Često dobijam upite sa raznih strana da pomognem nekome da nađe posao. I kada mogu, ako verujem u kvalitete te osobe, pokušam. Naravno, sa promenljivim uspehom, ali nije mi teško da probam. Ako uspe, srećan sam zbog te osobe, ako ne, učinio sam šta sam mogao. Verujem da je to sasvim dovoljno da svet bude bolje mesto. Da svako učini koliko može, tako da sebe ne ugrozi.
Ako je u pitanju posao u marketingu ili IT, šanse da mogu da pomognem su svakako veće, ali ljudi sa iskustvom, kojima treba posao u toj industriji najčešće umeju i sami da se snađu. Sezona lova je otvorena stalno i uvek fali kvalitetnih ljudi.
Ono što je indikativno je to da kvalitetnih ljudi fali godinama unazad, ali se ništa ne dešava po tom pitanju. Dobro, nije baš da se ne dešava ništa, ali daleko je to od toga da stvaramo dovoljno kvalitetnih ljudi, iako je to industrija budućnosti, ima beskonačno opcija za biranje karijernog puta i izvesno je da će svaki izbor za rezultat imati visoku platu, uvek spremna alternativna radna mesta, i mogućnost da se relativno lako ode preko, kome je to cilj.
Pa ipak, fali ljudi…
Mi smo jedina zemlja na svetu u kojoj imamo istovremeno 30% nezaposlenih i apsolutno svi sa kojima sam pričao, od IT firmi do kafića, zanatskih radnji, proizvodnji, imaju problem da nađu radnike. Neki zahtevi su visoki, a u nekim slučajevima zahtev je samo da je osoba normalna i odgovorna.
Nego, da se vratimo na početak. Često me pitaju da pomognem prilikom zapošljavanja. Neretko su u pitanju mladi ljudi kojima treba naći prvi posao. Ljudi čiji CV sadrži najčešće dosta stavki (jer im je neko rekao da je to pravi put), koje uglavnom nikome nisu bitne. Jer ni jedna od njih, najčešće, sa sobom ne donosi dokaz da je ta osoba preuzela nekad odgovornost i zaista uradila nešto realno. Kod onih drugih, CV sadrži manje podataka od lične karte. U oba slučaja, izbor koji je pred njima daleko je od sjajnog u prvom koraku.
Često su u pitanju uzorna deca, završeni fakulteti, dobre ocene. I obično niko ništa tokom studija nije radio. Ne računam studentske organizacije i povremena volontiranja. Pričam o konkretnom radu, realnoj odgovornosti, plati – makar i maloj.
I onda dolazimo do najvažnijeg pitanja… Ovo sam inače pokupio od dragog prijatelja, Žarka Ptičeka.
Šta znaš da radiš?
Kao iz topa odgovor: Završio sam…
To me ne zanima, to te nisam pitao.
Surovo?
Ok, hajde da jednu reč zamenimo…
Šta želiš da radiš?
Bolje?
Želeti i umeti nisu isto. Nisu ni slično, ali ok, just for the sake of argument.
Često je odgovor – svejedno. Pa onda sa par pitanja shvatimo da to nije svejedno. Jel bi radila u kafiću? Pa ne. Jel bi radila u proizvodnji hrane? Uh, pa ne. Da li bi hteo da budeš kurir? Gde baš to, to je baš cimanje. Svaki od tih poslova je važan, i svaki od tih poslova mora da radi neko. I ako ga radi predano, ima šansu da napreduje. Sad, kapiram da to nije bilo u idealnoj zamisli, ali od nečega mora da se počne. I potpuno je ok početi sa tako nečim, a u slobodno vreme pokušati da se osposobiš za ono što želiš.
Ali da se vratimo na kandidate. Dakle dolaze u obzir samo “fini” kancelarijski poslovi. I to je ok, ali to najčešće nije u ponudi. I najčešće, ti ljudi koji sede za računarima, u kancelarijama, pored toga što žele nešto da rade, da bi dobili posao, moraju ponešto i da znaju. U nekim slučajevima, prvi posao može biti i takav, ali ti ljudi obično ne traže podršku i pomoć u pronalaženju, te klince posao sam nađe.
Ipak, omiljeni odgovor mi je – Nisam zbog toga završavao fakultet.
Ne znam zbog čega si ga završavao, ali čini mi se da si malo promašio poentu.
Samo kod nas ljudi još uvek misle da je obrazovanje nešto što se završava.
Sa završenim formalnim obrazovanjem učenje tek počinje. Pravo učenje.
Gde nešto učiš da bi znao da iskoristiš, a ne da bi znao da reprodukuješ jednom u životu i sutradan trajno obrisao. Gde to šta znaš i koliko znaš pokazuje šta si sposoban da uradiš i napraviš, i na neki način pokazuje koliko vrediš.
Pravo učenje gde mnogo čitaš, mnogo probaš, mnogo puta failuješ, pre nego uspeš da uradiš nešto.
I pravo učenje, gde sve zavisi od tebe. Neko drugi može da ti otvori vrata, da te usmeri ili ti reši problem, ali na kraju dana, radne navike i to gde ćeš stići, zavisi samo od tebe.
Živiš u zemlji u kojoj nije sjajno? Iskoristi to kao motivaciju.
Lepo kaže Jaganjac:
Samo se seti sta je Sveti Sava kazao Rumunima kada su ga molili za kintu.
Sve vam je dato, samo treba znati uzeti.