Mnogi će u naslovu prepoznati čuveni slogan kompanije Pirelli. On je tu jer najbolje opisuje priču koja sledi. U današnjem blog postu bavićemo se životom i karijerom Džekija Stjuarta, trostrukog svetskog šampiona u Formuli 1. Njegova priča je nešto drugačija od priče uobičajnih šampiona, a njegovom zaslugom, danas su vozači mnogo bezbedniji. Njegove inicijative tokom karijere i kasije uticale su na brojna unapređenja sigurnosnih sistema, a njegovi vozački uspesi učinili su ga legendom ovog sporta.
Svoju karijeru u Formuli 1 započeo je 1965. godine i već u toj sezoni, završio je 3. u generalnom plasmanu. Dosta dobrih rezultata, pobedničkih postolja, ali i manjak sreće i nekoliko odustajanja na kraju sezone učinili su da se na njenom kraju nađe baš na najnižoj stepenici pobedničkog postolja. Narednu sezonu započeo je pobedom, ali je nakon toga počela agonija i narednih gotovo dve godine većinu trka završavao bi pre njihovog zvaničkog kraja. Tada je doneo odluku da nešto promenii izjavio jednu od stvari koje će mu promeniti život – Da biste mogli da završite prvi, morate prvo da završite.
U narednih šest sezona, pet je završio na jednom od prva dva mesta, tri puta na najvišoj stepenici pobedničkog postolja, a te godine je obeležilo i veličanstveno rivalstvo sa Emersonom Fitipaldijem. Jedna od stvari po kojoj ga ljubitelji najbržeg cirkusa na svetu iz tog vremena pamte je to da je po kiši bio neumoljiv. Svi su znali da je voleo to, i da je verovao da je tada nepobediv. Znali su da on vozi maksimalno i niko se nije usuđivao da preteruje. Zapamtite, govorimo o vremenu kada je situacija bila dosta drugačija, naime, ukoliko biste bili vozač 5 godina, šanse da u tom periodu poginete bile su 60%. Nije bilo lekara na stazi, nije bilo sigurnosnih barijera, nije bilo elektronike koja bi sprečavala da bilo šta pođe naopako, pit lejn je bio nezaštićen, gorivo je bilo izloženo, sve je moglo lako otići dođavola. Čak i skidajući volan je došao tek kasnije. Nakon povlačenja u jednom od intervjua, pitali su ga odakle ta strast prema vožnji po kiši… Džeki je rekao da mu na kiši nije ni malo prijatno i da zapravo mrzi da vozi u takvim uslovima. Znao je da se i svi drugi osećaju tako pa je napravio spin u svoju korist, ali unutra nije osećao tako. Ipak, dobio je željeni rezultat.
Postao je trostruki šampion iako nije bio ni najbrži, ni najluđi, ni najpopularniji vozač toga vremena. Bio je najpametniji. Nije mario za ono što publika voli, nije proklizavao u krivinama, škripeo gumama oko tribina. Znao je da resurse ne treba trošiti uludo i da par takvih proklizavanja mogu značiti razliku između još jednog pit stopa više ili manje, a tih deset-petnaest sekundi razlike pravilo je razliku između pobede ili ambisa. Rekao je – bio bih daleko popularniji šampion da sam uvek govorio ono što su ljudi želeli da čuju i radio ono što su želeli da vide. Možda bih bio mrtav, ali bih sigurno bio popularniji.
Najveličanstvenija pobeda u karijeri, sigurno je Velika nagrada Nemačke iz 1968. godine. Po jezivoj kiši, sa slomljenim ručnim zglobom Stjuart je pobedio sa četiri minuta prednosti u odnosu na konkuranciju.
U privatnom životu, od kada je to mogao sebi priuštiti, nikada nije vozio. Imao je šofera i svoje vozačke sposobnosti čuvao je za stazu. Vodio se time da putevi nisu za pokazivanje ko je brži i bolji vozač. Mnogo velikih vozača, imalo je nezgode u redovnoj vožnji. Prosto, na stazi su svi profesionalci, svi voze istu rutu, svi voze u istom smeru. A čak i tu, iako je važio za recimo najboljeg poznavaoca Nirburgringa svoga vremena, izjavio je da nije odvezao tamo ni jedan krug više nego što je morao.
Tokom karijere, na sve trke vodio je svog lekara. Rekao je jednom o tome – Nisam vodio hirurga. Po meni to nije imalo smisla. Svakako me nije mogao operisati na stazi. Vodio sam anesteziologa, verovao sam da je to najbolje rešenje, jer bi on u slučaju nezgode mogao da spase i održi u životu ono što je ostalo od mene dok ne stignem do bolnice i pravih uslova i negde.
Bio je pažljiv, obazriv, promišljen. Jednom prilikom je ostao u trci jer je osetio miris sveže trave pre skretanja u krivini i usporio, tek nakon skretanja video je jedan od bolida koji se slupao i sleteo sa staze, staloženo je obišao krhotine i ulje i nastavio. Mnoge njegove kolege nisu to primetile i završile su trku na tom mestu, on ju je završio sa šampanjcem u rukama.
Jednom prilikom je za svoj stav prema poslu i tu posvećenost detaljima i predanost okrivio disleksiju. Naime, malo ljudi je znalo da pati od nje od detinjstva. Mislili su da je prosto glup, nisu znali da ima problem. A on je bio pobednik. I znao je da ne može da ih pobedi tako što će brže funkcionisati, već da je jedini način da uloži mnogo više truda od njih, da sve prođe i proveri nekoliko puta. Znao je da svaka sitnica koju neko drugi previdi može biti njegova prednost, i da mnogo sitnica vodi do velike razlike.