- Jedna sekunda sreće…
- Pet minuta “hrabrosti”…
- Deset godina rada…
Neko nepisano pravilo je da se o putu do uspeha ne priča previše jer, logično, u prvom slučaju nije pametno zbog ljudi iz drugog slučaja, a ljudi iz drugog slučaja ne žele da pričaju o neslavnim momentima iz prošlosti. Ljudi koji su prošli treću priču, o tome ne pričaju jer to nema ko da sluša, i jer im nije do prisećanja. Zašto nema ko da sluša? Vrlo jednostavno. Niko ne želi rešenje koje podrazumeva dug vremenski period i ogromnu količinu rada, svi bi najviše voleli vilinsku prašinu, čarobni štapić, ili neki sličan instant ili polu-instant scenario.
Kako priču o velikom radu, odricanju, ulaganju u sebe, riziku i ostalim radnjama koje prethode uspehu, niko ne želi da sluša, poslednjih godina postalo je popularno i romansirano pripovedanje u kome se izbegne sve, posebno suština, ali se postigne divan motivišući efekat na slušaoca, koji zapaljen idejom kreće u nepoznato još nesvesniji i nepripremljeniji.
Ja ne volim takve priče. Podsećaju me na loše američke tinejdžerske filmove u kojima ljubav uvek pobeđuje. Razumem ideju da se priča prolepša ne bi li se ljudi lakše motivisali, ali sa druge strane, ne mora svako ni da počne i, po mom skromnom mišljenju, meni bi bilo draže da od starta znam zaista na čemu sam i šta me očekuje.
Bajke su divna stvar, ali ih ipak treba ostaviti za decu. Pričati bajke odraslim ljudima oko tako bitnih stvari nije ok iz dva razloga, prvo – neće im doneti ništa dobro, drugo – vređa inteligenciju.
Honda danas ne bi ni postojala da je osnivač dobio dugo željeni posao u Toyoti. Disney imperija ne bi postojala da Walt nije dobio otkaz iz novina u kojima je radio uz obrazloženje da je “osoba bez dobrih ideja i mašte”. Da je Čarls Šulc dobio željeni posao u Dizniju, danas nebismo imali Snupija.
Gejts je navukao IBM sa PC-Dos-om, gde su oni napravili katastrofalan potez ne kupivši sva prava. Zatim se obogatio prodajući klon pod nazivom MS-Dos svim konkurentskim firmama. Xerox PARC je napravio računar Star sa prvim modernim interfejsom, ali je taj projekat ostao po strani. Par godina kasnije, imajući uvid u ovo, Apple je napravio revoluciju. Priča o Apple inc. nije ništa manje vredna ni ako prihvatimo da je Jobs prevario Woz-a. Kao ni ako uzmemo u obzir da je u razvoju priče na samom početku mnogo pomogla i činjenica da su se koristili resursi Hewlett-Packard-a. Ta priča sa parazitiranjem na velikom bratu dok se razvija lični projekat nije ništa ni čudno ni retko, naprotiv. Neko je koristio laboratorije i uslove sa univerziteta, neko firme u kojoj je radio, neko zloupotrebio ili upotrebio kod, ili ideju koje su po ugovoru bile vlasništvo klijenta.
Koncept – iz blata u nebesa, nažalost obično podrazumeva niz preskočenih ili ignorisanih koraka koji često u potpunosti menjaju ugao. Nekada je zaista u pitanju genijalnost, nekada je u pitanju mnogo sreće, nekada je u pitanju i ta “hrabrost” ili beskrupuloznost ili spremnost da nekog prevarite radi lične dobiti, ali gotovo nikada stvari nisu savršeno bele, kako ih pokušavamo predstaviti. Ljudi koji kažu da su bili spremni da ostave sve i rizikuju da bi dosegli svoj san, najčešće zapravo i nisu morali rizikovati previše, nisu išli čisto i bezrezervno srcem već su napravili kalkulaciju i doneli odluku. Kalkulacije nisu cool, leap of faith – jeste.
I o fortuni kao prevrtljivoj kurvi, reč dve da prozborim. Aleksej Pajitnov je pre skoro 30 godina napravio Tetris od koga su desetine firmi napravile ozbiljan novac, a on nije video ni centra. Tek od 1996. na ovamo dobija neki novac na ime prava, ali jasno je da je do tada njegova ideja napravila neverovatan uspeh širom sveta, i zapravo stvorila jednu potpuno novu industriju koja je danas vredna mnogo milijardi dolara. Nije imao sreće, bio je Rus u pogrešno vreme. Zapravo, nisam siguran da je sa te strane gledano ikad postojalo pravo vreme za biti Rus, ali kako god.
Stjuart Satklif je bio originalni basista Bitlsa, i za razliku od Pita Besta koji je svoje mesto izgubio jer je, navodno, bio arogantni skot, ovaj momak je po priči bio jedan od ideologa onoga što su Bitlsi predstavljali, vizionar, vođa. Umro je u 22. godini nakon pucanja krvnog suda u mozgu u Hamburgu, pre nego što je dočekao Bitlmaniju i sve što je nakon toga usledilo.
Braća Ričard i Moris MekDonald su napravili McDonalds’ ali nikada nisu imali hrabrosti, želje, volje da od toga naprave nešto zaista veliko. Održavali su jedan, a zatim i napravili franšizu sa malim brojem restorana u regionu koji im je bio poznat, a ono što danas poznajemo kao planetarni brend broj 1 kada je brza hrana u pitanju, posledica je ugovora kome je kompanija prodata prodavcu aparata za milkšejk – Rej Kroku. Taj čovek je napravio globalnu imperiju.
Koliko god ovakvih priča čuli, pročitali, nećete izvući pravilnost. Zapravo, samo jedan zaključak se može izvući – nije dovoljno biti genije, niti je dovoljno biti ludo hrabar, ili imati sreće, za stvarni i trajni uspeh, potreban je svaki od ovih sastojaka u nekom odnosu. U tom čarobnom miksu, rad ipak, najčešće, ništa ne može zameniti.
E o tom radu, možda ne bi bilo loše poslušati čoveka koji nema problem da zaprlja ruke.
p.s. Pogledajte Malkoma Gladvela, o špageti sosu i o uređaju Norden bombsight. Možda vam se dopadne pa se odlučite i za neku knjigu, mislim da čak tri imaju i kod nas da se kupe, a čuo sam da su i odlično prevedene 😉