Odrastao sam kao deo porodice koja je, uprkos turbulentnim vremenima, i brojnim izazovima, bila skromna, stabilna i po mnogo čemu idilična. Uprkos brojnim problemima i činjenici da mnogo toga nismo imali, uvek smo imali jedni druge, i to je zaista jedino što je važno. Glava porodice je moj otac – i u tim vremenima, uprkos teškoj bolesti, ni na sekund nije odustajao na tom jezivom putu održanja tokom devedesetih. Danas je hvala Bogu (iako ne mislim da se isti tu mnogo pitao) dobro, koliko je to kod nas uopšte moguće. On je u svakom smislu moj idol i heroj, a porodica, baš zato što je bila takva kakva je – verovatno najveći razlog što sam “uspeo”. Bezrezervna podrška i vera, u situaciji kada bi mali broj roditelja stao na stranu deteta… Nego, nije to tema… Nismo imali mnogo stvari, ali smo zato svaku novotariju beskrajno cenili, pazili i mazili. Kada smo dobili video rikorder to je zaista bio praznik u celoj kući, u svih tih 15ak kvadrata u kojima smo bili podstanari. Otvorili smo kutiju, tata je uzeo da čita uputstvo i kada je utvrdio kako sve ide, povezao je uređaj. Logično, zar ne?
Pa, gledajući oko sebe, i vodeći se time da je normalno ono što radi većina, primećujem da ovo što mi radimo, gotovo niko ne radi. Ovo je zemlja ljudi koji nikad ne čitaju uputstvo. Ljudi koje žele da hakuju sistem, ali ne poštuju njeno visočanstvo – igru. Prvo pravilo igre je – upoznajte pravila igre. Ako ih dobro poznajete znate njihove jake i slabe tačke. A ako ste dovoljno dobri u igri, znate kako da koji od elemenata naterate da radi u vašu korist ili na štetu vaših protivnika. Veliki Maurice Saatchi je uvek prilikom izlaska na 1 na 1 pitcheve govorio – ne moram da pobedim, moram samo da nateram tebe da izgubiš. Tako i kada hakujete sistem, nije poenta da ga vi uništite, već da ga naterate da se sam uruši. Da uložite minimalno vreme i napor za maksimalan povratak uloženog. Znate onu priču (karikiram…) kada je Njujork ostao bez struje i kada su svi tražili majstora koji to ume da sredi, on je došao, lupio čekićem par puta i problem je rešen. Na pitanje koliko to košta, on je rekao – milion i pet dolara. Ali vi ste samo udarili čekićem… Da, udarac je pet dolara, a to što sam znao gde da udarim je onih milion. E tako i ovde, egzekucija što bezbolnija, posle besprekorne pripreme. Pre par nedelja pomenuti Wu Wei.
To je deo na kome generalno fejlujemo kao vrsta, a naročito kao narod. Nismo loši za egzekuciju, ali priprema nam nikako ne ide. Pre svega zbog toga što je tu 90% rada koji treba uložiti, a rad je nešto čemu nismo skloni. I uvek je to tako bilo, niko neće da radi da bi stvorio mogućnost da se nešto desi, svi žele odmah povratak uloženog, idealno unapred. Što bi rekao jedan beskrajno drag i smotan mladić – Ako ne može da se nauči za jednu noć, ne može da se nauči.
Hakovanje je izmena sistema da radi na način na koji želimo, ali preduslov da nam to uspe, je da taj sistem poznajemo do sitnica. Ljudi koji su se time bavili, o kojima smo slušali i čitali bili su vrhunski genijalci koji su uporno radili i znali sve o sistemima kojima su se kretali i koje su menjali.
Danas živimo u vreme kojim vlada površnost i diletantizam… ljudi se samoproklamuju za stručnjake u oblastima o kojima ne znaju ama baš ništa, bave se njima, čak i uspevaju nekoga da prevare za novac. Bave se neki apstraktnim stvarima u svetu u kom je sve egzaktno i merljivo. Promene ako i dobiju prilike da prave, prave promene radi, da bi se pričalo, ne da bi se nešto zaista i promenilo. Sve je PR, rezultati su nebitni. Suština je za štrebere. Realnost za budale. Glasni pobeđuju. Imaju mišljenje o svemu, i ako je jedino koje se čuje, biće i najrelevantnije. Andrić nije naš jedini nobelovac slučajno… On nas je najbolje objasnio i opisao… On je inače rekao i ovo: Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!
Ovaj svet su smislili štreberi, napravile ga dobre zanatlije, a danas je tu zbog uglađenih diletanata u odelima.
Al bolje da ćutim…