Priroda funkcioniše. Često za probleme koje imamo priroda kroz neke druge vrste daje mehanizme za rešavanje. Te stvari se dešavaju spontano, bez mnogo pompe, mehanizmi se poštuju iz generacije u generaciju i svi znaju svoje mesto.
Evo par stvari koje bismo mogli naučiti od gusaka.
Kada lete duže relacije guske se u vazduhu organizuju u “V” formaciju. Na taj način one u prvim redovima daju dodatni uzgon onima koje su iza, potrebno je manje energije, i to dovodi do toga da je ukupni dolet veći čak 71% nego što je to slučaj kada bi letela svaka za sebe.
Kada guska ispadne iz formacije, ubrzo oseti udar otpora vazduha i ulaže maksimalan napor da se vrati na kraj formacije gde je otpor vetra najmanji i gde će se najlakše od toga oporaviti.
Kada se guska koja predvodi formaciju umori, seli se na kraj formacije, a nova dolazi na početak i tako u krug. Ne postoji nikakva posebna procedura, stvari se spontano dešavaju.
Tokom leta guske se medjusobno bodre ne bi li izdržale tempo kojim lete. Komunikacija među svim članovima formacije je konstantna.
U slučaju bolesti ili povrede, guska se u društvu još dve, odvaja iz formacije i sleće. Te dve ostaju uz nju dok se ili oporavi ili ne ugine, a nakon toga se pridružuju nekoj narednoj formaciji.
Stvari ne moraju biti komplikovane, samo svako mora da zna svoje mesto i svoje obaveze, i da se ponaša odgovorno prema tome.
Tekst je po price “Lessons from the Geese” čiji je autor Dr. Robert McNeish.