Tarzanija, konacno. Bilo je prokleto kriticno.

Da citate ovaj text na bilo kom drugom mestu on bi poceo frazom “Kupili su nas svojom ______” i odma’ greska u koracima.

Posto kontenta na Internetu vise nema, u trenucima opustanja sa ajfona listam Alan Forda na StripoviOnline uz klosarski javaskript popup koji blokira citanje posle 30e strane ‘donacijom za troskove odrzavanja servera koja preti ukidanjem sajta’. Regionalna inacica turbo kapitalizma po Fordovoj receputuri u kojoj musterija moze da kupi kola u bilo kojoj boji dok god je ta boja crna, mojoj generaciji je ponudila dva identicna prozvoda iz iste fabrike. Milana, Koju i VD-a satro versus “Vidimo se u Citulji”. Postoji teza Toze Rabase da je srpski rokenrol devedesetih spasila provincija: “Ko vas jebe. Mi ćemo da pržimo a vi vidite šta ćete s nama.”

Iako sa danasnje strane njihov uticaj nebitan i sam kvalitet muzike ne moze da se poredi sa folk antologijom napravljenom u isto vreme, akcent price je bio da provincija uzima stvar u svoje ruke i resava stvar.

Kao geeku, izuzetna mi je cast sto je jedan nas covek napravio Vukajliju. Nakon sto je regresija ka medijani ucinila svoje, grupica studenata iz provincije se penje na svemirski brod za Alpha Centauri, a zavrsava 2020 u Srbiji na domenu Tarzanija.com. U univerzumu koji se lozi da ima vise paralelnih dimenzija, pa sebe zovu prva i druga dimenzija, najzad Neko da postavi stvari na svoje mesto.

Kolko sam ja dugo cekao da procitam recenice kao sto su “Je l’ i kod vas porodica Đoković glumi da je plemstvo” ili “rak pankreasa, sličan onome od kog je šatro umro onaj dečko, frontmen EKV-a”. Allah uekber!