Tenis je bio prvi sport koji sam zavoleo i počeo da pratim. Imao sam samo pet godina. Moj ujak Marjan, moj idol i jedan od najvažnijih ljudi u mom odrastanju, igrao ga je od detinjstva, i svaka prilika da sa njim odem na neki od otvorenih terena u Košutnjaku bila je pravi praznik. Prvo sam naučio šta su forhend i bekhend, i kako se savijaju kolena kad izbacuješ loptu pri servisu, pa tek onda tablicu množenja. Tada smo imali Moniku, Bobu i Gorana, i njihovi mečevi na TV-u se nisu propuštali. A svako je imao i svoje favorite: moj je bio Beker, verovatno zbog toga što je jedini bio “žut” kao i ja u tom periodu, ujakov je bio Muster. Onda su došli neki drugi heroji: Sampras, Agasi, Kuerten, Has, Rafter, Hjuit, Ančić… I otpadnici koje smo voleli možda i više od njih – Rios, Nalbandian, Bagdatis, Gonzales… Večni mađioničar Santoro.
Nije teško zavoleti tenis. Malo je sportova sa toliko veštine i elegancije. Toliko čistog nadmetanja i nadmudrivanja gde zaista bolji pobedjuje. Naši ljudi su ga možda zaboravili od vremena kada se Juga rasformirala, a Monika odlučila da nastupa pod zastavom SAD. Nismo imali Top 10 igrače deset godina, i tenis je zato dobijao vrlo malo prostora u medijima. Tek ponekad se pominjao po neki Ječmenicin uspeh, kasnije Zikijeve dubl titule i juniorske bravure Janka i Jelene. Srećom, stigla je kablovska, pa smo na DSF-u i Eurosportu mogli da uživamo. I onda se desilo naše tenisko čudo i tenis je, u nedostatku ostalih, postao nacionalni sport broj 1. Samo par godina ranije, Ziki je gotovo sam bio bitke protiv protivnika iz Evroafričkih zona. A sada smo postali sila i u muškom i u ženskom tenisu.
Naši ljubitelji tenisa, nažalost, nemaju prilike da često gledaju vrhunske igrače uživo. Gemax više ne postoji. Par godina smo imali Serbian Open, i to je bilo tih nedelju dana kada ne bih radio ništa, osim što bih sedeo i gledao, od jutra do večeri, od kvalifikacija do finala. Ponekad bi nas bilo svega desetak na tribinama. Karte su bile skupe, a i nema baš previše ljudi koji bi gledali mečeve manje poznatih igrača. Tu su, naravno i Davis i Fed kup, i tih nekoliko prilika godišnje su bili pravi praznici. Išlo se i na gostovanja, pa tako meč između Slovačke i Srbije u Bratislavi 2011. pamtim kao jedan od najlepših događaja u mom životu. U odlučujućem dublu, Jelena i Aleksandra Krunić su gubile 1:0 u setovima, 5:1 i 30:0, da bi onda mali zvrk ubacio u petu i preokrenuo meč. Jelena je taj dan bila više od šest sati na terenu. Nas nekoliko desetina Srba bilo je glasnije od četiri hiljade Slovaka. Izgrlili smo ih i izljubili na kraju. I dalje imam negde potpisanu zastavu. Danima nisam imao glas, i nisam skidao osmeh sa lica. Plakalo se, od sreće doduše, još mnogo puta… Salatara. Anin Roland Garros. Prva Jankova titula. Novakov Wimbledon i US Open. Zbog tenisa se menja raspored spavanja, odbijaju se poslovi u vreme Wimbledona, a Američka turneja i Australija se gledaju po celu noć. U kancu sve je podređeno tome da se uz rad može gledati ogromni TV, jer šta ako bude prenos nekog tenisa? To je dvadesetpetogodišnja ljubav. Na prvi pogled i za ceo život.
Mnogo puta želeo sam da odem na neke od turnira u zemljama u okruženju, ali je uvek posao bio na prvom mestu. Vreme je prolazilo. Bukurešt, Budimpešta, Umag, Zagreb, gledali su se samo preko malih, doduše, sada sve većih ekrana. Grand Slam je ostao nedosanjani san. Dečački snovi su važni. Pisao sam već o tome. Oni su ti koji su zaslužni za to kakvi smo ljudi postali.
Za dve nedelje punim 30 godina. Iako ne mislim da život tada prestaje i da je ovo kraj igre, prioriteti se svakako menjaju. Ovo je jedan od poslednjih vozova da to uradim, jer kada dođe porodica, sigurno će ona biti na prvom mestu.
Za desetak dana, počinje Roland Garros. Tamo će biti svi i nikada više naših. Na najsporijoj podlozi igrači uvek izvuku više iz sebe. Jedan veoma poseban turnir. Poseban i zbog toga što je nekima od najvećih upravo on nedostajao da osvoje sve. Kao i Novaku. A spreman je. To svi znamo. Ako je neko nekad bio spreman, on je sada. Ostaje mu samo da pobedi sve. I sebe. I ja prokleto mnogo želim da budem tamo kada podigne Trofej Musketara.
Ako i vi želite da pokušate da osvojite priliku da iz blizine gledate šljaku terena Filip Šatrije, pokažite na kreativan način koliko volite tenis, i Eurosport i m:ts će vas možda nagraditi. Više informacija o tome kako da ostvarite jedan od svojih dečačkih snova možete pronaći ovde.