Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

  • Da li ste ikada probali da radite nešto samostalno, legalno?
  • Da li znate da popunite opštu uplatnicu?
  • Da li ste ikada u svom životu imali odgovornost za još barem jedno dupe pored svog?
  • Da li ste ikada zaradili svoj dinar, a zatim državi dali harač koji joj pripada?

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

  • Da li zaista možete, makar i pokušati, da razumete koliko je veliki problem u maloj firmi, sa nekoliko ljudi, kada osoba koja je jedan od važnih oslonaca poslovanja ode na duže vreme na trudničko ili neko drugo bolovanje?
  • Da li vam je jasno da poslodavac za svo to vreme snosi gotovo sve troškove koje bi imao da ta osoba dolazi na posao, samo mu država deo novca refundira, uz proceduru koja je ubistvena i sa kašnjenjem od šest i više meseci?
  • Da li znate da svaki radnik koji je prijavljen, svog poslodavca drži u šaci, jer uvek može da ode na bolovanje i na taj način na neodređeno vreme spreči bilo kakvu akciju poslodavca, jer je eventualni otkaz radniku na bolovanju jednak smrtnoj presudi?
  • Da li shvatate, da to što vi trenutno mislite da ne bi koristili prljave trikove protiv poslodavaca, ne znači da u trenucima očaja ne bi za njima posegnuli?
  • Da li razumete da to što vi možda niste takvi, ne menja činjenicu da je barem jedan od pet ljudi takav, i da to predstavlja ozbiljan rizik za gotovo svaku firmu veću od jednog čoveka.

Je l’ to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Je l’ ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

  • Da li znate koliki su troškovi firme?
  • Da li vam je jasno da u Beogradu, trošak za d.o.o. za dobar dan, bez ikakvog prometa, samo na osnovu taksi izadje od 200-350 EUR mesečno?
  • Da je taj trošak za preduzetničke radnje 50% manji, ali da to i dalje znači da vas to košta 100-175 EUR mesečno?
  • Imate li pojma da vaš poslodavac, ako ste prijavljeni na pun iznos plate, državi plaća još gotovo 70% onoga što vi primite?
  • Da ako primate 500 EUR platu, to vašeg poslodavca zapravo košta 850 EUR?
  • Da li zaista mislite da ćete, ovim tempom, to penziono ikada doživeti da iskoristite, obzirom da zdravstveno već sad koristite samo u slučaju životne opasnosti?
  • Update: Da li znate da ako vaš poslodavac ne plati u vrlo kratkom roku pune doprinose za vašu platu (tih 70%) dobija “čestitku” od države, a ako to ne reguliše na vreme biva blokiran, bez obzira što mu je možda ta država upravo najveći dužnik?
  • Da li vam je sada možda jasnije zašto vam poslodavac nudi minimalac + razliku na ruke?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

  • Da li vam je jasno koji sve troškovi ulaze u cenu vašeg radnog mesta?
  • Šta je sve osim plate, trošak vašeg poslodavca?

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe. (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog. (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomacu ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Sustinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdasnjeg coveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da zene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, je l’ to znaci da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inace tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 400 projekata u preko 28 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22 godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. Danas internet marketing konsultant, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i glavni i odgovorni urednik portala MojaFirma.rs :)
481 komentara na ovaj tekst:
Stranice komentara: 1 2 3 4 5 9
  1. Preduzetnik sam nešto više od 2 god. Pre toga sam radio za druge.

    Aposolutno potpisujem SVE što je u tekstu napisano. Ni sam ne bih umeo bolje da opišem preduzetničku golgotu u zemlji Srbiji…

    Svima koji i pomišljaju kako je lako biti preduzetnik, poručio bih, izvolite gospodo, probajte, uradite nešto konkretno. Pa kada budete imali rezultate iza sebe, onda možete da filozofirate na temu.

  2. Stožer says:

    Prije nekih godinu dana sjedio sam sa “drugom”, koji je htio da otvori kafić. Priča klasična crnogorska. Nije ni počeo da radi, ali u svojoj glavi on je već konobarima namijenio minimalnu platu i minimalno osiguranje. Posro mali…
    Njegov biznis model u startu počiva na tome da zajebe druge.

    To je nešto sa čim se u tvom izlaganju ne slažem.

    Sistem je takav kakav jeste i ako neko ne može da opstane zato što će isplaćivati full iznos dažbina za svoje radnike, onda mu je biznis model loš ili je on loš čovjek.

    Primjer za ovo drugo je jedan milioner iz našeg grada, koji i dan danas radnicima u svojoj firmi isplaćuje minimalnu platu preko računa, a ostatak im daje na ruke. On je već zaradio, za sebe i svoje potomke, ali nastavlja da se prema ostalim ljudima ponaša kao prema govnima.

    Vjerovatno, po ovom osnovu uštedi godišnje 100.000e za svoju firmu, ali time je o sebi sve rekao.

    Zato je tvoja rečenica, u kojoj kažeš da samo preduzetnici mogu ovdje da naprave razliku, samo dijelom tačna.

    Slažem se da su preduzetnici, ali pitanje je koji.

    • E da, upravo o tome pričam u svom komentaru. O biznis modelu “Ljudi moraju da rade za 300 jura”. Svi znamo koliko je čest i rasprostranjen, koja god industrija bila u pitanju.

      • Branka Vukovic says:

        Primer: Velika kompanija koja se bavi razvojem telekomunikacionih resursa i dr. Neshvatljivo mali broj zaposlenih za obim poslovanja kompanije. Momak koji je imao odgovoran posao i bio danonoćno razapet između poslodavca i klijenata posle izvesnog vremena daje otkaz sa obrazloženjem da toliku energiju i vreme više ne želi da investira za platu koju je smatrao neadekvatnom. Odgovor poslodavca je bio – dupla plata, samo da ostane. Šta je, ovde, pitanje? Ako je u tom trenutku nagrađen koliko zaslužuje, da li je dan pre toga, i sve dane pre toga, njegov rad vredeo duplo manje?

        • Dejan Nikolic says:

          To je dobro pitanje. Samo ja mislim da je radnik taj koji mora da zna koliko njegov rad vredi i koliko treba da ga naplati.

          Svi radnici su ujedno i preduzetnici. Kao sto “pravi” preduzetnik uvek zna koliko da naplati ono što prodaje, tako i radnik treba da zna da odredi cenu onoga sto on prodaje. Ali kako da onaj koji zaposljava zna da radnik vredi tu cenu? Tome sluzi probni rad. Kao sto je klijentima preduzetnika omoguceno da placaju kasnije tj. tek po ispostovanom ugovoru.

          Naravno, u konkretnom slucaju, sef je morao sam da predvidi stvari i da sam bio na mestu radnika, ni dupliranje plate ne bi me nateralo da ostanem. jer je sva situacija da je taj radnik vec nasao posao na drugom mestu. Taj poslodavac ce sigurno imati drugaciju politiku sa sledecim radnikom. I to je prava stvar i to resava sve ove nabrojane probleme izmedju poslodavaca i zaposlenih. Aktivno trziste rada.

        • elefteros says:

          Meni ovde pada na pamet kako bi poslodavcu bilo daleko skuplje da obuči novog radnika nego da prvom poveća platu. A tu je i stečeno poverenje jako važno.

          Uzmite na primer i neki razgovor za posao – poslodavac pita koliku biste platu želeli? Nezgodno pitanje, zar ne? Poslodavac je npr. pripremio za tu poziciju 70.000, ako kažete 50.000 toliko ćete i dobiti. A ako odete preko?

    • Dejan Nikolic says:

      Ali, poenta ovog teksta je da ti ljudi prema kojima se preduzetnik ophodi kao prema stoci IMAJU IZBOR!!! Samo u onim granama poslovanja gde nema tržišne utakmice, poslodavcu je svejedno koga zapošljava. A to u ugostiteljstvu svakako nije slučaj. Nisi zadovoljan? Idi dalje. Kad ostane bez radnika moraće i on da promeni politiku. Ako se kao stoka povinujes čobanima, kao stoku će te i tretirati.

      Nema posla, teška situacija, moraju ljudi da rade? Stvori sebi situaciju. Ne znaš kako? Ako si mlađi od 35 sad bih te tukao. Ako si stariji od 35, šta si radio do sada? Ako mislis da nisi za bolje onda budi srecan sto imas i taj posao i svaki put kad te gazda sutne ti ga poljubi u stopalo. Nikakva životna situacija ne može biti opravdanje. Jer uvek postoji izbor, da joj se prepustiš ili da se boriš. A na tržištu se boriš sposobnošću i znanjem. Znam ugostitelje koji bi pre sebe otpustili nego barmene koji im prave ekstra novac.

      To je taj ugao. A sa ugla motivacije preduzetnika da se ne ponasaju tako, ako ne postoji razradjeno tržište rada koje bi ih dovelo u red, poreska onda mora da ih motivise da se promene tako sto ce razliku koju su stekli izrabljivanjem da posebno porezuje. Ali ono prvo je mnogo efikasnije.

      Zvuci zajebano a? Dzungla? Jbg, ako nemas tecu u DS-u da te zaposli u ZISu, to su pravila.

  3. Brana says:

    TI SI CAR!!!

  4. Lidija says:

    Jadni privatnici, prosto mi dođe da zaplačem na njihovoj jadnoj sudbini.

  5. Ovo je sve tačno, ali ne može da se primeni na većinu stanovništva i poslova. Pre svega, znatna većina ljudi su prosečni i oni sanjaju o sigurnosti, malo rada, plati i socijalnoj zaštiti. To je apsolutno tako za 80% stanovništva. OK, možemo takve ljude zvati stokom, ali to naprosto nije dobar pristup. Definicija prosečnosti podrazumeva da je većina prosečna.
    Postoje različite vrste poslova; neke grane su vrlo profitabilne i može se naći dosta primera nenormalnog uspona za kratko vreme, ali ne možemo svi biti programeri, dizajneri i menadžeri. Recimo da si obućar i da si nasledio porodični posao… baš bih voleo da vidim ko bi od toga napravio pare danas.
    Ja se bavim privatnim poslom od 1982. godine i prošao sam razne faze od komunizma, socijalizma, tranzicije, pa sve redom. Bavim se knjigama. Praksa je pokazala da su se na ovom poslu obogatili ljudi koji su izdavali smeće, horoskope, proročanstva, najbezvrednije tekstove i prevode. Marketinški, oni su uspeli jer je to diktat novog doba, samo se novac broji. Svedoci smo da mnogo bolje uspevaju firme koje ulože u marketing nego u kvalitet proizvoda. To je naprosto tako u ovom trenutku. Možda se to nikada neće promeniti. Ali koja je cena toga da su npr. kod nas najuspešniji izdavači koji štampaju smeće obrađeno po najnižim kriterijumima? Kako će to uticati na pismenost ljudi u dužem periodu? Koja je cena toga da se ukidaju neprofitabilna sportska udruženja i da potpuno gubimo sportsko obrazovanje za nove generacije? Ističe se individialnost, pa smo odjednom na vrhu sveta u nekim sportovima koji zahtevaju jakog pojedinca, ali gubimo na poljima gde igraju timovi? Šta će to da nam donese na nivou 20-30 godina? Ne može sve i uvek da se meri kroz novac i da jedino merilo bude koliko je neko zaradio? Ovakvih raznih primera ima beskraj.

    Ceo tekst ima smisla za bogate zemlje koje mogu da izdvoje neophodna sredstva i peglaju posledice opšte trke za novcem; za jednu jadnu Srbiju ovakav tekst, mada istinit, ne daje nikakvo rešenje niti nadu. Jer u Srbiji za uspeh treba mnogo više od preporučenih karakteristika.

    • Ivan Minic says:

      Mislim da pogresno povezujes sta sam hteo da kazem. To je mozda zbog toga sto nisam bio precizan. Ok je doneti odluku da ces raditi za nekoga, imati sigurnu platu i sve sto uz to ide, ali onda mu nemoj gledati u tanjir i prebrojavati zalogaje. Svaki dan slusam kako je neciji gazda na tom nekome zaradio ovo ili ono …

      Takodje, zelje moraju da budu prilagodjene realnosti, a to znaci da to sto si ti zamislio da imas kucicu i porodicu i platicu i da svi lepo zivimo, vrlo verovatno danas i ovde nije moguce, te da se moras prilagoditi da ili radis malo vise, ili drugacije ili da imas manje…

    • elefteros says:

      “Recimo da si obućar i da si nasledio porodični posao… baš bih voleo da vidim ko bi od toga napravio pare danas.”

      Napraviš blog na engleskom jeziku, uz gomilu fotografija (pusti mašti na volju)…

  6. Samir Dedajic says:

    Sa dosta stvari se slažem, ali naslov teksta je “zasto ne vredite koliko mislite” što baš i nema neke veza sa nastavkom priče i jadikovkama o poduzetnicima. Mislim da je srceparajuča spoznaja koliko je teško biti poduzetnik, da nisam mentalno stabilan vjerovatno bi se dobro isplakao. Pa niko nije kriv poduzetnicima o kojima je riječ što imaju niskoproduktivne poslove pa im zakidanje na plati je ustvari zarada. Skoro da ispada da su im radnici koji rade za milostinju krivi za njihovu “golgotu”. Iz iskustva znam da tamo gdje nije usposavljen sistem nagrađivanja zaposlenici se ponašaju na način “ne možeš ti mene platiti, koliko ja mogu malo raditi”. Dok poslodavci daju daju plate u skladu sa tržišnim cijenama, otprilike to izgleda ovako, daju plate tek tolike da im radnici ne napuste posao. To je zamršeni krug gdje svi gube. Tačno je to da samo svi plačeni onoliko koliko i zarađujemo i da bi trebali da se osposobljavamo raznim vještinama da bi povečali svoju cijenu i da bi bili konkurentni bez obzira da li smo radnici ili poslodavci. Po meni nek se poslodavci zapitaju zašto ne mogu da zarade više, vjerovatno zato što ne znaju. Ista je stvar i sa radnicima. Tekst je spinovan što se i navodi ali ne mogu da ne osjetim slaganje sa istim. Na kraju mogu reči da nisu svi podobni za poslodavce, a u prilog tome mogu reči da da samo 20% biznisa preživi prve dvije godine, a od tih 20% u narednih 5 godina preživi 20%. Pa sračunajte.
    Srdačan pozdrav iz Sarajeva

    • Ivan Minic says:

      Ima velike veze, dobar deo teksta se odnosi na to da svaki radnik mora da nadje nacina da ucini sebe boljim, ne zbog poslodavca, nego zbog sebe. To je univerzalna stvar koja ce vredeti kod svakog poslodavca. Mora da vredi svom poslodavcu vise nego sto mu vredi prosecan radnik koga menja svako malo. Privatnici su realni ljudi i buducnost firme = sopstvena buducnost im je prvi prioritet, a ako ste vi bitan deo, nacice nacina da vas dodatno motivisu.

  7. Ovo je odličan “motivacioni” tekst! Zaista! Ja imam 30 godina i do sada sam radio i za kurtu i za murtu. A “trenutno”, već godinu i 8 meseci tražim posao, stalna plata i sl. I ja bih voleo da radim u nekoj državnoj firmi, da imam “solidnu” platu i da živim svoj život. Sa svojim 30 godina, ja još uvek nisam počeo da živim svoj život, jer me je kurta i murta zajebavala svo vreme. E sad mislim da je dosta. Idem i ja u preduzetnike, pa ću sam da odlučujem. A zašto? Zato što mi je dojadilo da mi već godinu i nešto dana pričaju (kada odem na razgovor za posao) da sam ili prekvalifikovan ili od mene ima i kvalifikovanijih.Usput sam i završio fakultet i sada imam i diplomu. Mislim, glupost da ne može biti veća. Ivane, hvala ti!

  8. Aleksandar Saša Grbović says:

    Ovakvi stavovi i paradigme u budućnosti će dovesti do klasnih ratova. Sa jedne strane onih kojima nikad nije dosta i koji bi da plate svoje zaposlene što manje, i zaposlenih koji bi da ne rade stvarno, a da imaju udobnost koju imaju njihove “gazde”. Sredina je vrlina. Potrebno je da oni koji se gorde (uglavnom preduzetnici koji sede po kafićima i hvale se kako dok oni piju kafu, neko tamo za njih rinta…) pogledaj crtani Tri Božićna duha! ( i ulogu Skrudža)…a “zaposleni” da prihvate da će njihov rad stvarati novu vrednost koja će trajati i time obezbediti im “dugo posao” ako i samo ako sednu sa svojim poslodavcem i dogovore šta je cilj, prihvate vrednosti koje se proizvode, znaju zašto rade (najbitnije)… Za svaki problem je potrebno dvoje…. u ovom slučaju i poslodavac koji u želji da ima što više zloupotrebljava svaki resurs (pa i samog sebe, ali to vidi obično kasno) i koji zaposlene gleda kao “potrošni resurs”, i zaposleni koji u najvećem procentu nikako da shvati da umesto zaposlen je potrebno da bude “upošljiv”…. Obe strane treba stvarima da daju “smisao” i pronadju “unutrašnju motivaciju”…..i da zaborave za obostranu primenu “štapa i šargarepe”….

  9. BigZ says:

    Mađarski tekst je zasnovan na činjenicama i govori o tome koliko je teško biti pošteni privatnik i plaćati sve dažbine. Stručno je i realno napisan i zaslužuje svaku pohvalu.
    Autor ovog subjektivnog teksta prepunog prostakluka zaboravlja (a i posle nekoliko komentara ne želi da se seti) da u se Srbiji, kao i u Mađarskoj samo malo više, većina privatnika ne ponaša onako kako je država to propisala. Ljudima se plaćaju minimalci na račun i ostatak, ako ga ima, dobija se na ruke, nisu retki primeri da ljudi podignu platu pa donesu gazdi kusur od tog minimalca, dobijaju se otkazi tokom trudnoće, a potencijalne parnice se završavaju isključivo u korist onoga ko ima više da plati – uglavnom je to siroti privatnik. Mogao bih tako do sutra, ali izgleda da se neki ovde prave ludi.

  10. Violeta says:

    Potpuno ste u pravu, realnost. Blago onom ko je pametan, hrabar i plemenit, takav je neustrasiv i pokrece boljitak u svetu. Skoro odgledah film Lazara Ristovskog “Beli lavovi” lepo je prikazao pljacku tj.privatizaciju Srbije, ali nije dovoljno bacena svetlost na prave dobrodusne preduzetnike, nisu svi bogati ljudi kriminalci, ima vrednih plemenitih tihih ljudi koji non stop rade, pametno koriste od Boga datu energiju za dobrobit svih, STVARAJU, a to ogroman broj ljudi koji se vuku polusnom kroz zivot stvarajuci sliku o sebi kao debilima i onda se jos vredjaju kada ih neko tako i tretira, ne zna da ceni vec te divne vredne ljude cinicno vredjaju kao da su ukrali a ne posteno zaradili novac i lep zivot, Bog daje svakome ko zasluzi. U Srbiji me generalno nervira BLAGO NJEMU IMA, PAMETAN JE,…vec tim recima sebe ljudi ponizavaju pokazujuci svoju lenjost u misljenju pre svega zatim fizickom radu…Ali ovo jeste pakao, i malo je hrabrih dobrodusnih vrednih ljudi, koji imaju muda da se suprostave Djavolu, mislim da ih je oko 9% na Planeti, ti savrseni ljudi, docekaju Raj cak i ovde, cuda su moguca ako covek veruje, i trudi se svim srcem, takvi ljudi bivaju nagradjeni , Bog ih cuva od vojske dzangrizavih kukavica :-)))

  11. Branka Vukovic says:

    Još nešto. Originalnom tekstu su decibeli podešeni taman koliko treba da se čuje; niti su na ‘mute’, niti proizvode zaglušujuću buku. Autor svoju argumentaciju izlaže step by step i vodi do kristalno jasnog zaključka:

    “I will only give a job if:
    … 5. If the state punishes corruption instead of decent companies.
    … Until the state promotes corruption in every possible aspect, I don’t start a business, and I don’t give a job.”

    U našem slučaju, mnogi privatnici/preduzetnici potpomažu sistem korupcije koji neguje država (što li) i time drugim privatnicima/preduzetnicima brkaju lončiće. Primer prvi: bageristi u Kolubari. Primer drugi: “izrada” sajtova za javni sektor, gde ne ulazim u procenu plaćenog/realnog, već usmeravam pažnju na način kako ko dolazi do posla, klijen(a)ta, gde državu svi smatraju najboljim klijentom. Građevinski sektor je posebna priča. Pogledajte i koji su sve “privatnici” veštaci u sudovima. Da li vi možete da dobijete tu “tezgu”, ako niste u kopči sa nekim iz vlasti? Tako, kada bi se napravio precizan račun, ispostavilo bi se, verovatno, da ukupne plate “državno” zaposlenih (od ludački visokih, do onih besmisleno mizernih) čine manji deo budžetskog kolača od onog koji se mutnim kerefekama preliva u tzv. privatni sektor. Na tome, zapravo, i počiva sistem korupcije koji izjeda istinske preduzetnike i prebacuje na njih teret od kojeg puca kičma.

    Svakako, i izvorni i ovaj tekst su odličan povod za raspravu, što se i pokazalo kroz svu ovu polemiku. Samo se čini da je izvorni tekst nisu svi pročitali.

    • zubarica says:

      Normalno.
      Znam ohoho zubarije koja je u talu sa Onima Gore; propadnu i oni, doduše, ali je to osobena shema, da ne gnjavim.
      No, da krenem od nečeg jako jednostavnog: ako je za ilegalca kazna simbolična, dvocifren broj PUTA manja nego za mene ako imam neprijavljenog radnika, recimo, onda znamo odakle vetar duva…

      • Branka Vukovic says:

        To je suština mojih „upadica“ na post. Da se „normalni“ preduzetnici ne poistovećuju sa svim preduzetnicima. Zato i naglašavam zaključak izvornog teksta, prevedenog sa mađarskog, koji poentira drugačije od Ivanovog. Bar se meni tako čini.

        • zubarica says:

          Eeee, to ne može :).
          U očima “onih drugih” svi mi preduzetnici smo isti. I po mom skromnom mišljenju – bićemo isti.
          Niko pri zdravoj pameti nije lud da sebi kaže da postoji razlika, morao bi da si objasni i kakva…

    • Ivan Minic says:

      Inace, imas ovde tekst i o izradi sajtova… i verovali ili ne, u solidnom broju slucajeva svako ko je kvalfikovan vrlo verovatno moze dobiti na tenderu… problem je sto je to posao, koji ce ga, verovatno sahraniti, ma koliko veliki i lep na prvi pogled bio 🙂

  12. Suzana says:

    I lajkujem, i podrzavam i delim drugima na mrezi :))))
    Preporucujem knjigu ”Imati ili biti” Erih From a dobra je i ratka verzija u obliku poslovice koju je autor istakao u podnaslovu 🙂 i dodajem moju poslovicu: nikad ne radi posao koji masina moze da zameni, jer i sama bih uvek pre kupila masinu 🙂

    Otvoreno o onima koji obezbedjuju plate i penzije parazitima !

  13. Branko says:

    Preduzetnik sam od 2009 god., a tek mi je 24. Prosao sam skoro sve iz navedenog, samo jos sa trudnicama posla nisam imao :). Nisam, jer sam moler, a gdje bi zene taj posao radile. Sad ce neko reci da na zapadu zene uglavnom rade taj posao :).
    Hocu da kazem da smo narod probirljiv. Znamo sta necemo, a ne znamo sta hocemo tj. za sta smo sposobni da radimo. Nekim slucajem sam uplovio u web vode, jos ucim, samo ocito ne dovoljno da bih od njega zivio. A ne zurim, jer fino zivim i od valjka, fino, jer se nedam, tj. ne radim stan za 50e. Kao sto neki ovdje ne rade sajt za te pare. Ko radi dzaba, radice uvijek dzaba, jer ne cijeni svoj posao. A volim kad mi neko stane na zulj i kaze kako sam bezobrazan sa cijenom rada. Onda mu “ocitam molitvenik” u lice. Kako su moji troskovi 300+ eura kada nista ne radim, kako sam Dodikovom rodjaku za fiskalnu kasu dao 1000e, kako placam 100e god. komunalije, a nemam poslovni… , a imam jebenih 23 god.
    Kroz ovih par godina bitisanja, shvatio sam da je, ako je moguce zaposljavati bivse preduzetnike, nekog ko je bio u tom vodama. Po svom iskustvu, s njima je najbolje raditi, jer su osjetili kako je misliti i na druge pored sebe.

    • zubarica says:

      Čestitke, izuzetan komentar :).
      Inače sam u žiivotu mnogo (i svašta, i ribanje tuđeg stana posle krečenja 🙂 ), radila za druge ljude – uvek su mi govorili da sam izuzetan zaposleni – baš ste me nasmejali :).
      Svako dobro, od srca.

  14. igorche77 says:

    Dobar tekst, ali imam neke primedbe.Nadam se da mi nećete zameriti na tome kao ni na rečniku koji ću upotrebljavati. Kao i većina radim u privatnom sektoru, za sad je ok ali imam gomilu negativnih iskustava. Kašnjenje plata, neprijavljivanje, nepoštovanje ugovora o radu itd.
    1. Briga me, za vašu radnu nedelju, za koju svi kažu da traje po 100 i više sati. U ugovoru piše koliko traje moj radni dan. Imam i drugih obaveza (porodicu npr.). Ako je poslodavac zanemario te obaveze zbog posla ne moram i ja.
    2. Ne zanima me, dal imate da platite porez na mene,doprinose, ili šta god , ne zanima me vaša kuknjava kako vas država guli. Vi ste kretanjem u privatan biznis morali da budete svesni tog rizika. Da sam hteo toga da budem svestan, ne bih radio kod vas, otvorio bih sopstvenu firmu.
    3. Bolovanje.. Da nije toga, mnogi od nas bi umirali na poslu.Trudničko bolovanje? Naravno da ga treba plaćati. Da li planirate porodicu – pitanje koje vam postave kad tražite posao, toliko je degutantno, seljačko i stvara tako ružnu sliku o firmi (ili kompaniji, kako god). Ako firma ne može da plati bolovanje jednoj trudnici, to i nije ozbiljna firma. Ako vam se ne sviđa, obratite se onima što pišu zakone.
    Ako ostvarujem neki profit,neku zaradu,ne kasnim, ostajem i prekovremeno i ako mi ne plati, potpuno mi je nebitno, jebe mi se, odakle će poslodavac da stvori moju platu. Ako treba, neka proda auto, pa nek me plati.
    Naravno i zaposleni mogu da budu smradovi, ali do sad nisam imao takva iskustva. Obično je to bila druga strana, tj. poslodavac.
    Problem u celoj ovoj priči je naravno i na strani zaposlenih..Ova država nema još uvek sindikate, kakvi postoje na zapadu, pa se poslodavci ponašaju bukvalno kao feudalni gospodari.
    Pozdrav! Svako dobro.

    • Ivan Minic says:

      Ne ocekujem da bilo ko od mojih radnika radi 100 sati kao ja, i ne trazim to od njih, ali je to prilicno dobra ilustracija zdravih odnosa u firmi. Oni znaju koliko i kako radim i zato svoje poslove obavljaju dobro i profesionalno i ne kukaju.

  15. Miloš says:

    Delimično se slažem sa piscem ovog teksta. Njegovi stavovi su u redu sve dok poslodavac NE KRŠI ZAKON, a to nažalost mnogi rade ( ne plaćanjem poreza i penzijskom, isplatom na ruke, neplaćanjem prekovremenog ). U razvijenim zapadnim zemljama radnici su više poštovani ne zato što su nezamenljivi već zbog zakona i pravnog sistema. I ne slažem se da samo ekstra eksperti budu ispoštovani, a ostali mogu slobodno da crkavaju za 300 evra…pogledaj razvijene zemlje ( donekle čak i SAD ) i videćeš da nije tako…

    • Ivan Minic says:

      Svako od nas mora da zivi u realnosti, a ona je sada takva kakva je. Kako je u SWE, NOR, DE, US, trenutno nije bitno.

    • Idlle says:

      “…u razvijenim zapadnim zemljama” Kakav zakon kakav pravni sistem??? Postovanje radnika je stvar otvorenog trzista, konkurencija, kvaliteta, znanja… to su kriterijumi. Gde god se drzava mesa i stiti zaposlene, provredni rast je usporen, kompanije beze i sele radna mesta u druge zemlje.
      Nas problem je sto je sve preregulisano i sto je drzava previse prisutna – umesto da ne odmaze i pusti privrednike da rade i stvaraju novu vrednost (i nova radna mesta) ona se nakaci na one malobrojne koji nesto rade.

  16. Nikolina says:

    Kroz neke komentare se vidi da je duh komunizma i dalje ziv i zdrav, a i vrlo ratoboran. 🙂

    Vecina ima amneziju da imamo drzavu koja tezi evropskim standardima i koja kroz zakone preskace par decenija razvoja i uskladjivanja, te bilo koga ko zeli da radi van drzavnih (i javnih) preduzeca obelezava za propast. Da, mi imamo savremen propise, ali nemamo ni sredstva ni polje za njihovu primenu. O zastiti prava, tj. nekim kaznenim merama zbog nepostovanja je smesno govoriti, jer su radnici u drzavnim (i javnim) preduzecima najveci akumulatori korupcije. Cak i oni koji se protiv iste bore.

    Inace, u citavoj prici nedostaje jedan vazan element – sindikati.

    Ali, oni su jedna tuzna prica, politicki placenici, neradnici i generalno – velika smetanja.

  17. Milan says:

    Ovaj tekst mi je upravo otisao u bookmark. Svaka ti cast covece na svakoj reci! Ne mogu sada nista pametno reci, pod utiskom sam, kao da sam procitao svoje misli u trenucima kada me nerviraju razni plitki idioti koji zive na grbaci sistema i roditelja, i koji su nekako svuda oko mene. A tek sto znaju da kukaju…

  18. Stanko says:

    Tekst je obično prenemaganje. Prenemaganjem protiv kuknjave…. normalno da ne možeš da poplaćaš sve što treba kada se prenemažeš… posle je država kriva. Svako može da zaradi ako ima dobru ideju. Prodavanje binarne magle nije dobra ideja, to ti je možda malo bolje od državne birokratije.

  19. darko says:

    svaka ti čast, ali ako to ja kome kažem reči će da sam lud. kao oni imaju pravo i njihovo je pravo da kukaju.
    hvala ti, popravio si mi dan

  20. Milan Niš says:

    Ovaj blog bih odštampao i lepio po gradu, na fakultetima, raznim čekaonicama, zavodu za zapošljavanje i sličnim mestima. Hardcore truth!!!

  21. lucidalina says:

    Prvo bih volela da kažem, da je tekst, iako se čini zbog psovki, da je napisan u afektu, veoma jasan i koncizan. Ima u njemu mnogo istine. Na mene je lično imao prvo onaj “sad se sakri ušima, jer stalno prigovaraš svom direktoru” uticaj, ali sam ja ipak dva puta pročitala, i izuzela sebe iz kategorije kukača, jer ne prigovaram direktoru zbog stvari koje su ovde navedene. Imam veći problem, a to je da moja organizacija nije “organizacija koja uči”, imam zamerke jer se naš rad ne uvažava (još smešnije, platom sam zadovoljna ali ne i odnosom prema zaposlenima) u smislu da se konsultujemo pre donošenja nekih odluka, iz čiste sujete! a ne znanja ili praćenja novih trendova. Uz dužno poštovanje direktroru, on ima 60 godina i osim slanja maila i editinga u wordu, ne ume baš mnogo na netu, a ja stalno visim, čitam, menjam iskustva, nekako imam osećaj da bih mogla bolje. Šta učiniti u situaciji kada znaš da možeš bolje, a previše ti je sigurna plata tu gde si, da bi to tek tako napustio i zaplivao vašim, preduzetničkim vodama? Mislim da nije u redu ljude ućutkivati i stišavati, pa ni skidati sa dnevnog reda rečima “lako je tuđim… ” jer, ako se i direktori otvore za kompromis i konsultacije, možda će to ići na obostranu korist. Doduše, ja ne kukam drugima, ja stalno nešto provociram direktora, ali dobijam kao odgovor ceo tvoj tekst kao žalopojku. Posebno kad mi kaže da na birou ima mnogo mladih koji bi radili moj posao, onda mi se sloši, jer imam toliko kvaliteta koji ti mladi sa biroa nemaju, da je to smešno. Prosto, nisam mislila da je moje učenje završeno kad sam završila faks nego sam nastavila da učim puno i kroz rad, volonterski, i na netu i kojekuda, gde god se prilika pružila.
    Dalje (i, izvinjavam se na dužini, ali takav je tekst da si sigurno očekivao dosta kritičnih osvrta, pa evo, da udovoljim Tvojoj želji 😉 ), što se tiče trudnica, to je ipak malo kratkoročno gledanje s Tvoje strane. Jer, dobar i prijatan i prihvaćujući odnos sa trudnicom/porodiljom ipak u najvećem broju slučajeva donosi DOBRO jer se stvara lojalnost. Ja znam koliko sam ja bila zadovoljna kad su moju drugu trudnoću prihvatili sa osmehom, korektno i ljudski, i kako mi je prijalo da taj odnos i opravdam, pa sam se trudila da što manje uzimam bolovanja i da radim od kuće ako moram da budem uz bolesno dete. Neka i bude svaki peti čovek stoka, znači da ovakav odnos možeš razviji sa 4 porodilje od 5, zar to ne vredi truda? Što se tiče ekonomske strane, to nažalost lako može da uništi država, ali o osnovi, sistem soc. zaštite se bazira na radnoj klasi, a nje neće biti ako žene ne budu rađale… Što se tiče Tvojih i bilo čijih planova za roditeljstvo, moj savet je: da roditelji budu zaposleni u različitim sektorima, državni, nevladin, privatni… Jer to osigurava nekakvu fleksibilnost, pa se uklope rasporedi a i novci. A i nemojte mnogo planirati, nego pravite, svako može finansijski da podnese jedno dete. Ja sam svoje prvo rodila sa 19 i nisam imala ništa, a sad imam sve što je normalno da imaju ljudi koji su stariji od mene između 7-10 godina, znači da sam zapravo dosta uštedela 😀
    Bottom line, dobar tekst, samo eto malo dodataka da začini raspravu

    • Ivan Minic says:

      Samo na ovo sto se trudnica tice… drzava je to delimicno resila ovim full refundiranjem, i to vise nije nocna mora svakog poslodavca, ali jeste veliki rizik …

      • Piskaralo says:

        Ne mora da bude ni rizik – AKO je poslodavac normalan i fer…
        Prve dve trudnoće sam radila do samog porođaja, iako nisam morala – drugi put sam bila pod terapijom, ali mi je urednica ponudila da radim od kuće Na takav gest naravno da sam uradila sve da doprinesem firmi koliko mogu!
        Znam gomilu žena koje maletene nastavljaju da rade odmah posle porodjaja, iako im Zakon omogućava da budu na porodiljskom.
        Znam da u ovoj zemlji bolovanje za negu deteta očevi uzimaju u mizernom broju slučajeva.
        Ne znam da li znaš da žene preduzetnici moraju da plaćaju duple dažbine kada su na porodiljskom ili da zatvore firme, jer država nakaradno tumači Zakon koji je sama donela?

        Na kraju krajeva, ne znam da li imaš ženu i decu, ali jednom, kada bi tvoja žena htela na bolovanje zbog trudnoće ili porođaja, da li bi otišao kod njenog poslodavca i rekao mu, brate daj joj otkaz, ko je šiša?

        • Ivan Minic says:

          Pravis samo jednu, ogromnu gresku. Nije dovoljno da poslodavac bude normalan i fer, moraju obe strane biti normalne i fer.

          Sto se mog licnog primera tice, nemam zenu i decu, ali da imam, ne bih se oslanjao na to da cemo ziveti od njene plate u trudnoci, tj od dobre volje njenog gazde, jer ne zelim da rizikujem buducnost svoje porodice zbog necije dobre volje. Nije stvar u tome, verujem da ce moja buduca supruga biti sposobna i vredna osoba i da ce kao takva u svakoj firmi u kojoj bude radila biti vredan asset i imati uslove kakve zasluzuje. Ono u cemu jeste stvar je, da sigurno necu krenuti da joj trazim posao, da je ubacim negde, ne bi li onda mogla da zatrudni. Gomila ljudi to radi i radi planski. Ja sam prosle godine doziveo bar 5 primera tog tipa u svom okruzenju.

          • Piskaralo says:

            Znam, mislila sam da se obrnuto podrazumeva, makar se iz moje vizure podrazumeva .:)
            Onaj ko može ženu da ubaci negde, pa da ona zatrudni, verujem, ne zavisi takodje mnogo od njene plate.. .
            Imam troje dece i upravo sam taj slučaj o kojem pričaš – podižem ih gotovo sama dok moj muz dirinči da bi imali dovoljno novca za pristojan život. I radim šest poslova i pored te dece, jer moram.ONa mi nisu izgovor. Za to što imam troje dece mogu da zahvalim mom poslodavcu “Novostima”, jer da razmišljaju kao ti, ja bih davno dobila otkaz. Ili ga sama dala. Ili možda postala mama preduzetnik, ko zna. Hoću reći, tekst je odličan jer ukazuje na stranu koju zaposleni (pa bilo gde zaposleni) često ne vide, ili ne vide dobro.
            Ali ne treba ni biti isključiv ako “nisi bio u tuđim cipelama” – teško da možeš najbolje da pričaš o pogledu sa te strane.
            p.s. ne sećam se da sam ikada videla blog post sa ovoliko komentara 🙂

      • Dragan Zikic says:

        Aman Ivane,
        Pa ne možeš sa kupiš auto i da očekuješ da ćeš za njega od sada, pa na dalje, a i ubuduće da imaš samo troškove goriva, antiftiza i ulja.

  22. Miloš says:

    Kad neko radi za platu od 300 evra, a ima dvoje dece svakako da ima pravo da kuka. Ponavljam – nema izgovora za neplaćanje poreza, davanje para na ruke i sl. Zato što ne poštujemo zakon ( a prvo država ) i tako nam je kako nam je…Kad bi ga svi poštovali ovde bi bilo daleko bolje. Ali upravo zobg tog skarednog sistema vrednosti nam neće biti bolje. Ko nam je kriv…

  23. Razumem poentu teksta i mogu reći da se slažem što se tiče mnogih stvarim, jezivo je teško biti preduzetnik u Srbiji. Ljudima koji legalno posluju u ovim vremenima i zapošljavaju druge ljude treba dati titulu narodnog heroja ili nešto … ALI

    recimo, po aktuelnom zakonu, svaka firma sa 20 i više zaposlenih dužna je da zaposli lice sa invaliditetom, ili, ukoliko to ne učini, snosi određene troškove. Zvuči kao solidan teret, naravno.

    Da li treba prepustiti tržištu da reguliše problematiku koja se tiče zapošljavanja lica sa posebnim potrebama? Šta se onda dešava sa ovim ljudima? Da li je to ok, da li je u redu?

    Svi mi ćemo pre ili kasnije da ostarimo, postanemo manje sposobni ili nepotrebni nekome, da li je ok da nas tad tržište “reguliše”. Verujem da su neke stvari ipak civilizacijska tekovina.

    Mentalitet zaposlenih kod nas je zaista ogroman problem, nisam sigurna u kom roku rešiv problem. Ali mi se čini da je stav u tekstu gore (delom!) takođe linija manjeg otpora – znam privatne firme koje potpuno legalno posluju, uplaćuju sve doprinose, LJUDSKI se odnose prema zaposlenima i zaista mislim – takvim ljudima treba dići spomenik (veoma ih je malo, u Srbiji na gotovo zanemarljivom nivou).

    • To za lica sa invaliditetom je još gora priča od trudnica za poslodavce. Naime država ti priznaje troškove isključivo poslovnog prostora. Odnosno ukoliko želiš da zaposliš invalida da ti radi od kuće, nijedan trošak ti nije priznat, zakup dela stana, komunalije, komunikacioni troškovi itd. Čak iako želiš da mu obezbediš određena pomagala, to se dodatno oporezuje.

  24. Dijana Aleksić says:

    Ne biznis lekcija- Životna lekcija po načinu razmišljanja! Za ostalo nisam kompetentna da rasuđujem!

    Tnx na tekstu !!!

  25. Bravo Ivane!
    U stvari ljudima samo treba da bude jasno da se jebanje svakog pojedinca samo proces koj potiče od vlasti i države i koj se sprovodi hijerarhijski. Oni koji traže probleme neće ga naći u svom nadređenom nego u opštoj situaciji, a kako su svakoj budali svoji problemi najveći najlakše je ujedati onog ko ti daje hleb.

    Nadam se da je sa ovim tekstom bar nekim ljudima jasnije da preduzetnici imaju i državu i zaposlene kao svoje gazde. A pošto je preduzetnik verovatno nenormalno lud i hrabar onda će ga i jedni i drugi testirati do samih granica. Mislim da je to princip koj u ovoj zemlji uveliko funkcioniše.

    A komentari tipa ”odakle mu pare da bude preduzetnik?” su stvarno smešne. Dok krive ljude koji zajme novac da bi ušli u igru sa bivšim ljudima i trenutnim monstrumima na tržištu. Takvi komentari su jedini doprinos koj daju iovako sjebanom svetu. Takvoj uzaludnosti ne treba biti zahvalan.

  26. tina-tinejdzerka says:

    Citam ove komentare i zamalo da me neki iznervira ali ne dam se ,privatni sektor me je ocelicio dobranoooo,nabacim kez i odlucim pojedincima da odgovorim ako se uoste vrate da procitaju sta drugi imaju da kazu,jer iz iskusta sto su ljudi koji “prospu svoje misljenje”i putuju dalje puni sebe……
    1 Milanu- postovani gosp.volela bih da mi pomognete i svrstate u neku tu vasu kategoriju.Davne 1989 sam imala 18 god.i uplivala u RAD,tacnije obezbedjivanje egzistencije svojoj porodici,roditelji profesori i dva mladja brata.Pocetni kapital sam dobila na kamatu od tatinog kucnog prijatelja ( kupila racunar ) i tako……..
    2 Mihajlu-postovani gosp.osim fakulteta koji sam zavrsavala paralelno sa radom znam da radim puno stvari i stalno se usavrsavam ali ni to nije dovoljno da pokrije sve nedostatke nekih ljudi koji rade i sebe nazivaju radnicima jer sva druga imena im bolje pristaju….
    Svaka cast pojedincima malobrojnim…..
    3 Drugima-Zadnjih 10 dana pred porodjaj sam sve sastanke zakazivala u kafancini blizu NF ako mi pukne vodenjak da sam operativna za porodjaj ,naravno torba za porodiliste mi je bila u gepeku….
    Moje radnice idu na trudnicka bolovanja cim im test pokaze trudnocu,sa porodiljskog se vracaju kad istrose sve fore kod komisija raznih da im je dete obicno ” mentalno zaostalo “.
    Ja sam svoje dete dojila 15 meseci,a pocela da radim posle 5,sta mislite koliko puta sam dnevno prekidala posao da skoknem do bebca?????Moje radnice” nemaju mleka “-citaj mrzi ih da se smaraju sa najdosadnijom zivotnom situacijom-dojenje…..
    Imam prosecno 15 radnica i rade posao koji je za mene vrlo odgovoran a za njih ubijanje vremena do polaska kuci,od njih 15 samo za 3 mogu da kazem da su pripadnici ljudske vrste…nazalost
    Sve nema veze,nabacim osmeh i lepu rec i nista mi ne mogu,same sebe pored mene mrze ali jbg prirodna selekcija mora da postoji……..srecom
    Veliki osmeh svima

  27. Ksenija says:

    Svve je tacno. Moja majka je dugo godina bila privatnik i uvek i prvo drzavi a za nas sta ostane. Korupcija jeste problem, ali tek je mali broj privatnika, i to onih koji su direktno iz drzavnih firmi, veselih devedesetih privatizovali firme, koji su uopste u situaciji da ucestvuju u tom drustvenom zlu.
    Ovde se radi o postenom i radnom svetu, koji svoj hleb i hleb svojih zaposlenih zaradjuje strpljivo i uporno trpeci razne stvari.
    Ali kad se bude izbacio iz sistema zastareli cip, o privatnicima bogatasima i seljacima bogatasima i ovoj ce zemlji krenuti na bolje.

  28. Nikita says:

    Komentar sam prenela sa jednog foruma, zato o autoru ovog teksta u trećem licu:

    Dobro, ovaj tekst jeste pogled iz jednog ugla – preduzetničkog. I ja ga, u potpunosti, razumem.

    Ali lepo se opisuje i drugi (ugao):

    Quote
    Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite. end quote

    E, sad, mnogi mladi i ne dobijaju šansu da se pokažu, ne budu zaposleni bez radnog iskustva, a radno iskustvo ne mogu da steknu ako ne rade (vrzino kolo), bivaju diskriminisani po godinama, polu i slično. Neki se pokažu kao konkurencija, pa bivaju odstranjeni, neki zapošljavaju isključivo žene jer misle da mogu da ih izrabljuju više, neki rade po 10 sati, a opet bivaju plaćeni 300 evra. Propušta dosta toga da kaže ovaj mladić. To je zato što je svojim rukama stvorio i krenuo od nule. Razumem ga, verovatno bih i ja tako mislila, i ima trenutaka kada tako mislim. A opet, ponekad, osvrnem se i pomislim na okolnosti koje su mi “pripomogle” nekad, negde… I razmislim o tome da li su i drugi imali takvu šansu, da li sam je ja zaslužila ili sam samo bila na pravom mestu u pravo vreme?

    Sa druge strane, opet, isti ovaj citirani pasus može da se primeni i na odnos preduzetnika i države. Samo što, u ovom slučaju, država izrabljuje poslodavce/privatnike. To je zato što su državi nebitni, zamenjivi. I to mnogo objašnjava položaj za koji su se “izborili” privatnici u Srbiji. Pa se odnos između države i privatnika prenosi na odnos između privatnika i zaposlenih. Položaj privatnika spram države je samo njihova odgovornost i krivica. Eto, taj aspekt je dečko, u svojoj kuknjavi o nametima države, propustio da pomene.

    Svaka mu čast što je sve stvorio od nule, on je moj idol i simpatičan mi je. Ali opet, nije država datost koja mora da se poštuje po svaku cenu i da se posmatra kao čudovište koje neminovno i bezgranično uzima danak u krvi. Zato služe štrajkovi, pritisci, udruživanja, građanska neposlušnost itd. Pa kad je već fajter, onda nema kukanja i svaljivanja krivice na (generalno, zaista neuke) zaposlene. Država je ovde, koliko ja kapiram iz teksta, najviše kriva.

  29. Ana says:

    Svaka čast, odličan tekst. Proslijedit ću link svakome tko mi samo zucne o tome kako nam je lako 😉

Stranice komentara: 1 2 3 4 5 9
Linkovi na ovaj post:

  1. Caught in a Web » And my 2 cents
 

Bacite pogled i na...

Biznis lekcija: Stvari nisu ni crne, ni bele.

Pogledaj →