokušavaju da ga predurpede, da ga saseku u začetku. Odlučite čime želite da se bavite, i krenite da stičete realna znanja i iskustva. Onda nećete doći u situaciju da na kraju fakulteta razmišljate šta bi radili, sanjate o poslu od 400 EUR, jer za svaki bolji vam traže X godina iskustva u struci, a vi imate lep i čist CV sa realnim fakultetom i ostalim prilično apstraktnim stavkama. Kroz realna iskustva razvićete i odnos sa ljudima, na svakom razgovoru za posao, imaćete prednost jer poznajete, makar i površno, sistem čiji deo postajete.
Prilagođavajte se u pokretu, ali se krećite. Jer sve se kreće, i vreme u kome završite faks, uvalite se u državnu firmu u kojoj trulite za ok platu 35 godina, ne radeći ništa, je prošlo. Ljudi od vas očekuju da učite do poslednjeg dana, da se usavršavate, da napredujete. Da radite posao. Da se ne zanosite bajkovitim idejama o tome šta bi trebalo da radite, i da vam je jasno da je posao 1% lepog i 99% odrađivanja stvari koje niko ne voli, ali koje moraju da se odrade. Da i najduži put počinje prvim korakom, i da taj prvi korak obično nije glamurozan. Deset godina hodanja kasnije i imaćete sve one stvari zbog kojih ste proklinjali sudbu kletu – znanje, iskustvo, veze. Zato što ranije krenete, to ćete pre dobiti priliku. Ili više njih. A onda vam ostaje samo da je realizujete 😉
Ako sve to shvatite i još razvijete to da u pravom trenutku budete agresivni taman onoliko koliko treba, dobićete, tj otećete od života mnogo više nego većina…
Onog dana kada prestanete da se krećete, padate. A na dnu nije ni malo zanimljivo i prijatno 😉
“Najbolje je da krenemo putem bezakonja, odemo kod tog Sise i otmemo mu sve što ima. Evo vidi mene a šta… nova jaša, nova maja, a… reci koji dingospo. Ha, kapiram ja vas dobro deca i te fore. I ja sam u školi bio vrlo dobar đak, ali sa na vreme ukupirao: ili ideš i zaboraviš Srbiju, ili ostaješ, ako ostaješ onda vežbaš jedini način – a to je otimanje!”
Zoran Cvijanović, Munje! (2001.)
Počinju Olimpijske igre, ono za šta smo kao klinci živeli. Podsetite se kako smo došli do poslednjeg zlata pre skoro punih dvanaest godina. Vadim Kamucki verujem i dalje ima noćne more. Ako vam ih ne daju lepim, neke stvari moraju da se otmu 😉