Ok je plašiti se. Džon Vejn (John Wayne) je rekao da hrabrost nije odsustvo straha već kada uprkos tome što ste preplašeni ipak osedlate konja i krenete u boj. Zaista. Strah je i dobar motivator. U stanju je da nas natera da uradimo stvari za koje nikada nismo verovali da možemo. Odličan je odbrambeni mehanizam. Dobar je i kao argument. Često čini da uvidimo nešto što bi nam na prvi pogled promaklo. Kada god razmišljamo o bilo čemu, on je uvek tu negde… kao pozadinski proces koji radi svoj deo posla. Strah je osnovni mehanizam preživljavanja. Dokle god je opravdan, uglavnom je koristan. Nekada bi možda želeli da ga nema, pa mnogi od nas pokušavaju treningom da ga kontrolišu. Problem nastaje kada dozvolimo da nas strah zaslepi, pomuti razum i preuzme kontrolu. Herman Melvil (Herman Melville) je pre vek i po napisao po istinitoj priči roman Mobi Dik. Ipak, malo ga je izmenio u odnosu na realnost.
Prava priča se odigrala 1820. kitolovcu Essex koji je plovio Pacifikom. Jednog dana, tri drvena čamca koje su koristili u lovu, bila su u akciji. Odjednom, ugledaše ogromnog kita. Bio je veliki kao njihov brod, možda i veći. Odjednom, kit pojuri prema brodu i udari u njega… Talasi dobro uzdrmaše čamce. Zatim kit ponovo udari u brod. Zatečeni ribari mogli su samo gledati kako njihov brod polako tone. Bili su sami, u nekoliko brodova, na sred okeana, hiljadama kilometata od svakog kopna. Bez ikakvih naprednijih sistema navigacije. Znali su otprilike svoju poziciju, ali to im nije značilo previše…
Kada su se pribrali, shvatili su da imaju dve opcije… Najbliže kopno bilo je ostrvo, udaljeno oko 1500 km. Bilo je teško pogoditi ga, ali uz malo sreće, bilo bi sve ok. Ipak, postojao je još jedan problem – verovalo se da na tom ostrvu žive ljudožderi. Nisu znali zasigurno, ali više mornara je čulo tu informaciju. Zavladala je panika. Alternativa je bila obala Južne Amerike, ali ona je bila četiri puta dalje, više od 5000km daleko. Kopno je doduše, bilo bliže, ali nisu mogli protiv struja i vetra.
Dvadeset ljudi u tri čamca odlučili su se za duži put… Naredne dane su proveli pokušavajući da skupe i spasu što je više moguće zaliha za put, ali nisu imali previše uspeha. Svakako ne dovoljno. Čamci koji nisu bili predviđeni za duža putovanja počeli su da propuštaju, nevreme je činilo svoje. Mnoštvo najrazličitijih problema spopalo je ovu nesrećnu družinu, ali ipak, u trenutku kada su bili na izmaku snaga, ispred njih se pojavi malo nenaseljeno ostrvo. U pitanju je bilo ostrvo Henderson. Par dana su imali da poprave čamce, dođu sebi, a bilo je i nešto hrane, pre svega biljaka, ptica, riba i rakova. Imali su i mali izvor pijaće vode. Ipak, nedelju dana kasnije, uvideli su da su u problemu. Hrane gotovo da je nestalo, i bilo je jasno da moraju dalje. Trojica su ostala, ostali su se podelili.
Otisnuli su se na put sa nešto hrane i nadom. Posle mesec dana tokom jednog nevremena čamci su se razdvojili… Mornari su od umora jedva primetili šta se dešava. Hrane i vode je nestalo. Sunce je pržilo po ceo dan. Nije moglo više… Počeli su da umiru. Oni koji su ostali živi, počeli su da piju urin i morsku vodu. Bilo im je još lošije. U bunilu, počeli su da jedu svoje mrtve. Na jednom od čamaca izvlačili su slamku ko će biti žrtvovan. Preživeli su opstali zahvaljujući ostacima svojih saboraca.
Od 20 mornara, četiri meseca kasnije kada su ih konačno pronašli samo pet je preživelo. Kada su ih pokupili, krenuli su u potragu za onima koje su ostavili na ostrvu. Stigli su u poslednjem trenutku. Ukupno osmorica.
Zbog straha od onoga što bi moglo biti, postane nebitno šta jeste. Plašili su se ljudoždera, a na kraju su to i sami postali.