Džoni dolazi sa godinama. Ili ti prija, ili ne, ali moraš imati kilometražu da bi istinski mogao da uživaš u njemu. Džoni je rođen u Makedoniji, u jednoj od onih kultnih porodica iz vremena bivše Juge – dete vojnog lica. Sve svoje slobode uvek je morao otimati, nikada se u kući nije osećao prijatno i zato je uvek negde bežao, a kako je služba često zahtevala i selidbe po celoj bivšoj zemlji, tako je i Džoni bio žrtva tih seoba.
Kada je došao u Zagreb, često je bivao ismevan zbog čudnog naglaska. Fakultet je upisao bez ikakvog realnog cilja – i sam kaže da je to uradio ne bi li dobio na vremenu, jer ga je porodica pritiska, a dobro mu je došlo i to da je u podrumu fakulteta mogao nesmetano vežbati gitaru, za šta otac nije hteo ni da čuje. Svoje revolucionarne dane na fakultetu, sa kolegama anarhistima najčešće je završavao za šankom. Ubrzo je počeo i sa prvim ozbiljnijim pokušajima da napravi bend, i učestvovao je na ovaj ili onaj način u formiranju mnogih legendarnih sastava. Recimo jako kratko bio je član Parnog Valjka, a grupa Film, formirala se nakon što su njeni članovi pobegli od njega.
Nesumnjivo je bio enfant terrible, ali je na svakom albumu skupio neverovatnu kolekciju bisera. Njegovi tekstovi bavili su se emocijama, situacijom u društvu, ljubavlju na jedan novi, potpuno drugačiji i sirov način. Sirov, ali svojstven samo Džoniju. Odabrao sam ovih dvanaest stihova, jer je svaki od njih za mene nešto posebno. U zagradi je navedeno iz koje su pesme.
Stopedeset ruža i dijelić tvog sna, marširalo je sinoć bez prestanka. Dao sam svoj najbolji grad, padali su uz put, oznojeni šampioni ugašenih pogleda.
(Ravno do dna)
Riječi su isto kao i gomila ljudi, nije nužno znati za sve. Odaberi za sebe samo one prave.
(2:30)
Sloboda nije jednostavan domaći zadatak, ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi.
(Sloboda)
Dug je put do viječnosti i mi ga prelazimo šutke i u miru.
(Teško vreme)
A da postoje zakoni jaci od propisanih, to ne znate. To su heroji govorili, kad su bili mali.
(MSP)
Kosa mi se diže na glavi i strašno me ljuti kad vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi.
(Uvijek ista priča)
Ako želiš da saznas, pristani na sve. Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se.
(Filigranski pločnici)
I rijeka nije bila rijeka u samom početku, i nije nužno da ne bude ponornica do kraja.
(Kad fazani lete)
Riješio da se branim, da objasnim svoj grijeh. Darovali mi robiju, a nadu ni za tren. Pa iako me proklela, razorila mi dom, još volim malu beštiju, dragu srcu mom.
(Usne vrele Višnje)
Gledaj moju malu kako ide niz ulicu, primjećuješ li boju na njenom obrazu. Danas je prvi dan u proljeću, i ona uživa kao da je posljednji.
(Volim te kad pričaš)
Nije važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem. Deralo me sedam mora, gorka kora ljute nevolje.
(Meni se, dušo, od tebe ne rastaje.)
Treba li da saznaš kamo odlazim, izmišljajući potrebu za promjenom. Treba li da saznaš sve sto osjećam. Vrati se u ladicu.
(Tanka crna linija)
Tako je govorio Džoni. Govorio je još mnogo toga, i jačeg i celovitijeg od ovih stihova iznad. Njegove pesme su nešto posebno, i svako od nas, koji ga volimo, doživljava ih na svom način. Možda vam tvrdi zvuk i raspukli glas neće prijati, ali dajte mu šansu, možda promenite mišljenje 😉
0 
217
nemam nameru da remetim ali mislim da ‘ pit i to je amerika ‘ nije napisao dzoni
Tako je, grub previd s moje strane 😉 Ispravljen!
Od nebrojeno mogućnosti da se ubije čovjek, kaži “Zbogom” i nek te proguta noć…( Pesma: Vaše veličanstvo)
Nikada neću zaboraviti momenat kada sam ga prvi put čuo: dens je kod nas bio u punom zamahu i slušao sam isključivo to, da bi mi neki prijatelj pozajmio gomilu kaseta među kojima je bila i kompilacija Azre. Taj kontrolisani haos, kad počinje pesma “Balkan”, njegov glas…nikad do tada nisam čuo ništa takvo.
Kakav biser. Uradicu dodatak tekstu 🙂
To je cudan covek, slusao sam njegove intervjue koji pokazuju da je dobro razumeo i stvarnost, cak i po tome je daleko iznad prosecnog umetnika (koji su po tome, uopsteno govoreci, katastrofa), genije koji se radja iz nekog svog haosa. Od njega se ima sta nauciti, trebao bih ga poslusati iz pocetka. Na zalost ja nisam pratio njega dok je stvarao jer je to bilo osamdesetih, malo prerano za mene…
Ti Ivane imas dobru intuiciju za kavlitet, za svoje godine. Pozzzz
nista iz flash-a skandal…jednostavno skandal…:) nesto sto je najbolji refren novog vala…uhhh
Pročitam naslov i zavolim te, pročitam prvu rečenicu i zamrzim te!
Imam 20, razumijem ga, istinski uživam u njegovoj muzici.
Ovaj stih iz Kad fazani lete je u top 3 ikad izgovorenih njegovih riječi.
Lijepo je pročitati tekst o Džoniju, lijep pozdrav.
P.S. Ni Usne vrele višnje nije on napisao, ali otom-potom…
“Ponekad je vidim ležeći u snu, kao igru sjena na mom ramenu…. bijelo svijetlo iznad pomrčine tupih koraka, koliko još ima do očaja?” Plavi golub
Ovo su “moji” Đonijevi stihovi
Tko to tamo peva i “Raspolagat tudjom mukom nije mala zajebancija” sigurno zasluzuju da se nadu na ovoj listi, bar ja tako mislim.
definitivno moras imati kilometrazu da bi shvatio Dzonija, ipak, mislim da nasa deca, cak i generacije koje sad odrastaju nikada nece moci da se stope sa duhom tih vremena i okolnosti u kojima smo mi odrastali, te mnoge njegove stvari nikada nece moci “doziveti”! ps. Nije vazno odakle sam, sve dok znadem kuda putujem…
Ja sam odrastao uz Azru.
Počeli su kada sam imao 14 – 15 godina…. kada formiraš neki svoj muzički pravac i ukus!
I evo do danas su tu samnom iako već više od 20 godina ne postoje.
Mada…. teško ovi snimci, pa čak i sa uživo albuma, mogu da dočaraju koncert.
Džoni je počinjao sa “dobro veče” i odmah počinje svirka…. i sve do “laku noć” samo svirka…
Da…. Jedan je Džoni!
Koliko puta smo analizirali njegove tekstove do u nedogled i uvek bi nam promaklo nešto.
Često, još na početku karijere a dok smo bili klinci, većinu nismo ni shvatali. Muzika je bila to što nas je držalo…. a posle s godinama…. sve je postajalo jasnije i jasnije sve dok nije potpuno “svanulo”.
Doduše, bilo je tada stvarno velikih bendova i slušali smo ih jer “je prokleta mogućnost izbora postojala”.
Bojim se da je danas nema!
Ijekavski , ili si trebao sve na ekavici-mada mislim da je to besmisleno! Lijepo od tebe što si se trudio, ali je sužavanje na samo deset stihova nešto je preveliki zalogaj i za nekog starijeg! Za koju godinu, ako budeš nastavio da slušaš, shvatićeš zašto ove riječi zvuče možda malo grubo,a zaista želim da te pohvalim!
P.S. “Rodom iz Knina,rođen u Skopju…”
P.P.S. Molim te da se ne nađeš uvrijeđen, samo nastavi tako,neka te i kritikuju matorci, ne daj se i pazi na se!
Ne ogranicavam izbor 😉 ovo nije svih 12 ili jedinih 12… Samo 12, od mnogo. 😉 i svako treba da doda svoje 🙂
Džoni je apsolutna legenda Balkana koja je prerasla okvire rock muzike…neretko mi se dešava da odslušam neku njegovu genijalnu pesmu, i posle toga šta god da čujem od savremenog zvuka mi se čini kao smeće…skoro mi se to desilo, kad sam čuo genijalnu blues stvar “Kao ti i ja” u gluvo doba noći, a bila je neka melanholična atmosfera…šta slušati posle toga? Petar Peca Popović, nasš rok novinar i hroničar zbivanja na ex-YU rock sceni, jedan je od retkih kome Johnny dozvoljava da se čuje s njim redovno, i pošto je Peca kulturan čovek, on to ne zloupotrebljava. Jednom, mislim da je to bilo prošle ili pretprošle godine, Peca ga je posetio i pitao ga po milioniti put “Zašto se ne vratiš?”, a on mu je rekao “Zato što se niste opametili”, misleći na sveukupno sranje i haos koji vlada na Balkanu…. a s druge strane, što reče neki drugi rok kritičar, on se samo sklonio da ne smeta svom delu 😀 Po mom mišljenju, čovek od najvećeg integriteta na bivšoj estradi – redovno odbija milione da se vrati, jer zna da nije u tome caka; ne blati svoje ime i karijeru svrstavajući se uz trule političke opcije na ovim prostorima, itd…i još mnogo toga….
…moralo se roditi u njegovo vreme…onda je puno lakše i lepše i voleti ga i razumeti…
Džoni je legenda! Uvek bio i biće a ko razume,shvatiće!
Nista se ne dogadja kad si dolje i kad si sam
I kad noci vuku u podsvjest sve do sjecanja
Lavina kotrljajucih tegova na nogama pritiska
I znoj tek kasnije pocinje da smeta
Tek kasnije budi se grad
Neke poderane ulice
Bljesak morkih tracnica
Prvi tramvaj preko tresnjevke
Raste u mojim ocima
Jutro obilazi scenu rutinski
S duznim postovanjem
Ja se uklanjam s puta
Dvostruka krinka na njegovom licu
Cini suvisnom svaku providnost
Kako da se kontroliram kad me ubija
Osjecaj tako drugaciji od svega sto razumijem
Od svega sto zelim da vidim
Nesto kao flash
Gledao sam opet film o beznadju
Ili je to mozda bila kronika nepoznatog
Jer tako se zvao covjek ni ziv ni mrtav ni pomorac
Ako ikad ispunim zelju
I ti mi das za pravo misleci
To je jedini nacin da ga zadrzim
Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah
Bit cu spreman da zaboravim
Neke poderane ulice
Bljesak mokrih tracnica
Prvi tramvaj preko tresnjevke
Sjaj u tvojim ocima
“Na krivinama zadnji vagoni ludacki tresu, i mnogi prazne crijeva zaboravljajuci stid.” (Krivo srastanje) Napisano prije skoro 30 godina, a zvuci tako aktuelno.
Hej, poljubi me
Pa mi prste u kosu uvuci i zagrli me
Hej, poljubi me
Pa se privij tik uz mene
I zapjevaj ako znaš bilo što
(Аko znaš bilo što)
Znas, prosto covek ne zna da li je odrastanje uz Azru i Dzonija sreca ili nesreca? Sreca zato sto te to odrastanje oblikuje, nesreca jer nema nadogradnje kad si “mator“. Zaista je problem sto nemoze covek da prepozna ama bas nista sto ima makar nijansu zivotnog kao ono sto je stvarao Johnny. A sto se izbora stihova tice, pa svi znamo da nema ama bas ni jedne njegove pesme iz koje nje moguce izvuci po nesto sa porukom. Najcesce citiram “ cini mi se rodjace da je standard pokvario ljude jedu govna i sanjare“ kraj citata. E to ………
Cesto razmisljam o Dzoniju, povucen njegovim tekstovima,muzikom. Osim sto je poeta i mnogo toga je rekao, na ovaj ili onaj nacin, kroz pjesme, strasan je i muzicar, njegove pjesme su prava mala remek djela, savrsenih aranzmana, unikatna, vanvremenska. Smatram da sam srecan sto nisam zivio u njegovom vremenu, iz prostog razloga sto ne bih razumio sva ta djela. Iz danasnje perspektive, a uz sve propasti sa tv i radio stanica, imam savrsenu odstupnicu u njemu. Mislim da je izgubio kompas u neko doba ali par prvih albuma su, ili ce biti kad tad, antologijske kompozicije. Filigranski plocnici (narocito drugi dio) je vrh njegovog brijega. Genije.
Moj Boze, koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske selve
koliko poredanih misli iza kojih ne stoji nista osim
mrznje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred nase noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena sustina prevare
Alene,
Napravio sam par ispravki u citatu i kompletirao strofu! Apsolutno se slazem sa tobom – ovo je genijalno! Kao Mesa Selimovic knjigom “Tvrdjava”, Dzoni je pesmom “Kad Fazani Lete” do tancina opisao mulj i blato ljudske duse spremne na sve moguce gadarije (Dzonijeva rec iz Ne mogu pomoci nikome od nas), podlosti i besprizornosti da bi se vlasti domogla i na njoj o(p)stala!
Hvala ti sto si se “setio” bas ovih stihova, a hvala i autoru na lepoj temi!
“Rekoh sebi, moj Boze, koliko demagogije sustavno poredjane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji nista osim
mrznje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred nase noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena sustina prevare”
govoris mi o ideji
o patriotizmu generacije.
da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nesto vrijedno robije
(Pavel)
kao da je objasnio ’90. godine.
izvanredan tekst o dzoniju. hvala ti.
pozdrav @vancetaa
Čini mi se rođače… da je standard pokvario ljude! Jedu govna i… sanjare!!!!
“Duboko u tebi
mozda sam ostavio trag svjetla
u noci izmedju zidova
ni svi dobri ljudi
ni svi oni koje znas
ni bijeg od samoce
u koju se povlacis
kada provali ocaj
jedva da su dovoljni
pred surovom snagom
krajnjom i konacnom…”
zivot, obicnog tempa…:)
boce s benzinom su napunjene
kada krece svadbena povorka
lutko suvise si pila prosle noci
svijet je suzen izmedju trepavica
nalik na licinku sto cuci u mraku
i krade zadnje trzaje sna
u mojoj sobi zauzimas kraljevski dio
i dok se treses kao razjebani taksi
odnekud dopiru krici ljubavi
i psi laju u susret danu
danu obicnog tempa
i osamnaest karatnog razocaranja
putuj kroz zivot s velikom glavom
zivot obicnog tempa
i osamnaest karatnog razocaranja
Džoni je deo onog vremena kad je pripadanje bilo bitnije nego razne podele (na mlade i stare, muške i ženske, debele i mršave, ove ili one nacionalnosti ili nacije), a zajednički imenitelj tih 90-tih bio je upravo Beograd, grad kao mesto susticanja pre nego susreta, spontanog okupljanja nekih zdravih i kreativnih potencijala koji su proročanski najavljivali “sumrak malih bogova”. Nažalost, posle tih malih, došli su još manji, takoreći male boinje i naša se stvarnost obrušila kao obala u nabujalu reku popasti, kolabirale su one tanane, fine, uzvišene i tako spontane vrednosti koje su držale i njegov bunt, njegovu filozofiju, njegovu neiscrpnu poetsku i muzičku energiju i njegovu fenomenalnu, genijalnu dečiju prirodu u jednoj celini prepoynatljivoj svim nama koji smo imali sreću da živimo, mislimo, dišemo i slobodno se krećemo, slobodno osećamo i izražavamo to jer immo kome… Publika koju je imao narasla je za nove generacije…. Razmišljam o tome kako se u nekim generacijama pre njega dobro slikalo (Zenit, Mediala), kako su se dobri filmovi pravili (crni talas) kako je bila moćna naša rock scena (na koju se nastavlja New wave) a kako su danas dobri naši blogovi koji o svemu tome neumorno i sa puno energije propovedaju, podsećaju,otvaraju kao temu nekim novim otvorenim umovima novih generacija! Bravo blogggggeriiii! Džoni bi, da je mlad, napisao sad i neku o blogeru u noći koji putem novog tvita mora poći, ali on je jednostavno to što jeste, autentičan i spontan,, nekada Nijagarina energija, u mladosti, sad mirna reka, puna duboke filozofije…. To svaki pecaroš dobro zna…A te neke 85 na sred Terazija, sretnem ti ja Džonija, ovako on iz podzemnog prolaza izlazi, a ja mu se javim i isto tako i on meni, kao da smo iz iste škole bili, i odemo svako na svoju stranu srećni zbog tog nečeg što je bilo u vazduhu i zvalo se razumevanje ljudi, e to je on imao kao što gitara ima zvuk svako ko ga dodirne mogao je čuti i bio je i ostao i glas i misao i damar naše generacije, ali – mi smo sada stari i ritam nam je skloniji filozofiranju u privatnosti nego isijavanju na sceni! Džoni, naša supernova, i dalje je zvezda, u tami (ali ne disco cluba:) i u Kumovoj slami jednog mnogo šireg sazvežđa nego što ga sad možemo sagledati… ne bih prestajala da pišem o tome, ali mnogo je već napisano
Napomena u vezi tih 80tih tako ih mi zovemo u nekoj našoj kulturološkoj hronologiji, mada su, po pravilima (valjda pravopisa) sve godine nakon 1980. u srpskom jeziku kategorisane kao decenija 90-tih, pa da ne bude zabune…
kralj
Uz Azru sam odrasla. Oblikovala pogled na svet i ljude. Prepoznavala sam likove iz pesama svuda oko sebe. Učila da razumem i prihvatim. Noćima sam preslušavala Džonijeve stihove. Gramofonska ploča (LP) celu noć se po završetku vraćala na početak… Malo spavam, budim se, slušam kroz dremež… Koncerti su posebna priča. Pomalo sam bila zaljubljena u njega. Danas sam setna kada ga slušam…
Branimir Johnny Stulic je jedini pesnik koji je uspeo da objedini tekst i muziku u gotovo neraskidivu celinu(svi ostali imaju po nekoliko pesama u kojima su to uspeli ali Johnny u svim pesmama).Mi,koji shvatamo-razumemo i volimo njegove pesme ,koji smo ih proziveli i preziveli, zivimo i dalje kroz njih sa vidovitim Branimirom(bukvalno vidovitim) koji je nasao neki svoj “manastirski”mir u Holandiji,iz koga nam je nedavavno poslao Gozbu.
Pesme su esencija zivota,svih nas,najosecajniji medju nama ih svakodnevno dozivljavaju …Johnny nam je za zivota,a i dalje daje,predstavio svoj i nas unutrasnji kompletni svet; koji se i iz zemlje koje vise nema ,Jugoslavije,prosirio na sve ove napacene zemljice u kojima zivimo,volimo i stvaramo. Pisao bih jos… ali,kroz njegove bozanske pesme oseticete ono sto dobri Johnny ostavi svima nama,i sebi. Kroz citav Svemir ,kojim njegov pesnicki duh jezdi;kroz kompletnost i snagu i moc u najdusevnijem i bogougodnom smislu kroz svu besmisao koja nas je proganjala,i proganja .
slušao sam sve balkanske pjevače i pjesme branimira,brat me upoznao sa njegovim
pjesmama,jer nisam doživio novi val rocka,đonijevo vrijeme od 80-90 tih.
parni valjak samo ljubavne i uspavanke,goran bare glupan teškog kalibra,thompson
čovjek koji potiče mržnju i stoji čvrsto iza toga a glupi hrvatski narod ga podržava,prozirna
demagogija,njegove retorike i monoteistike pobožnosti a mito mu ne promiče.
branimir je bio čovjek koji se rijetko događa na estradi,trebali su ga zadržati a ne pokrast ga
i prevrćati mu izjave,ljudi ne znaju cjeniti ono što imaju.
ja imam 18 godina,kada čujem što moji vršnjaci slušaju muka mi je,cecu,rozgu i amadeusa,
tamo neke propalitete koji kurcu sviraju,a ja slušam azru i kad im puštam pjesme,izbjegavaju
slušat a kad čuje riječi počnu se zanimati,onda potajno slušaju azru a okolo se diče turbofolkom
ja ljude upoznajem sa azrom u istri.
pošto je branimir zbog autorskih prava uklonio s interneta albume i pjesme ja sam na vrijeme
prije toga uspio skinuti sve pjesme,zbog tog čovjeka ću ja krenuti učiti svirati gitaru.
sve slušam ali nije to to,kad čujem azru,neki poseban osjećaj ti tekstovi posebni,muzika:))
danas 90%pjevača pjeva radi novaca onda to ispadne očajno,ali kad taj posao čovjek radi iz
ljubavi to ispadne savršeno,đoni je pjevo iz srca i volje prema poslu i tako je radio glazbu.
Filigranski plocnici puni baruta,filigranski plocnici,usta puna baruta…….*ebena stvar;)
i kako to da povorke ljudi cudnih sudbina
nikad porazene necim
sto nije strah ljubav ili bijes
(ili mozda ljepotom naslaganih godina)
mirno plove izmedju klosara
ziveci u proslosti
iza osvijetljenih laca……
vidjet ces kako proslost postaje
ono sto se i mudrima dogaca
nesto izmedju smijeha i odbrojavanja
nesto izmedju sutnje i cekanja
i kad bizarno sasvim stvarno
ostane bez ijednog iznenadjenja
i kad se naces kao i toliko puta
u mome narucju
tko ce onda biti tvoj novi guru……fascinantan stih:)
ljudi se okupljaju oko ideje.Nema ideja-nema ni ljudi.
i stoicku crtu na licima andjela
i plamen
i radjanje
i smrt…….
i Legendarna:
uradi nesto za svoju savjest
ne misli da si sam
kreni ostro uzmi stvar u ruke
zaboravi na strah
toliko zena koje traze tvoju pomoc
toliko zena koje sanjare
toliko zena koje uzdisu tiho
ludnica je oko nas
uradi nesto za svoju nervozu
smiri drhtanje
budi kao Valentino
ne kolebaj se
nema vremena za bolju buducnost
nema vremena da predahnes
nema vremena da zivis jos jednom
nitko vise nije mlad
ma hajde mrdni vec jednom
ma hajde pokreni se
ma hajde ucini nesto
ma hajde …
uradi nesto to je tvoja duznost
mnogo toga znas
nisi glupan takvih isuvise ima
ne ocajavaj
pljuni na svoju facu i postani covjek
nek se cuje i tvoja rijec
pljuni na svoju facu pljuni u oci
ne zabusavaj
uradi nesto za samoga sebe
nesto veliko
cuvaj muda zauvijek i svuda
drmaj zestoko
zatvori prolaz za trule moraliste
zatvori prolaz za rogonje
zatvori prolaz za feministe
zatvori prolaz za sve …………………………
jedan je Dzoni..i naravno ne svira *Na okupiranoj teritoriji*:)