Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

business

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

  • Da li ste ikada probali da radite nešto samostalno, legalno?
  • Da li znate da popunite opštu uplatnicu?
  • Da li ste ikada u svom životu imali odgovornost za još barem jedno dupe pored svog?
  • Da li ste ikada zaradili svoj dinar, a zatim državi dali harač koji joj pripada?

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

  • Da li zaista možete, makar i pokušati, da razumete koliko je veliki problem u maloj firmi, sa nekoliko ljudi, kada osoba koja je jedan od važnih oslonaca poslovanja ode na duže vreme na trudničko ili neko drugo bolovanje?
  • Da li vam je jasno da poslodavac za svo to vreme snosi gotovo sve troškove koje bi imao da ta osoba dolazi na posao, samo mu država deo novca refundira, uz proceduru koja je ubistvena i sa kašnjenjem od šest i više meseci?
  • Da li znate da svaki radnik koji je prijavljen, svog poslodavca drži u šaci, jer uvek može da ode na bolovanje i na taj način na neodređeno vreme spreči bilo kakvu akciju poslodavca, jer je eventualni otkaz radniku na bolovanju jednak smrtnoj presudi?
  • Da li shvatate, da to što vi trenutno mislite da ne bi koristili prljave trikove protiv poslodavaca, ne znači da u trenucima očaja ne bi za njima posegnuli?
  • Da li razumete da to što vi možda niste takvi, ne menja činjenicu da je barem jedan od pet ljudi takav, i da to predstavlja ozbiljan rizik za gotovo svaku firmu veću od jednog čoveka.

Je l’ to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Je l’ ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

  • Da li znate koliki su troškovi firme?
  • Da li vam je jasno da u Beogradu, trošak za d.o.o. za dobar dan, bez ikakvog prometa, samo na osnovu taksi izadje od 200-350 EUR mesečno?
  • Da je taj trošak za preduzetničke radnje 50% manji, ali da to i dalje znači da vas to košta 100-175 EUR mesečno?
  • Imate li pojma da vaš poslodavac, ako ste prijavljeni na pun iznos plate, državi plaća još gotovo 70% onoga što vi primite?
  • Da ako primate 500 EUR platu, to vašeg poslodavca zapravo košta 850 EUR?
  • Da li zaista mislite da ćete, ovim tempom, to penziono ikada doživeti da iskoristite, obzirom da zdravstveno već sad koristite samo u slučaju životne opasnosti?
  • Update: Da li znate da ako vaš poslodavac ne plati u vrlo kratkom roku pune doprinose za vašu platu (tih 70%) dobija “čestitku” od države, a ako to ne reguliše na vreme biva blokiran, bez obzira što mu je možda ta država upravo najveći dužnik?
  • Da li vam je sada možda jasnije zašto vam poslodavac nudi minimalac + razliku na ruke?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

  • Da li vam je jasno koji sve troškovi ulaze u cenu vašeg radnog mesta?
  • Šta je sve osim plate, trošak vašeg poslodavca?

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe. (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog. (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomacu ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Sustinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdasnjeg coveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da zene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, je l’ to znaci da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inace tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 300 projekata u preko 25 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.000.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22. godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. U prve četiri godine saradnje, beleži godišnji rast prihoda od 40%. Živi za adrenalin nastao u procesu materijalizacije stvari za koje drugi ljudi misle da su nemoguće. Veruje da je radno vreme za slabiće. Sposoban da planira, razvija, upravlja i održava ozbiljne online projekte samostalno ili kao deo tima. Pravi razliku. Uvek. Svuda.
480 komentara na ovaj tekst:
Stranice komentara: 1 7 8 9
  1. Srdjan Nikolić says:

    Dragi autore prihvatiću Vaše izvinjenje, ali ipak moram nešto da napišem jer sam pročitavši Vaš tekst (sasvim slučajno sam naišao na njega, prijatelj ga je podelio sa mnom na fejsbuku) osetio potrebu da prokomentarišem.
    Kao prvo (a moram ovo da Vam kažem, iako ćete se možda naljutiti): pošto vidim da sebe smatrate uspešnim čovekom – a u skladu sa tržišnom formulom koju vidim da veoma poštujete – pretpostavljam da ste zaradili i podosta novca. Zato Vas molim: ako želite da se i ubuduće bavite pisanjem na srpskom jeziku, sledeći put platite lektora. Ti mučenici uopšte nisku skupi (po merilima iznetim u Vašem tekstu, možda bismo mogli i da ih nazovemo promašajima, nulama, besmislenim pojavama), a iznenadili biste se koliko mogu da doprinesu tome da ono što razni talentovani ili manje talentovani ljudi žele da saopšte poprimi oblik jezika na kome pišu. Meni su jezici struka pa sam posebno osetljiv, iako mi se čini da možda i nemam prava jer bi me Vaš tekst smestio negde između apsolutne nule i skoro besmislene vrednosti. Doduše, na tom mestu se nalazi i sam srpski jezik (niko nije spreman previše da ga plati kad za male pare može da dobije nešto svima razumljivo što mnogo podseća na srpski), pa ako ste se već odlučili da pišete na njemu onda uzmite i moj komentar u obzir jer biste u protivnom mogli da upadnete u nekakve Zenonove paradoksalne situacije. Mnogo je „tržišno uspešnih“ ljudi koji se odlučuju da (sa, ili bez lektora) zađu u ove turobne i mučne vode pismenog izražavanja gde se lako naleće na hridi i plićake sopstvenog neznanja, tone i pogledima posmatrača otkriva trulo truplo broda koji je do tada izgledao kao najmodernija i nepotopiva krstarica (srpska reč za – u našim medijima, na žalost, veoma prisutni – „kruzer“. Ali, kao što rekoh: niko nije spreman previše da plati, izgleda čak ni država Srbija).
    Kao drugo, da Vas pohvalim: sjajno ste prepoznali duh i principe vremena u kojem svi mi zajedno živimo. Mera za sve vrednosti postao je novac; ljudi se plaše ljudi i onoga što bi mogli da urade njima i njihovim poslovima; žene ne rađaju da bi radile ili potpisuju ugovore u kojima se zaklinju da neće rađati ne bi li ih poslodavci uopšte razmatrali; ljudi posle pedesete (možda čak i posle trideset i pete) ubrajaju se u leševe; država nas sve zlostavlja umesto da nam pomaže i štiti, iako je zbog toga i nastala (čini mi se da se više niko ne seća „Društvenog ugovora“ i Žan Žak Rusoa?); zaposleni su nahuškani jedni na druge, postaju stoka, a ponekad i nešto mnogo gore, ne bi li se izborili za opstanak; ima još mnogo, mnogo drugih socijalnih i društvenih pojava koje ste naveli ili ste ih prećutali.
    Nadam se samo da ne mislite da je ovo o čemu pišete dobro? Vidim da cenite Alberta Ajnštajna te verovatno znate i maksimu koja je stajala iznad njegovog radnog stola? Novac je, kako Ajnštajn procenjuje, stvarno kolebljivo merilo vrednost jer se koristi samo jednom dimenzijom, jednom skalom, raste samo u jednom smeru, a opada u suprotnom i to je sve što može. Zanemaruje sve druge pravce i sve druge dimenzije kojih je život i ljudsko postojanje tako puno. Evo, uzmimo Vaš tekst kao jedan banalan primer: koliko on vredi? Kako to da izmerimo? Koliko vredite Vi, kao njegov autor? Ako bismo pitali nekog privatnika koliko bi ga platio, možda bi i dao ponešto da ga u nekakvoj zvaničnoj formi (knjige, udžbenika) pokazuje zaposlenima i njime im ispira mozgove. Ako pitate nekog lektora, verovatno je (opet se izvinjavam) da bi Vam rekao da je Vaš tekst nepismeno smeće, da ne poznajete srpsku gramatiku, mesto pomoćnog glagola u rečenici, da koristite hrvatske infinitivske oblike, da ne poznajete pravila pisanja spojenih i razdvojenih negirajućih prefiksa, da iz nemoći koristite anglicizme i engleske pojmove koji i nisu odomaćeni u upotrebi i za koje srpski jezik nudi divna rešenja, i još mnogo toga. Mislim da Vam, ako uz to ima još i malo socijalne svesti, verovatno ne bi dao ni cvonjka za tekst. Ako pitate dete kojem su roditelji dali veliki džeparac, ono verovatno ne bi razumelo o čemu pišete i odlučilo bi da novac potroši na sladoled umesto na Vaše delo. Možemo da nabrajamo još potencijalnih kupaca, sa vrlo promenjivim rezultatima, a da i dalje ne znamo koja je Vaša stvarna vrednost: ona najviše plaćena ili ona najviše blaćena? Da ne pominjemo koliko je teško novcem izmeriti zdravlje i bolest, smrt i život, ljubav i mržnju. Sigurno Vam se u životu desilo nešto što nikakvim novcem niste mogli da izmenite ni da otkupite. Pa koliko onda to vredi? I znanje i talenat teško je izmeriti novcem, naročito u ovo teško i ružno vreme, na ovom teškom i ružnom mestu. Siguran sam da ste više puta i sami naišli na potvrdu te istine. To su znali i Ajnštajn i Tesla i Van Gog, a znaju i svi naši pisci, prevodioci, glumci, slikari, muzičari, profesori, naučnici… Svi oni koji žive na ivici bede.
    Da žene ne rađaju ne bi bilo ni Vas ni mene ni privatnih preduzetnika ni njihovih radnika. Kada ljudi ne jedu – umiru. Ne zavaravajte se da naša država ima bilo kakav program za porodilje koji funkcioniše na zadovoljavajućem nivou – verujte, nema ga. Moja supruga je izgubila posao čim se vratila sa porodiljskog. Kao što ste dobro primetili, ako su slabe i nemaju „nijedan“ (evo pomoći za džabe, ja sam stara škola: piše se spojeno) štih: najebaće. Drugim rečima, ako nikoga ne interesuju žene i njihova deca, onda ga ne interesuju ni budući radnici, ni budućnost njegovog poslovanja, a ni budućnost države. Paradoksalno? Koliko to vredi?
    Vidim i da dobro vladate svim mogućim marketinškim tehnikama osmišljenim sredinom prošlog veka koje su usmerene na razbijanje porodice, individualizaciju, uništavanje ljudskog samopoštovanja radnika, usađivanje egzistencijalnog straha legalnim tehnikama, kao i „pobednicima“, „gubitnicima“, „karijerama“ „poslovnim džunglama“ i svim drugim pojmovima osmišljenim da bi motivisali sirotog radnika da stvara višak vrednosti poslodavcu i u mozak mu usadi koncept po kome je „on kriv ili zaslužan za sve što mu se dešava“ [Naom Čomski]. Naravno, i Vi to sigurno znate, to je taman toliko istina koliko i ono da „Hed en šolders“ leči perut, ili da su „Srbi ugnjetavani na Kosovu“, ili da su „Kosovski Albanci ugnjetavani na Kosovu“. Mi moramo da se prilagodimo, a Šveđanin ne mora. On može da živi i od socijalne pomoći, može da živi i slab i sakat, i to vrlo dostojanstveno i ugodno i da „ne najebe“. Zašto? Zašto čistačica u Švedskoj zarađuje više od Vas, „ostvarenog“ Srbina? Kako se tu meri „uspeh“ (još jedna važna iracionalna marketinška kategorija namerno veštački uzdignuta na nivo egzistencijalne – supruga mi je magistrirala na tome pa slučajno znam) i ko je tu „slab“, a ko „jak“? Ona ili Vi?
    Ne nasedajte trikovima bogatih, zaboga! Pametan ste čovek, vidi se iz teksta. Istorija je bar uvek pokazivala da kada siromašni postanu previše jadni, šta god da im pričaju i čime god da ih manipulišu, oni ipak, na kraju, dođu kod bogatih i uzmu ono što su im generacijama davali. Posle počne novi ciklus, i tako iznova, i iznova.
    I ne zaboravite: da su svi ljudi mislili da se mora preživeti po svaku cenu, verovatno ne bi bilo ni Vas, ni mene, ni srpskih privatnika ni srpskih radnika. Nismo i ne želimo da budemo „takvi“ – „takvim“ nas je napravila borba za život.
    Pozdrav!

    • Ivan Minic says:

      Istini za volju, kada je tekst pisan, zaista nisam imao ideju da će postati ovoliko popularan. Pisan je u jednom dahu, posle žučne rasprave i posle pola sata ili tek malo više, našao se na blogu. Nije ni prvi ni poslednji koji je osvanuo tu, i izvinjenje svakom kome smetaju slovne, pravopisne ili stilske greške, ali nije bilo predviđeno da postane nešto za masovnu upotrebu. To ne znači da takve stvari ne treba korigovati, naprotiv, ali prosto, ne smatram da sam nepismen jer nisam o tome vodio računa. Ja gotovo nikada ni ne vidim slovne greške, a pravopis i gramatiku sam dobrano zaboravio. Ipak, mislim da nije toliko mučno čitati ono što pišem ;)

      Žao mi je slučaja vaše supruge, ali ukoliko je poslodavac ispoštovao obavezu a zatim odlučio da, nakon što je ona prestala, prekine njen radni odnos, nije problem u državi. Problem je u čoveku. Švedska je dobar primer. Jedno vreme sam inenzivno radio sa Norveškom, koja je bogatiji i bolje uređeni sused (za početak nema toliko Albanaca, Jugoslovena i Turaka) pa sam povremeno i sa Švedskim delom iste firme bio u kontaktu. Ispričali su mi jednom prilikom uz pivo vrlo zanimljivu priču o tome kako su Jugosloveni promenili sistem u Švedskoj. Pre desetak (ili više) godina postojalo je pravilo gde u slučaju da na putu ostanete bez goriva, pozovete policiju i ubrzo stignu kola i donesu vam kantu od 10 litara odgovarajućeg goriva da se prevezete do najbliže pumpe. To gorivo je bilo besplatno, jer je standard takav da je njegova cena gotovo neprimetna. Onda su naši zemljaci počeli da zloupotrebljavaju to, pa bi, kada krenu za otadžbinu, krenuli praznih kola, i do granice 2-3 puta zvali pomoć na putu. Kažu da su to radili samo Srbi i Turci. Posle dve ili tri godine, promenjen je sistem i policija je nastavila da pruža pomoć ali bi osoba u nevolji bila dužna da plati gorivo po aktuelnoj ceni sa pumpi. Problem je čovek.

      Sve najbolje ;)

  2. Ivan Radojkovic says:

    Odličan tekst. Dok sam ga čitao odzvanjale su mi izjave 10-ine ljudi na temu privatnici su stoka…
    Lepo ste uspeli da oslikate mindset propalica koje se plaše da preuzmu bilo šta u životu. Jedino mi se ne svidja rečenica: “Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće.” Ona oslikava mindset jedne druge vrste ljudi, ljudi kao što ste vi. Ljudi koji imaju mnoge kvalitete koji im dozvoljavaju da postignu sta god zamisle, ali se zaglave u biznisu! To je vaš izbor. Ja odbijam da naučim funkcionisanje sistema i da se prilagodim – jer sistem koji dobro opslužuje samo 1% ljudi
    (mislim na http://en.wikipedia.org/wiki/Millionaire) nije dobar sistem! Primetio sam tendenciju ljudi koji “propišaju krv” (vaše reči) da zarade nešto novca i onda umisle da su postigli nešto u životu, a u suštini su samo bespotrebno potrošili dragoceno vreme na ovoj planeti igrajući igru koju su im nametnuli neki tamo milijarderi. Oni izrabljuju ceo svet, a retko ko priča o tome, posebno na našim prostorima. A zašto to rade? Zato što mogu. Zato što im mi to dozvoljavamo. Da li stvarno mislite da u 2012-toj godini, gde se kuckamo preko interneta na procesorima koji rade na 2.5 GHz
    je potrebno da radite 8-12 dnevno da biste prehranili porodicu? Nije! Shvatite to!
    Samo želim da kažem da sva ta energija utrošena u korišćenje disfunkcionalnog sistema se može utrošiti u njegovo menjanje.

    • Ivan Minic says:

      Zivot je mnogo vise od prehranjivanja sebe ili porodice, a nekako se vodim logikom da covek treba da radi i stekne kada moze, i da su ovo godine kada najvise mogu da dam bez da buducu porodicu za bilo sta uskratim. Prilika da napravim dobru osnovu za zivot koji je tu u neposrednoj buducnosti.
      Savet ljudima da se prilagode i izbegnu probleme koje mogu, proistice pre svega iz toga sto je to ono sto je najbolje za njih. Da, sistem mora da se menja, da mi, kojima ne odgovara, smo ti koji moraju da ga menjaju, ali to je borba u kojoj prvo mnogo njih strada, pa tek onda pocne zaglavljeni tocak da se okrece… Neko mora, ali niko ne zeli da bude taj neko…

  3. Milena says:

    Ivane, prvo bih žela da kažem da mi je zaista drago da postoje tako sposobni, mladi ljudi kao što si ti, i radujem se tvom uspehu, iskreno!
    Nažalost, nisi svi ljudi predodređeni za uspeh… Naravno, talenat je neophodan, ali, najbitniji su upornost, vera u svoje mogućnosti i rad, rad, rad i rad! No, kao što rekoh, nisu svi ljudi obdareni takvim karakteristikama da mogu da uspeju, niti svi ljudi imaju takve ambicije. Po svojoj slobodnoj proceni, većini odgovara učmalost svakodnevice, a monotoniju svojih života nadopunjuju posmatranjem i oštrim kritikovanjem elemenata tuđih života, života uspešnijih ljudi koji su, pored talenta i želje za uspehom, uložili ogroman rad da bi postali to što jesu.
    Potpuno se slažem sa ljudima koji kažu da nije svako sposoban da stvori nešto, ali, svako sebi daje za pravo da nešto kritikuje.
    Jako mi je žao što sam u prilici da vrlo često čujem (pa čak i pročitam) komentare koji se odnose na kritiku svega postojećeg od strane ljudi koji kao da i nisu svesni da se time ništa ne postiže pozitivno, već se samo produbljuje agonija i apatija u kojoj se nalaze….
    Elem, da ne širim priču dalje, želim da ti kažem da je ovaj tekst gore dosta surovo napisan, ali, nažalost, surov je jer ništa ne može toliko da zaboli kao istina… Privatni preduzetnici i manje firme su bukvalno u nemilosti sistema, kao i svi koji traže posao u ovim firmama. To nije krivica “zlih privatnika”, kriv je sistem, i jednostavno se treba pomiriti sa time da nismo sposobni da sistem promenimo, i zato mu se moramo prilagoditi!
    Zavist, ljudska glupost, (ograničenost), nesposobnost realnog sagledavanja stvari…. i eto problema…
    ODLIČAN JE TEKST!! SVAKA TI ČAST!! Bolna je ova realnost zaista…. ali, trebali bi bar ponekad i preuzeti odgovornost za svoj način života!

    • Ivan Minic says:

      Cinjenica je da nisu svi poslodavci ok… kazem, ljudi su generalno takvi kakvi su, i tu nema mnogo toga lepog… ali poenta teksta je upravo da se promeni percepcija i da se shvati da postoje objektivni razlozi zasto neke stvari nisu onakve kakve se ljudima cine, zasto je neko placen ovoliko, a neko onoliko, kako funkcionise sistem sa one druge strane, i slicno…

      • Milena says:

        Da, ne rekoh, ja sam imala prilike da upoznam sistem i sa jedne i sa druge strane…. nije sve tako kako se čini… treba imati petlju za sve u životu. Nije lako svakoga dana ustajati i ići na posao i tako 6, pa i 7 dana nedeljno, ali, ako ste preduzetnik, radite 24 sata, 7 dana nedeljno … mnogi to ne mogu da vide…

  4. zakld says:

    Svaka čast – ovoliku dozu realnosti još nisam video u našoj zemlji, i hrabrosti da se to nekome kaže u oči, ili tačnije da mu se rukama otvore zatvoreni kapci, da mu se lupi šamar i razdere “probudi se”. Ovakva razmišljanja pomažu našoj zemlji i podižu svest – još jednom svaka čast

  5. Gordan says:

    Vidim da su problemi malih poduzetnika u Srbiji dosta slicni onima u Hrvatskoj. Javlja se i slican osjecaj superiornosti u odnosu na zaposlene, tj. “jadnike” koji nisu imali dovoljno pameti ili muda da krenu samostalno. Zanimljivo je da je najcesce rijec o poduzetnicima iz IT sektora. Ili su oni najglasniji ili samo najprisutniji na webu. Ili se samo radi o tome da je taj sektor vec godinama poprilicno u uzletu pa su deckici umislili da su korak do Napoleona. Na Wall Streetu bi to prokomentirali: Don’t confuse brains with a bull market. Ili po balkanski, i govna daleko stignu kad puse dobar vjetar.

    I nemojte kukati.

  6. Pred srcanim udarom... says:

    Imam samo jedno pitanje i htela bih da znam kako biste prokomentarisali privatnika koji na vama zaradjuje pare koje ne mozete ni da zamislite, a onda zaboravi da vam podigne platu ili makar da sitni bonus za pretrpljeni bol, stres i sve ostalo sto ste proteklih 12 meseci preziveli zbog njega, a onda potrosi 60.000 EUR-a na putovanju. Zapravo… Firma mu plati hotel u vrednosti od 9.000 za nedelju dana, a onda on potrosi 60.000 EUR… iskljucivo na garderobu. Nakon povratka kuci, krene svojim zaposlenima da kuka kako nema para i kako bi trebalo smanjti plate radnicima – kao veliki na troskovi????

    • Ivan Minic says:

      Prokomentarisao bih da je u pitanju izuzetno nekorektan poslodavac, ali mislim da sam to dobro pokrio i onim da su ljudi stoka.
      Sa druge strane, ja opet kazem, niko nikog ne primorava da radi za takve ljude ;)

  7. Nikola says:

    Država je takva kakva jeste, jako malo tu možeš ti sam da uradiš. Ono što možeš jeste da se trudiš za sebe, i da drugi prepoznaju tvoju vrednost, pa samim tim i postaneš vredan poslodavcu ili saradnicima.
    Zar je to bilo tako teško za shvatiti…?

  8. Milan says:

    Ženu od 55 godina nikako ne bih nazvao staricom.

    Ja imam 22 godine. Uskoro zavrsavam fakultet. Ne pijem, trosim vrlo malo novca i to iskljucivo na najosnovnije potrebe, kafane i slicne jazbine me gotovo nisu ni videle.

    Vidis kada pomislim na nacin na koji ti zivis, da svaki dan bukvalno budes rastrgnut od posla, da nemas pristojan san mesecima, da se gotovo redovno desava da iskrsnu novi potpuno neocekivani problemi, zaista se pitam da li uopste zelim to. Da li zelim da narednih 40 godina provedem na taj nacin i da se pitam gde mi je zivot proleteo. Znam da ne zelim to. Koje god da su posledice, koliko god da moram da budem otudjen od svega, koliko god bio izolovan, ipak bih pre izabrao da usporim stvari i imam dovoljno vremena za sebe. To vreme koje cu moci da posvetim sebi ne moze da zameni nikakav novac.

    • Ivan Minic says:

      Ne bih ni ja, ali neko ko je toliko godina proveo na takvim poslovima izgleda dosta drugacije od nekoga ko je sedeo u kancelariji.

      I da, ovakav zivot ima svoje prednosti i svoje mane. Najlepse receno – enterprenuers live few years like no one wants, to live the rest like not many can. Nije poenta da ovako zivis 40 godina :)

  9. VVVV says:

    Ne razumem se mnogo u privatni biznis, posto dolazim iz prosvetarske porodice, ali vas pristup mi se veoma dopada.
    Oduvek sam ludela od izjava svojih kolega, kao sto su ‘lako je tebi, ti volis da ucis’, ili ‘tebi to ide’. Ma da! Kao da postoji covek koji ne bi radje uzivao, nego radio/ucio.
    A na temu trudnica bih imala posebno sta da kazem, posto sam i sama mlada majka. U pocetku sam, narano, isto razmisljala kao i vecina, sirote zene, ne smeju da radjaju da ih ne otpuste, dok nisam i sama zatrudnela i pocela da citam forume na baby sajtovima. To je stvarno uzas! Postoje citave teme koje se bave forama i fazonima o tome kako ‘izblefirati’ trudnicko, kako i posle jednogodisnjeg porodiljskog (koje je najduze u Evropi) produziti bolovanje (npr. ici kod fizijatra, zaliti se na takve i tekve bolove i slicno), uzimati bolovanje svaki put kad detetu curi nos i slicno. Trudnice su (dobrim delom) same krive sto ih niko nece. Ja sam imala veoma tesku trudnocu, ali ne i rizicnu, te mi nije ni palo na pamet da trazim bolovanje. Svi redom su se becili i cudili zasto jos uvek radim. Otisla sam regularno na porodiljsko, i u toku te godine zavrsila doktorat. Time sam naravno opet ispala luda i preambiciozna, iako mogu da tvrdim da sam vise i kvalitetnije provodila vreme sa svojom bebom od vecine dokonih poznanica.
    Samo sam se trudila da pametno koristim vreme dok beba spava, jer znam da cu svaki trenutak koji potrosim na glupoti morati da nadoknadim u nekom drugom periodu zivota, i to s kamatom!
    P.S. Slazem se da je gramaticke greske u tekstu cine da deluje mnogo manje ubedljivo (posebno mi bode oci ono ponavljano ‘jel’. Molim te promeni ga u ‘ je l’ ‘). :)

Stranice komentara: 1 6 7 8
Linkovi na ovaj post:

  1. Biznis lekcija: Kako da budemo bolji uz pomoc Interneta | FTW!
 

Bacite pogled i na...

strah

Biznis lekcija: Ok je plasiti se, ali…

Pogledaj →