Pričica koju ću vam ispričati je istinita i desila se jednoj, tada mladoj, britanskoj novinarki na početku karijere, ranih devedesetih godina. Jedan od prvih zadataka koje je dobila, bio je zaista veličanstven – trebala je da ode u Los Andjeles i napravi, unapred dogovoreni, intervju sa Ričardom Brensonom. Stigla je, otišla do njegove kuće i pričali su pored bazena. Ona je bila pomalo zbunjena, on pristojan i pun razumevanja. Kada su završili sve što je bilo dogovoreno, ona mu nakon par trenutaka tišine reče – Vidite, nikada sebi ne bih oprostila da vas ovo ne pitam… Da ste mladi i na početku karijere, kao ja, i da tražite priliku da uložite u neki posao, a nemate mnogo novca na raspolaganju, u šta biste uložili?
Zamislio se i počeo da gleda u daljinu, zatim da skenira pogledom bazen i okolinu. Nakon nekog vremena, ugleda nešto i napokon reče – Pogledajte ove grejače u obliku velikog kišobrana, verujem da ih niste često viđali. Ona mu odgovori da ih je videla samo u Americi, na prilikom ovog dolaska. Vidite, vreme u Evropi je generalno dosta hladnije nego u L.A. Verujem da bi vlasnici kafića i restorana jako voleli da imaju mogućnost da produže sezonu bašti još mesec ili dva, uz pomoć nečeg ovakvog. Novinarka mu odgovori da je to jako zanimljiva ideja i upita ga, šta bi on uradio. Na to on odgovori – Istražite ko ih pravi, mislim da se prodaju samo u L.A. Firma je verovatno još mlada i nova, verujem da se lako mogu dogovoriti povoljni uslovi da dobijete eksluzivno zastupništvo za Evropu, jer bi njima trebalo jako puno vremena da sami do tamo stignu. Ona mu se zahvali, i krenu polako nazad u hotel. Ideja joj se svidela, i isto popodne ona je pronašla kontakt kompanije koja ih je pravila. U razgovoru, oni joj rekoše da su spremni da joj ustupe prava za Evropu za USD $10.000. Delovalo je primamljivo, a otprilike toliko je imala ušteđevine. Ipak, razmislila je i odlučila da ipak ne želi da reskira previše i sav novac koji ima izgubi. Danas, gotovo svaki lokal sa baštom u periodu kada počinje hladno vreme ima ovakve grejače ili neki od naslednika. Za samo dvadeset godina, ovo je naraslo na industriju vrednu više stotina miliona dolara godišnje.
Ovaj šezdesetdvogodišnji gospodin, danas je vlasnik više stotina kompanija, koje posluju u okviru Virgin grupe. Kao klinac bio je jako loš u školi, a kasnije je utvrđeno da je uzrok toga bila disleksija. Sve je počelo sa prodavnicom ploča i diskografskom kućom. Da nije bilo Richarda, mi danas verovatno ne bi imali Tubular Bells (Mike Oldfield), neverovatno ostvarenje koje je bilo prvo izdanje njegove diskografske kuće, i broj jedan na većini top lista te godine. Kasnije su u Virgin Records svoje utočište našli i Boy George, Sex pistols i mnogi drugi. Tako je počelo, a danas… Danas je Branson jedan od ljudi koji su pomogli najvećem broju mladih sa dobrim idejama da ih i ostvare. On je čovek koji pomera granice, obara rekorde. Najozbiljniji projekat letilice za svemirske letove, upravo je njegov. On je etalon za mnogo toga, a pre svega za urođenu sposobnost za biznis, i hrabrost da se proba i učini naizgled nemoguće.
I u ovoj priči sa početka, on je analizirao situaciju i doneo odluku. Bio spreman za akciju. Nije uradio višemesečnu analizu tržišta i desetine case study-ja, uložio milione u istraživanje. Uradio je prostu cost/benefit analizu u svojoj glavni i doneo odluku, jer vremena za gubljenje nema, a treba vremena da neko izgeneriše desetine i stotine stranica beskorisnih istraživanja. Njegova analiza kaže da je nekoliko hiljada dolara korektna cena za konkretnu mogućnost. Ako se izgubi, nije strašno. Ako se dobije, dobitak je veoma veliki.
Ljudi kao što je Branson, kao što je bio Džobs, kao što su Oprah, Džordž Lukas, Džef Bezos, i svi ostali ljudi koji su stvorili ili u potpunosti promenili industrije kojima se bave, nisu tražili pomoć eksperata da im kažu šta da rade. Setite se lekcije o strategiji i taktici. Oni su znali šta, njih je zanimalo kako. Specijalisti su dobri, ali su usko specijalizovani. Oni daju fenomenalne odgovore, ako je pitanje pravo. Šta, gotovo nikada nije pravo pitanje. Da znaju, ne bi vama pomagali, nego sebi.
Ova rečenica se pripisuje mnogima, i gotovo je nemoguće utvrditi od koga je zaista potekla, ali ona sadrži suštinu – Podaci se često koriste na isti način na koji pijanci koriste bandere ulične rasvete. Da se podupru, umesto da rasvetle.
Akio Morita, čovek koji je stvorio Sony i od njega napravio jedan od najvrednijih brendova na svetu, na pitanje kako mu je uspelo dao je jednostavan odgovor – Moja najveća pomoć, zapravo, bila je potpuna nesposobnost zapadnjačkih biznismena da se pokrenu i naprave korak u nekom smeru bez istraživanja na tu temu.
Ponekad prosto treba imati muda.