Kada su sa Henrijem Fordom (tekst o njemu) pričali o tome kako je osmislio koncept automobila, on je rekao – Da sam pitao ljude šta žele, rekli bi mi brže konje! I bio je u pravu. Ljudi najčešće razmišljaju i funkcionišu u okvirima poznatog, i čak i kada razmišljaju šire, oslanjaju se na ono što im je poznato. Malo je ljudi koji su u stanju da smisle nešto potpuno novo, nešto što pomera granice, nešto što predstavlja naredni evolutivni korak. Često u razmišljanjima konstatujemo kako tokom odrastanja, dok upoznajemo svet oko sebe, njegova pravila i zakone, polako ali i sigurno i često nepovratno gubimo onu pravu i istinsku kreativnost. Prosto, kreativnost i sputanost ne idu baš pod ruku. Kada pokušamo nešto novo, drugačije, svi će priskočiti da nas odgovore od toga. Džordž Bernard Šo je rekao – Ljudi koji kažu da se nešto ne može uraditi, ne bi trebalo da ometaju one koji to rade. Čak i kada se desi proboj u nekoj oblasti, vrlo često, javnost odbacuje novu stvar. Strah od nepoznatog, želja da budemo prihvaćeni, i mnoge druge stvari, tek često oni koji prvi nešto postignu ne dobiju ni izbliza pažnju i priznanje koje zaslužuju. Za to je obično potrebno vreme, i neretko traje predugo.
Tridesetih godina prošlog veka u Firenci se rodio Ričard Rodžers (Richard Rogers) u staroj engleskoj porodici koja se u 19. veku preselila iz Sanderlenda u Toskanu. Otac mu je bio doktor, a majka se bavila grnčarijom. Kada je počeo Drugi svetski rat, njegov otac, odlučio je da se sa porodicom vrati u Englesku, nekoliko generacija kasnije. Uz sve strahote rata, promene sredite, za tako malo dete, Ričard je imao i velikih problema sa učenjem. Čitanje mu je išlo jako teško, pamćenje gradiva takođe. Kasnije će se ispostaviti da je razlog za to disleksija. Često je u tom periodu razmišljao da oduzme sebi život. Kako i ne bi, kada su ga svi zadirkivali da je glup. Srećom, prešao je u specijalnu školu, i posle godinu dana se preporođen vratio klasičnom obrazovanju. Zanimala ga je umetnost, ali u muškoj školi su na to gledali kao na nešto čime bi trebale da se bave devojčice.
Ipak, kako je odrastao, odlučan da se bavi estetikom, pronašao je sebe u arhitekturi. Završio je uz probleme arhitektonsku školu, a na kraju i magistrirao arhitekturu na Jejlu u SAD. Tokom studija, upoznao je kolegu i dve koleginice sa kojima je odlučio da osnuje firmu. Kasnije su postali dva bračna para. Radili su zajedno neko vreme, a spajao ih je pristup arhitekturi koji nije bio baš uobičajen za to vreme. Naime, oni su se bavili novim formama, materijalima, projektovali su drugačije objekte – bili su hi-tech arhitekte. I kada se kvartet rasformirao, pa sve do dan danas, Ričard je ostao veran tome. Želeo je i pravio je drugačije zgrade.
U startu posla nije bilo mnogo. Tu i tamo po neki dobijen konkurs, ali uglavnom bez velikih projekata. Bio je nesrećan, ali mu je bilo jasno da ljudi prosto žele poznato, i da za nesvakidašnje stvari nema dovoljno hrabrosti i mesta. U tom periodu, sredinom šezdesetih, bio je u kontaktu sa prijateljem iz italije Rencom Pianom (Renzo Piano). Renco je saznao za interesantan konkurs u Francuskoj – gradila se nacionalna biblioteka i galerija, u jednom objektu (Centre Pompido). Konkurs za idejna rešenja je bio otvoren, i on se nadao da će Ričard hteti da se prijavi. Međutim, kada je pogledao uslove, Ričard je konstatovao da je to pogrešno postavljena priča. Renco mu je rekao da napiše sve što smatra da nije u redu sa konkursom. Nemajući šta drugo da radi, Rodžers se posvetio tome. Kada je završio, bilo je jasno da je napisao nešto fantastično. Dogovorili su se da kompletiraju dokumentaciju i pošalju je na konkurs. Bilo je već 681. prijava, koje su sve ispunile zadatke konkursa i bilo im je jasno da za njih tu nema mesta, ali su rekli sebi da to nije važno, jedino što je bilo bitno je da rade na nečemu što ih čini zaista ponosnim. Umesto jedne velike zgrade, napravili su koncept dizajna sa velikim otvorenim prostorom, zgradom sa pokretnim podovima i vrlo neobičnom infrastrukturom.
Žiri, sastavljen od najvećih svetskih arhitekata, proglasio ih je pobednicima. Jedini dizajn koji je bio potpuno drugačiji. Jedini dizajn uz koji je autor dao razloge zašto tako treba. Stručna javnost je bila oduševljena. Običan narod nije. Sa spoljne strane zgrade bile su stepenice u ogromnim cevima, sve je izgledalo kao nedovršena građevina, a ne kao remek delo u gradu sa toliko tradicije i lepih zgrada. Mediji su ih rastrgli. Le Figaro je napisao – Sada i Pariz ima svoje čudovište koji može parirati Loh Nesu. Svi su predvideli neuspeh. Centar je trebao privući 8000 ljudi dnevno, a to jedna ovakva groteskna zgrada sigurno neće uspeti. Nisu bili u pravu. Centar Pompidu je u prvoj godini privukao 6.000.000 ljudi. Više od Ajfelovog tornja i Luvra te godine. Ljudi su ga obožavali, zbog velikih otvorenih prostora, zbog piknika, zbog pantomimičara, žonglera, zabavljača. Zbog duha.
Vratimo se malo unazad. 1958, sa 15 godina, tokom učenja u Arhitektonskoj školi (Architectural Association School of Architecture), profesori su ga oborili iz svih predmeta, konstatujući – on nema intelektualni kapacitet da pretoči svoja osećanja u smislene zgrade. Prošle godine, Kraljevska umetnička akademija (Royal Academy of Art) je konstatovala – Lord Rodžers je jedan od najvažnijih i najuticajnijih arhitekata u svetu. Između ove dve izjave, Ričard Rodžers je osvojio gotovo sve stručne nagrade za svoj rad, a svojim idejama, izmenio je desetine gradova.
Orson Vels (Orson Wells) je rekao “Nemojte im davati ono što žele, dajte im ono što nisu ni sanjali da je moguće.”
p.s. Sličnu priču o jednoj drugoj građevini i njenom uticaju na jedan veliki evropski grad, možete pročitati ovde.