Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je kriviva što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

  • Da li ste ikada probali da radite nešto samostalno, legalno?
  • Da li znate da popunite opštu uplatnicu?
  • Da li ste ikada u svom životu imali odgovornost za još barem jedno dupe pored svog?
  • Da li ste ikada zaradili svoj dinar, a zatim državi dali harač koji joj pripada?

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

  • Da li zaista možete, makar i pokušati, da razumete koliko je veliki problem u maloj firmi, sa nekoliko ljudi, kada osoba koja je jedan od važnih oslonaca poslovanja ode na duže vreme na trudničko ili neko drugo bolovanje?
  • Da li vam je jasno da poslodavac za svo to vreme snosi gotovo sve troškove koje bi imao da ta osoba dolazi na posao, samo mu država deo novca refundira, uz proceduru koja je ubistvena i sa kašnjenjem od šest i više meseci?
  • Da li znate da svaki radnik koji je prijavljen, svog poslodavca drži u šaci, jer uvek može da ode na bolovanje i na taj način na neodređeno vreme spreči bilo kakvu akciju poslodavca, jer je eventualni otkaz radniku na bolovanju jednak smrtnoj presudi?
  • Da li shvatate, da to što vi trenutno mislite da ne bi koristili prljave trikove protiv poslodavaca, ne znači da u trenucima očaja ne bi za njima posegnuli?
  • Da li razumete da to što vi možda niste takvi, ne menja činjenicu da je barem jedan od pet ljudi takav, i da to predstavlja ozbiljan rizik za gotovo svaku firmu veću od jednog čoveka.

Je l’ to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Je l’ ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

  • Da li znate koliki su troškovi firme?
  • Da li vam je jasno da u Beogradu, trošak za d.o.o. za dobar dan, bez ikakvog prometa, samo na osnovu taksi izadje od 200-350 EUR mesečno?
  • Da je taj trošak za preduzetničke radnje 50% manji, ali da to i dalje znači da vas to košta 100-175 EUR mesečno?
  • Imate li pojma da vaš poslodavac, ako ste prijavljeni na pun iznos plate, državi plaća još gotovo 70% onoga što vi primite?
  • Da ako primate 500 EUR platu, to vašeg poslodavca zapravo košta 850 EUR?
  • Da li zaista mislite da ćete, ovim tempom, to penziono ikada doživeti da iskoristite, obzirom da zdravstveno već sad koristite samo u slučaju životne opasnosti?
  • Update: Da li znate da ako vaš poslodavac ne plati u vrlo kratkom roku pune doprinose za vašu platu (tih 70%) dobija “čestitku” od države, a ako to ne reguliše na vreme biva blokiran, bez obzira što mu je možda ta država upravo najveći dužnik?
  • Da li vam je sada možda jasnije zašto vam poslodavac nudi minimalac + razliku na ruke?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

  • Da li vam je jasno koji sve troškovi ulaze u cenu vašeg radnog mesta?
  • Šta je sve osim plate, trošak vašeg poslodavca?

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe. (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog. (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomacu ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Sustinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdasnjeg coveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da zene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, je l’ to znaci da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inace tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

Svideo vam se tekst? Prijavite se na mailing listu...

Rođen 1985. Online od 1996. Radi od 2001. Radio kao dizajner i web developer na više od 400 projekata u preko 28 zemalja. Napravio u Srbiji Internet zajednicu sa 2.300.000 članova, bez ikakvih startnih resursa. Sa 22 godine napravio pravi izbor između 8 ponuda različitih investitora. Danas internet marketing konsultant, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i glavni i odgovorni urednik portala MojaFirma.rs :)
481 komentara na ovaj tekst:
Stranice komentara: 1 3 4 5 6 7 9
  1. Nikita says:

    Opet preneto sa foruma:

    [quote author=Giovanni Larsson link=topic=10963.msg391275#msg391275 date=1326067867]
    Je li autor ovog teksta sa početka isti Ivan Minić koji je pre 9-10 godina svuda kačio svoje nemušte pokušaje proznog pisanja?
    [/quote]

    Nisam sigurna, ima neke veze sa nesrećnim Wannabe magazinom, na čiji se pomen ježim jer su im tekstovi često površni, mizogini, hejterski, neosvešćeni, radikalizovani i slično.

    Nije me mrzelo da iščitam većinu komentara na ovaj tekst na njegovom blogu.

    Tip definitivno pada na testu zrelosti ličnosti i objektivnosti kada izjavljuje sledeće (istovremeno, ja više ne mogu da ga shvatim ozbiljno, jer su mu, po mom mišljenju, motivi pogrešni, a nesvesna mržnja, predrasude i stereotipi isijavaju iz njega):

    [quote]
    Hej, ovo je drzava gde je i dalje moderno “hvatati frajera na bebu”,
    i to je nesto sto je i mnogo poslodavaca dozivelo i prosto ne zele ljudi taj rizik.[/quote]

    Nije mi jasno otkud tolika količina mizoginije u svim tim sajtovima koji se vrte oko Wannabe magazina (i onaj Amtiz Dulniker ima veze sa njima, možda i Tarzanija, nisam sigurna). Ali dosad sam dovoljno njihovih tekstova iščitala i sa njima razmenila komentara da mogu da utvrdim da su hejteri uvereni da ruše neke tabu ograde i da pričaju ono što niko ne želi da kaže, a zapravo samo kukaju i optužuju pogrešne.

    Ili, na primer, ovaj njegov komentar:

    [quote]
    Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca,
    lopova, taksistu, tapetara, ce uvek biti posla,
    i uvek ce biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.[/quote]

    Mislim, da li je njega neko obavestio da lopov nije profesija?

    I, na kraju, ovo:

    [quote]
    Nazalost, potpuno je jasno da je kljucni problem drzava i tu nema nikakve dileme. Ja samo pricam iz ugla, koji je mozda kukavicki, a koji kaze – prilagodi se kako gazda kaze. Gazda je u ovom slucaju ta drzava, a prilagodjenje kao savet je tu jer prosto, logika nalaze da se sa takvim protivnikom nema svrhe sam boriti, a odavno sam izgubio iluzije da se mozemo udruziti u smislenu organizaciju, koja ce biti dovoljno mocna da ima sanse u toj partiji.
    [/quote]

    Što je, možda, i najiskreniji njegov post, s obzirom da je u tekstu ljude “generalno” nazvao stokom. Ovakva kvalifikacija i generalizacija, pogotovo kada su žene u pitanju, nije retka na blogovima ili čak u tekstovima osnivača Wannabe magazina. Nekako su najviše stručni da ubodu pravi problem i da radikalizuju njegove korene, uvek idući protiv slabijeg protivnika ili čak optužujući one koji protivnici i nisu.

    I, šta sad? On je izgubio svaku nadu da se može sa ili protiv države, i sada su žene krive jer idu na porodiljsko? Mladi što nemaju radnog iskustva i što ne mogu odmah da mu donesu profit?

    Imala sam sličnu situaciju na fakultetu. Sedela sam sa grupom profesora i asistenata u kancelariji, i krenula je sprdnja sa studentima i njihovim (ne)znanjem pokazanim na kolokvijumu. Pri tom je asistent koji je doktorirao na Filozofiji počeo da priča kako su studenti “generalno” neznalice i tupamarosi, kako mu daju smešne odgovore na pitanja sa testa i slično. Meni je u jednom trenutku prekipelo i samo sam ga pitala (njega, a kasnije još jednu asistentkinju): a kolika je vaša odgovornost u tome? Vi ste nastavni kadar, tu ste da ih obrazujete. Dobila sam odgovor: za to obrazovanje koje im nedostaje zaslužne su osnovne i srednje škole. I? Šta sad? Osuđivati ih i smejati im se, kada je jasno da su deca masovno oštećena dbadesetogodišnjim okolnostima u kojima se se našla? Ili ih učiti i osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju, jer nastavnik je tu da obrazuje, a ne da se smeje neobrazovanju ma koje da mu je poreklo. Vodili smo tada dugu diskusiju. Kao rezultat, taj asistent je dao kolikvijum sa esejskim pitanjem, umesto za pitanjima zatvorenog tipa. I studenti su se masovno zbunili, očajno su uradili. Zašto? Zato što ih dotični nije naučio da misle (predavao je etiku). Neodgovaranje ne esejsko pitanje iz domena filozofije isključivo je njegov lični neuspeh.

    Tako je i sa menadžerima. Neko je čak i napisao tako nešto u komentarima:

    I[quote][size=78%]vane, najbolje i najvise od radnika ces izvuci ti sam, kao menadzer! Citiram deo sa [/size][size=78%][/color]http://en.wikipedia.org/wiki/Lean_software_development[/size][/quote]

    Ako očekuješ gotovog radnika, koji će odmah da ti donosi profit, od prvog dana, onda nisi menadžer ni preduzetnik. U ljudsko znanje se ulaže, ne možeš da očekuješ da radnik odmah počne da ti donosi profit, kao da si unajmio stoku da radi za tebe. Konkretno, ja sam imala to iskustvo sa svojim prvim privatnim poslodavcem. Kada sam došla na to radno mesto, znala sam da je pre mene na istom mestu bilo najmanje nekoliko ljudi, a da je moj prethodnik otišao plaćući. Nema veze, spremna sam da radim, šta može da krene pogrešno? pomislih. Pogrešno je krenulo to što direktor nikada i nije imao nameru da me nečemu nauči. Na razgovoru za posao rekao je da mu treba misleći delatnik koji će nekada možda postati i partner, nakon mesec dana promenio je ploči i rekao da mu treba izvršilac koji neće mnogo da misli. Ja sam tada čak i verbalizovala problem na poslu koji sam imala, sela sam sa njim i rekla mu da ne mogu da radim kada nemam ni pola slike svega u glavi, da mora da podeli neko znanje sa mnom ako očekuje rezultate. On je izabrao da me se reši, nakon što me je mesecima kinjio da nemam rezultate (po mom mišljenju imala sam i više nego što je očekivao, a to ga je i uplašilo da ću da mu otmem posao).

    I mnogo komentari na ovaj tekst govore baš o ovome: ako si primio radnika, nemoj da ga zezaš. Plati mu rad, podeli znanje sa njim. To jeste rizik, ali ako na rizik nisi spreman, što si otišao/la u privatne preduzetnike?

    Iz prstiju drugog privatnog preduzetnika komenatatora:

    [quote][/color]Ok, da pogledamo iz jednog drugog ugla . Platiti radnika + porezi i sve ostalo. Zasto???? Pa radio je.!!! Odnosno proveoje vreme na poslu za koje ga je neko zapolsio svuzi suludo, ali niko nije obaveza da sedi negde i nista ne radi![/quote]

    [quote]No vratimo se temi, znas gde da napravis profit, narodski receno, napravi za 1din, prodaj za vise od 1din, razlika zarada. Ali tu su i porezi i takse i sve ostalo. I to kao privatnik moras da znas, i to znas, ceo tekst si posvetio tome, onda ne vidim sta je problem. Primio si radnika, kojem nudis platu 300e i plus deo za drzavu, sta je problem. Sedeo je 1 mesec u tvojoj firmi i ti mu onda kazes, pa nisam naplatio, ovo je Srbija, znas da je porez velik, pdv ubija…. bla bla plate nema. Ne mose tako, znao si sve to, pa zasto si ZEZAO ljude. To je netakticno nehuonao i neljudskopnasanje prema zaposlenima. Nisi obezbedio platu, a hoces da sedi u tvojioj firmi (obratite paznju nisam pomenuo rad). Kako i zasto? Zar je trziste u Srbiji tako ludacko da ocekujes svakok trenutka da ces se obogatiti, jer si nesto kupio za 1 din i prodaces drzavi za 1000000 din, pa ces isplatiti plate [/quote]

    Da zaključim: po mom mišljenju, tekstovi koji se vrte oko Wannabe magazina su opasni zato što, kao što Džon reče, podilaze najnižim ljudskim porivima, pronalaze puteve ispoljavanja perfidne mržnje. Na primer: jeste, realno je da je, čisto poslovno gledano, trudna žena “opasnost” za biznis. Sa druge strane, pa poslodavac je toga svestan kada osniva biznis? Nismo životinje i nismo roboti pa da nam bezuslovni profit bude jedini cilj dok gazimo preko leševa?

    Ovaj lik ovde, u ovom tekstu, ma koliko ja razumela jednu njegovu stranu i znala da su ljudi ovde, u Srbiji, često sa radnim navikama na nuli i sa mentalitetom “lako ćemo” lenjivaca, ima jednu neoprostivu grešku: nije napisao šta njegova kompanija radi da vrati dug društvu iz kojeg crpi resurse? I pri tom ne mislim na državu, koja je očito trula i krade, već na društvo i prirodu? Mislim na koncept društvene odgovornosti (o kom znam jer je bio tema mog master rada).

    Gde je taj Ivan napisao kako ulaže u društvo, a da mu niko ne traži? Pomenuti koncept i postoji da ublaži beskrupulozne posledice izrabljivačkog kapitalizma na društvo i životnu okolinu. A on kuka na žene, invalide i ostale sa smanjenom radnom sposobnošću? Nikad čuo za društvenu odgovornost koja je, na tom trulom Zapadu, odavno postala i zakonska obaveza?

    Ne znam zašto se kod tih ljudi uvek sve izvrće u hejt, čak i kad imaju nešto da kažu, kao u ovom slučaju. Valjda zato što su frustrirani stanjem u društvu, što vide da mogu više i bolje, ali im država seče krila, pa im crnilo izbija iz misli, čak i kada oni to ne žele…

    • Ivan Minic says:

      Ali ja nemam nikakve veze sa WM, ja sam samo pre par dana napisao post o pozitivnom primeru koji oni prave i primenjuju, gde apsolutno ne ulazim u to sta se tamo pise, posto, generalno ne mogu da citam onako napisan sadrzaj, a i nisam ciljna grupa. To i dalje ne menja cinjenicu da su oni napravili sistem od 100+ volontera sa tri nivoa hijerarhije koji funkcionise, i da se kvalitetom izdizu iznad konkurencije, i da postoje mnoge pozitivne stvari koje ljudi mogu pokupiti od njih za svoj projekat online magazina.

      Sto se ostalih tice, zaista ne planiram da ih komentarisem… Svako ima pravo na svoje misljenje, i svako ko zeli moze ga izneti ovde… Ni jedan komentar nisam ostavio neodobrenim iako u dobrom delu ljudi iznose kritike na moj racun. Ja nemam problem sa time. Nemam problem ni da odgovorim bilo kome, da to potpisem imenom i prezimenom.

    • Maja says:

      @Nikita – respect

  2. Dalibor Tintor says:

    Vidiš, ti upravo sada radiš što i svi privatnici. Nama je teško, mi moramo da se kidamo. Lako je vama lezilebovićima.

    Činjenica jeste da vi, poslodavci, gledate da iscedite svaki mogući trun iz svih i iz svega bez mnogo empatije sem kada vam je stalo do neke konkretne osobe (čast izuzetcima). A kada se tako ponašate nemate pravo da se žalite kada vama to drugi rade. A prema tome što čujem oko sebe, žalite se šakom i kapom.

    Među redovne prakse žalbi su radnici koji nisu spremni da rade 12 sati dnevno za platu sa kojom ne mogu da se pristojno prehrane, da ne spominjem oblačenje ili, ne daj bože, zabavu/izlazak. Pa vi prvi ne bi ste tako radili.

    Onda korupcija i kako morate da plaćate sve. Pa vi ste prvi koji pokušavaju da srede papire ili bilo šta drugo vezama ili potplaćivanjima. Ako igrate u kolu i ne pokušate da ga prekinete, nemojte da se mnogo žalite. Ako se udružite vi, poslodavci, možete više nego iko drugi da učinite po pitanju korupcije. Ipak, većini to ne pada na pamet jer u ovakvom sistemu pare znače povlastice.

    Kukate na poreze, poreze koje plaća ceo svet. Da, država krade, pa potom vi kradete od države i radnika stoga što se čudite kada vas radnici potkradaju.

    Tražiš sva prava za sebe i da radnik nema nikakva prava. Da mu možete date otkaz bez razloga i obrazloženja, da isti taj radnik ne sme da se povredi ili, o užasa, razboli. Ja ću da pristanem na to samo pod uslovom da isto važi i za vas. Da mogu da odem kada hoću bez opravdanja, razloga i posledica i da si mi dostupan 24 sata dnevno. Bez obzira da li spavaš, ili si na svadbi/sahrani ili radiš na proširenju svoje porodice sa ženom. Da si odgovoran da obrazložiš svoje postupke prema meni, ako treba i pred sudom.

    Naravno da ima nesavesnih radnika, ali upravo ti nesavesni radnici, po mom iskustvu, najbolje prolaze jer se druže sa gazdom i van radnog mesta, zabavni su mu i u većini slučajeva tako uzimaju tuđe zasluge. A radnik koji zabode nos u posao i svom gazdi donosi zaradu bude nagrađen sa još više posla i pogrdama, a ponekad i kaznama, kako nikada nije sposoban kada ne može da uradi sve što mu gazda nabaci.

    Vi hoćete veća prava ali ne ono što vi tražite ide na nivo britanije iz sredine devetnaestog veka. Smanjite malo apetit.

    P.S. Ne priča uopšteno, pričam iz ličnih iskustava i iskustava ljudi oko sebe.

    • Ivan Minic says:

      U ovom sistemu u kome sad zivimo svako od nas mora da se izbori za neka prava, pa tako i taj radnik kome se ne svidja situacija u kojoj je. To je sve sto ja kazem, as simple as that.

      • Dalibor Tintor says:

        Dakle gladijatorska borba? Onda ne treba da kukaš kada ti radnik, koga si ucenjiva, namesti kontrolu u najgorem trenutku ili ti knjigovođa da otkaz 3 dana pred završni obračun.

        Očekuj da te tretiraju kako ti tretiraš druge.

    • zubarica says:

      Važi, ja vam stojim na raspolaganju.
      Ako nemate adekvatnu stručnu spremu, nije problem, samo da raduckate oko mene bilo šta dok radim; bićete plaćeni adekvatno za nekvalifikovan posao.
      Osnovni princip je – da radite to što radite (može i brisanje prašine i slično) tačno onoliko i u ono doba kad ja radim.
      Ni više ni manje, kao i da ste u radno vreme ošišani, umiveni, apsolutno budni, ljubazni i predusretljivi, u beloj štirkanoj uniformi i klompama (dobijete od mene), U ISTO VREME KAD I JA.
      Važi sve isto kao za mene, da ne bude zabune, i pijenje kafe i sve slično.

      P.S. Ja sam sasvim ozbiljna. Dosad sam više puta stavljala ključeve ordinacije i kola na sto, da uzme na koji hoće period ko god želi, da meni ne da ni dinara – samo da sve poplaća, nije frka.

  3. Ivane,

    Imam svoju kompaniju 10 godina (vršnjaci smo :)) pa mogu iz sopstvenog iskustva da pričam o preduzetništvu.

    Ne volim da prepričavam tuđe iskustvo (to je kao kada tinejdžeri pričaju o seksu – “svi su eksperti… svi znaju sve… svako je najpametniji… svako zna kako… samo što još niko nije imao seks :)).

    Moja priča o preduzetništvu je, manje-više, ista kao tvoja. Bez para, bez veze, bez bogatog tate, bez biznis plana i totalni početnik u potpuno novom biznisu. Na jednoj tvojoj prezentaciji (Blogeri studentima) “ukrao” si moju definiciju uspešnosti – MAZGOVITOST (kasnije to stručno nazivam “vizijom”) 🙂

    Ja sam pokrenuo biznis sa obukom menadžera. 2001 godina. Suludo vreme, suluda ideja (“ko si ti da obučavaš menadžere…kome ćeš to da prodaš… to nema šanse…ma u zemlji Srbiji ništa ne valja… naši menadžeri su nabeđeni”).

    Ako uspem, ja sam “vizionar, vođa, lider”.
    Ako propadnem, ja sam “kreten, idiot, imbecil”

    Moja bottom line je dobra. Baš dobra … 10 godina 🙂

    Slažem se u potpunosti sa tvojom definicijom “problema” ili “izazova” koje imaš kada vodiš malu kompaniju. Možda bih dodao malo više sistematičnosti u tvom tekstu, no nema veze. To ne kvari generalnu sliku koja je sjajna. Sada ću odštampati tekst i proći ću ga još jednom. Biće mi čast da prenesem tvoj tekst “ozbiljnim menadžerima” i da im objasnim iz prve ruke kako izgleda čovek sa vizijom.

    Tvoj stil pisanja je hrabar, direktan i oštar. Ja mogu samo da ti dodam – just keep going… Neko voli takav stil, rečnik, fraze… a neko ne. No, ja cenim ZNANJE koje si pokazao. Tvoj potencijal je sjajan… i nemoj da se zaustavljaš.

    I vezano za onaj moj komentar oko tinejdžerskog seksa, izgleda da si ti jedan od retkih koji si PROBAO… I kome se to svidelo 🙂

  4. Slobodan says:

    Uz svo poštovanje iznetog, treba reći sledeće: Ovakva priča može da se odnosi samo na situaciju u klasičnom kapitalizmu. Koliko je meni poznato, tu fazu društvenog razvoja smo odavno prevazišli. Današnja država je obavezna da se brine o onima koji ne mogu sami da obezbede sopstveni opstanak a to su, već pomenute, trudnice, deca, stari, bolesni, nemoćni… pa čak i lenštine. Takođe, država mora da nađe pare kako bi ispunila tu svoju socijalnu funkciju. Da li ona to radi pošteno, ili ne, stvar je uređenja, funkcionalnosti, istinske želje za pravdom.
    Verujem da je malim preduzetnicima teško, ali oni ne mogu da na posao primaju samo najizdržljivije i najveštije. Jednostavno, takvi su potrebni i velikim sistemima. Znači sa tržišta rada se uzima ono što je na raspolaganju.
    Mali privrednici su uvek kukali i uvek radili. Da od toga ne mogu da žive, pa čak i da se obogate, ne bi se time ni bavili.
    Dakle, vratimo se u sadašnjost. Ovo je 21. vek u kojem se dešavaju čuda. Tako i treba posmatrati naše vreme, a ne kukati…

  5. Браво, мајсторе! 🙂

  6. Jabucilo says:

    Pisem iz perspektive zaposlenog (IT sektor, strana firma srednjeg obima). Istina je da bi svako trebalo da da svoj maksimum ali isto tako to mora biti nagradjeno. Takodje, nije fer pozivati se na trziste poslova u Srbiji, zemlji sa oko milion nezaposlenih – ta cinjenica ide u korist samo poslodavcima. A mislim da se slazemo da nije lako stvoriti ta radna mesta (utopijsko je razmisljanje da svi ti ljudi svojim zalaganjem i radom mogu stvoriti sebi milion radnih mesta). Upravo takvo stanje daje poslodavcima mogucnost da se prema zaposlenima ponasaju u stilu “ako ti neces ima ko hoce” (ne vazi za IT sektor, ovde pisem o opstoj situaciji). A nisu ni svi za preduzetnike, niti je svako za programera ili ekonomistu… Ne mogu svi biti ono sto se trazi na trzistu.

    E sad, razumem ja da nije lako razviti sopstveni posao, pogotovo ne u ovoj i ovakvoj drzavi. Razumem golgote jednog privatnog preduzetnika koji nema podrsku iz vrha vlasti, koji nije u talu s ovim ili onim rezimom, koji se trudi da posluje na legalan nacin. Ali isto tako, moram reci iz ugla zaposlenog, mene to uopste ne interesuje, ne zanima me (interesovace me ako budem pokusavao da pokrenem svoj posao). Ja cu dati sve od sebe, potrudicu se da se isplatim, zazvrat ocekujem korektan odnos i da budem placen za ono sto radim. Ukoliko nema para nema ni posla, as simple as that. Zasto nema para i kakve to probleme poslodavac ima mene uopste ne interesuje.

    • Ivan Minic says:

      Uopste nije stvar da li se time moze stvoriti milion radnih mesta ili ne 😉 Verovatno ne moze, jer barem 50% ljudi nikada nece biti sposobno da doprinese zajednici u kojoj zivi… ali mogu se stvoriti bolji uslovi za 10-20-30% a bolji zivot njih uticace pozitivno i na sve ostale…

      • Jabucilo says:

        Nece, bas zbog tog pozivanja na trziste rada i poslova. Hajde da kazem da postoje poslovi koje “svako moze da radi”. Pogledaj perspektivu nekog ko npr. lepi djonove u fabrici cipela. Kako ja gledam i on doprinosi zajednici u kojoj zivi. Recimo da je taj radnik veoma vredan, radi 10h dnevno i trudi sa odradi sto je moguce vise posla. Da li ce ga poslodavac nagraditi za taj trud? Tesko, bas zbog te situacije sa milion nezaposlenih poslodavac je svestan da ce lako naci zamenu koja ce raditi podjednako dobro za istu ako ne i manju platu. Realno, taj radnik nema izbora – moze da se trudi koliko god hoce i koliko god zeli tesko da ce sebi poboljsati status. Jedini motiv koji on ima je da sacuva radno mesto.

        • Ivan Minic says:

          Perpsektiva tog posla, a samim tim i coveka je ocigledna. Njegov trud bi trebao biti usmeren u pravcu uhebljenja u necemu sto nije manuelni posao. Da savlada neku novu vestinu, zanat, da stekne neko novo znanje. Radnik koji to radi je i pre 15 godina znao da taj posao nema buducnost.

          • Jabucilo says:

            Ali tu opet dolazimo na ono sto sam napisao u prvom postu – nije svako za programera/menadzera/bankara. Ovo svakako nisu jedina trazena zanimanja u Srbiji ali je broj istih veoma ogranicen. Ne moze se celokupno stanovnistvo baviti istim poslom. Takodje, neko mozda sebi ni ne moze da priusti 2-3 meseca za prekvalifikaciju (moraju deca da jedu nesto i tih par meseci). A neko mora i da “lepi djonove”.

            Ne sporim ja da svako treba da se trudi, da daje najvise od sebe i da pokusava da poboljsa svoj mikrokosmos koliko je to moguce. Problem je sto ne mozes od radnika koji od svoje zarade ne moze ni infostan da plati (a kamoli porodicu da prehrani) ocekivati da bude nasmejan, srecan i da daje sve od sebe. Mozda bas i zbog toga sto se trudi i cima te mora dodatno da radi (jedan ili vise poslova) ne bi li zaradio za zivot.

  7. Ajoooj kuukuuu! Joooj, uh…a joooj, kuku lele! 🙂 Vidim cela zajednica prokomentarisala, pa moram i ja žabac, koji video kako potkivaju konja 😉
    Ok je sve iznešeno, jedna strana medalje na koju niko ne ukazuje ima i ona druga, a obe su vezane za nefunkcionisanje pravnog sistema u ovoj državi.
    Svi nešto da izvineš seremo, a slabo ko šta stvarno radi, pa da ne dužim mnogo, imam mnogo posla.
    I da, pročitah, da lopov nije posao… Jeste lopov posao i to jedan od najbolje plaćenih u našoj zemlji.

  8. PeckoPivo says:

    Ulaženjem u sitna crevca se skreće fokus sa suštine, a to je iznalaženje uzroka problema u kojem smo.
    Ivan je ovaj tekst napisao, verovatno nesvesno, koristeći McGregor-ovu teoriju X, po kojoj su zaposleni generalno lenji, ne vole da rade i uvek će izbegavati posao. Za one koji ne znaju, postoji i teorija Y koja je suprotnost teoriji X (grubo rečeno). Više na http://en.wikipedia.org/wiki/Theory_X_and_theory_Y.

    E sad, kao profesionalac u oblasti organizacionog razvoja i organizacione kulture, tvrdim da ljudi nisu lenji i nisu stoka, već samo mogu da budu nemotivisani ili demotivisani, i da je njihovo ponašanje u 99% slučajeva odraz okruženja, odnosno loša radna klima je posledica loše organizacione kulture, koju u malim firmama kreiraju direktno gazde. Insistiranje na 60, 80 ili 100 sati rada nedeljno nije mnogo različito od suptilnog ukazivanja na to da, ako gazda radi 100 sati nedeljno, i oni moraju da se potrude. Isti je efekat na kraju.
    Ali, ako svakom od tih zaposlenih priđeš na pravi način i ponudiš odgovarajuću motivaciju (ne nužno finansijsku) i cool uslove rada, dobićeš mnogo više nego što si očekivao i neće ti se desiti da u 2 godine imaš 4 trudnice i porodilje koje maksimalno koriste svoja zakonom određena prava. Nećeš, jer bile trudnice ili ne, one će voleti svoj posao i neće želeti da ugroze radno okruženje i sam biznis. Opet kažem, u ogromnoj većini slučajeva. Izuzetaka uvek ima (istom logikom se može napraviti primer gazde koji jedva čeka da neka zatrudni da može da počne da je maltretira i time zadovolji svoje sadističke porive koji vuku korene duboko u detinjstvo i sl).

    No, ne krivim ni gazde, i mnogo me nervira što je većina komentara na ovom postu upravo o tome da li je kriv gazda ili zaposleni. A kriva je država, realno. Spor, nefleksibilan sistem, forsiranje dužničke ekonomije koja te tera u rad na crno/sivo, forsiranje državnog zdravstvenog osiguranje gde je zdravstveni sistem jedan od najkorumpiranijih i najlošijih od svih sistema koje imamo, pa ideš u privatne klinike iako plaćaš 200 eura mesečno samo zdravstvenom i sl. O PDV-u, muzickom i filmskom dinaru, carini, špediciji itd i da ne pričam. Neorganizovanost, korumpiranost i neefikasnost, zajedno sa prilagođenošću velikim sistemima, ubijaju preduzetnike u pojam. Mislim, stvarno negde mogu da razumem zašto neko pizdi kad treba da da 70% više za platu, a zna da te pare baca u bunar. Nije to za zezanje. A sa zaposlenim se dogovorio za neto platu, nisu pričali o bruto iznosu. Otud često nervoza i osećaj da zaposleni ne radi dovoljno, da je on tu da bi radio, ne da bi fejsbukovao i sl. To posledično kreira lošu atmosferu i posledično žena čim zatrudni iskoristi priliku da ode na bolovanje.

    Da li je krivim? Ne. I ja bih isto uradio.
    Da li krivim gazdu što je nervozan? Ne. I ja bih bio kada bih toliko para bacao u državni bunar, a zauzvrat dobijao čestitke u vidu inspekcija svaki put kad postavim pitanje državi, ili ne daj bože zatražim povraćaj PDVa.

    Krivim državu, jer je napravila takav sistem.

    Krivim državu jer nam je obrazovni sistem među najgorima na svetu (Damir Trninić je odlično primetio) pa ljudi (i gazde i zaposleni) rezonuju uličnim razmišljanjem, odnosno na osnovu onoga što vide oko sebe. Nije da su na faxu, ili ne daj bože u srednjoj školi, imali prilike da pričaju o tome šta je zdravo radno okruženje, šta je organizaciona kultura, šta je razlika između kritičkog razmišljanja i hejta, pa na kraju krajeva i to šta je preduzetnik, šta me čeka ako se zaposlim u velikom sistemu, a šta me čeka ako sam poželim da pokrenem biznis. Da imamo bolje obrazovanje, gazde bi znale da ono što preživljavaju od strane države nikako ne sme da se prenese na njihove zaposlene, a zaposleni bi svejedno bili svesni toga i više bi poštovali gazdu.

    Šta hoću u stvari da kažem?

    Umesto da ovako idemo u sitna crevca, ‘ajde da se pozabavimo suštinom i kažemo državi kakav je to sistem u kojem želimo da živimo i privređujemo. Verujem da će oni koji su u preduzetništvu 5-10 godina, a javilo ih se dosta u komentarima, imati šta da kažu.

    • Dejan Nikolic says:

      To je to! Kada razlike izmedju uslova rada u jednoj ili drugoj firmi budu uzrokovane isključivo sposobnošću menadžmenta da kreira ovakvu ili onakvu kulturu i odnos prema zaposlenima, a ne time što država frustrira preduzetnike koji onda, zavisno od sopstvenog mentalnog sklopa, pribegavaju raznolikim sredstvima da sebi to olakšaju, tada se rasprava može svesti na poslodavac-zaposleni.

      • Jabucilo says:

        Ali tu opet dolazimo na ono sto sam napisao u prvom postu – nije svako za programera/menadzera/bankara. Ovo svakako nisu jedina trazena zanimanja u Srbiji ali je broj istih veoma ogranicen. Ne moze se celokupno stanovnistvo baviti istim poslom. Takodje, neko mozda sebi ni ne moze da priusti 2-3 meseca za prekvalifikaciju (moraju deca da jedu nesto i tih par meseci). A neko mora i da “lepi djonove”.

        Ne sporim ja da svako treba da se trudi, da daje najvise od sebe i da pokusava da poboljsa svoj mikrokosmos koliko je to moguce. Problem je sto ne mozes od radnika koji od svoje zarade ne moze ni infostan da plati (a kamoli porodicu da prehrani) ocekivati da bude nasmejan, srecan i da daje sve od sebe. Mozda bas i zbog toga sto se trudi i cima te mora dodatno da radi (jedan ili vise poslova) ne bi li zaradio za zivot.

    • Piskaralo says:

      Odličan komentar!

  9. Petar says:

    Ima ponešto tačno u vašem tekstu, kao uostalom i u tekstu Mađara. Mislim na deo da većina voli samo da kuka, umesto da radi i izgrađuje sebe.

    Ali ako pažljivo čitate ovaj tekst, videćete da i autor istog uglavnom kuka, kuka na situaciju privatnika/privrednika umesto da ćuti i radi! U svom tekstu govori kako druga strana kuka i ne vredi a ne vidi da on to isto radi ovim tekstom :).

    Mogao je autor da iznese svoje mišljenje o kukadžijama, ali nije podlegao našem mentalitetu i da kuka i sam, navodi troškove, probleme sa kojim se suočava i na kraju izađe kao heroj iz čitave priče.

    Videćete da su junaci iz ove priče u stvari isti, samo se nalaze na drugim stranama. Zaposleni kukaju na poslodavce/privatnike, a privatnici sede zajedno i kukaju na državu i zaposlene…

    Ali to smo mi 🙂

    • Ivan Minic says:

      Ne kukam, taksativno navodim, i radim. I lepo sam napisao u uvodu zasto uopste pisem tekst, obzirom da za 10 godina nikada rec jednu o svemu ovome nisam rekao, i posle ovog teksta verovatno jos 10 godina necu 🙂

  10. Da, imam nešto da kažem. Da potpuno razumem Ceru i onaj hejt koji je izrekao, a koj ise tiče komentara ovde i stanju svesti u Srbiji.
    No, da krenem redom i, kako dolikuje, od sebe.
    Nedavno sam počela da držim predavanja na jugu Srbije mladima o tome na koji način mogu da iskoriste to svoje svakodnevno jahanje po FB-u na pravi način, za povezivanje, za usavršavanje i – naravno, najbitnije – kako da zarade nešto od toga.
    Uvek počnem predavanje sa: Ovaj sistem je truo. Ovaj sistem je za sve kriv. Pobedite ga.

    Odakle mi pravo da im ja “solim pamet”? Zato što sam i sama prošla kroz to. Ivane, nadam se da mi nećeš zameriti na ovoj ispovesti, ali u komentarima koje sam pročitala vidim delom i sebe od pre par godina. Elem.

    Za one koji me ne poznaju, idemo redom:
    Sistem je kriv. Zato što te tera da sediš i čekaš. Kako? EVo kako, na ličnom primeru, bez ulepšavanja, bez preterivanja.
    Dete sam iz radničke porodice, sa ocem koji je po životnom opredeljenju bio slikar, a kojem je sistem nametnuo mašin-bravar opredeljenje, jer sistem nije verovao da gluvi ljudi mogu biti i nešto drugo, do obična radnička klasa.
    Tokom celog odrastanja su mi roditelji, babe, dede, tetke, stričevi, ujaci… govorili: samo ti uči, imaj dobre ocene, završi fakultet i biće posla i biće para.
    I tako sam ja zaista bila odličan đak (ovo je Internet, tu su mi i drugari iz osnovne škole, sve se lako da proveriti :). I tako sam upisala najjače odeljenje u Novom Sadu te godine (posle medicinskog tehničara, ali to nije dolazilo u obzir), turistički tehničar, gde se na 32 mesta prijavilo preko 600 đaka. I tako sam bila jak vrlodobraš, na kraju i odlikaš. I tako sam upisala Višu turističku u Bg-u, na budžet Republike Srbije (tada još Jugoslavije).
    I tako su mi i dalje govorili: samo ti uči i završi i biće posla. I to sam i uradila.

    Diplomirala 02. februara, prvi radni dan 13. februar.
    Tu su mi se slomila sva kola. O, zaboga, ja sa višom školom i šestim stepenom i tri strana jezika koja govorim – ja radim kao prodavac satova! AVAJ!
    Jer me je sistem učio da sam ja sad neko vrhovno biće sa šestim stepenom stručne spreme i da meni treba kancelarija, mesto direktora (ne generalnog, nego nekog sektora, ali ipak direktora!) i plata od 1000€.
    Platu sam imala odličnu, na to ne mogu da se požalim. Ali sam se žalila na to šta radim. Prve dve nedelje sam plačući išla kući. Najozbiljnije.
    A radila u jednoj od “najfensi” radnja u Ns-u. Sa beneficijama koje ne možete da pojmite, a u smislu: 15% popusta na kompletnu robu (popusti se sabiraju 🙂 ), plus sve na rate do zauvek, plus, recimo, za Osmi mart oko 1/3 plate za utrošak u radnji na šta god poželimo.
    ALI MENI NIJE DOSTA, JA NEĆU DA BUDEM OBIČAN PRODAVAC, JA IMAM VIŠU ŠKOLU!
    Inatna kakva jesam, pročitala sam i naučila sve što sam mogla o satovima koje smo prodavali, o Svarowski nakitu, tražila premeštaj u Bg, dobila, postala “Store manager”, došla do pozicije od koje nema iznad i promenila posao. Jer, zaboga, ja imam višu školu.
    I tako sam promenila posao. I još jedan posao.
    I postala prvi put “Internet preduzetnik”, ortački pokrenula Internet radio, u prvo vreme radeći dva posla, dok sam mogla i dok radio nije trpeo, kad je počeo da trpi, tad sam dala otkaz i preselila se u studio. Radila od 9 ujutro (mora neko i prvu smenu da vodi), do 5 ujutro – da, naredno jutro. Nisam imala ni dan, ni noć, samo kiriju od 250€+dažbine za stan u kojem sam provodila 4h, plus sve moguće i nemoguće troškove jednog radija. I uspeli smo i dogurali taj radio na listu najslušanijih na Internetu, i u toku tih par meseci ludačkog rada sam naučila koliko me sve škole pre toga nisu naučile zajedno. I upisala fakultet, III godinu.
    I pošto sam psihički počela da pucam, pošto nisam imala ni P od privatnog života (a radio sam vodila sa tadašnjim dečkom), pošto nisam mogla da guram 20h posla i fakultet, napustila sam posao, i posvetila se faksu.
    Završila fakultet. I eto me na birou, odnosno Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
    Jedan mesec. Dva meseca. Šest meseci. Hiljade poslatih prijava na sve moguće i nemoguće oglase. Pokušaj potezanja privatnih veza.
    I otrežnjenje.
    Imam 27 godina, dve diplome, tri godine radnog iskustva i devet meseci staža na birou.
    U Novom Sadu. Ne u nekoj jebenoj zabiti na nekom jebenom proplanku, nego u jebenom Novom Sadu.
    I onda sam prelomila. I naterala sebe da se pokrenem. Naterala mamu da napusti posao (iako je u penziji, radila je kod privatnika – jer sam ja i dalje bila onaj razmaženi idiot kojem je sistem rekao da samo uči, i sve će mu se pokloniti i prikloniti) i da počne da radi za mene.
    Da šije torbe i papuče koje ću ja prodavati preko Fb-a.

    Da, tačno. Svo ono obrazovanje, svo ono ulaganje i trud – da bih krojila papuče. I kecelje za BlogOpen 🙂
    Tada sam naučila šta znači “biti deo zajednice”, jer me je @mooshema angažovala za te kecelje samo zato što sam bila aktivna na twitteru i “upala joj u oko”.
    Zahvaljujući tim istim keceljama, počela sam da se družim sa svim ovim divnim, dragim i sposobnim ljudima. Zahvaljujući tim keceljama sam “prokomunicirala” sa svima odavde.
    Zahvaljujući tome mi je na jednom #tweetupNS niko drugo do @torbica podelio par najboljih saveta koje sam ikada u životu dobila. I samo tako što sam ih primenila, nakon nešto manje od 30 dana dobila sam, u par dana razmaka, dve ponude za posao.
    Jednu prihvatila, oprobala se, shvatila da “tuđa” kancelarija ne može biti moj izbor, jer mi guzica nikad nije mirna i jer želim mogućnost da danas radim u svojoj sobi u NS-u, sutra u LE, prekosutra u Oslu.
    I eto me sad, sa 4 meseca zvaničnog preduzetničkog staža. Novorođenče. Ali najzad zadovoljna svojim poslom i svojim satusom.
    Sve što sam učila i naučila vodeći Krojački atelje Šnajderaj, mogu da primenim (i primenjujem) na bilo koju drugu zajednicu.
    I sve što sam naučila, i učim i dalje, dugujem ovim ljudima ovde.
    Prepisujem. Krojim prema svojim verovanjima, potrebama, ubeđenjima. Kritikujem. Ispravljam.

    I znam da se može drugačije. I da se može protiv sistema.
    Jer sistem je u tvojoj glavi. Samo ti formiraš svoj sistem.

    Ako zaista vrediš, ako zaista radiš na sebi i ako se zaista trudiš, ne možeš da ne uspeš.
    Ali ne može škola, fakultet, dete, pa u 30 godina ni dana radnog iskustva, pa – gde si bio: nigde; šta si radio – ništa.
    Ali ne može: evo ja imam diplomu, dajte mi posao. Pa dokaži da ga zaslužuješ!
    I ne može: on me malo plaća, ja sam prinuđen da radim za te pare, dok me izrabljuje. Onda batališ taj posao, uzmeš makaze u ruke i krojiš papuče. Ili valjak i moluješ. I uvek dođemo do onoga: ko hoće, nađe način. Ko neće – nađe izgovor.
    Ove rečenice se pogotovo setim svaki put kada u Leskovcu prođem pored tzv. Kopi centra. Udruženje paraplegičara Leskovca zapošljava svoje članove u kopirnici (štampanje, kopiranje, prekucavanje itd.).

    I? Koji je onda izgovor?

    • Maja says:

      @ Sandra – ja sam išla u Ekonomsku u isto vreme i mogu da potvrdim da si bila taj smer ( za ocene ne mogu, jer nismo bile isti razred) 😉

      Moram da se našalim ( mada nisam sigurna da li je više smešno ili tužno) – ne znam da li je do škole, NS-a, zbog toga što smo žene ili nečeg četvrtog, ali i ja se bacam na pisanje bloga i šivenje (i još svašta nešto)… 😉 …..ili to ili Skandinavija/Australija….

  11. kockalone says:

    Istakao bih još jednu narodnu “srpsku” izreku: “Šta je metar kurca u tuđem dupetu?” 😀

  12. Darko says:

    Apsolutno tačno, od A do Š …. Postoj li negde printabilna verzija, trebalo bi mi nekoliko kopija, da podelim pojedincima …..

  13. Darko says:

    A,da …. znate li da postoje firme sa kojima, eto, sarađujem, i kada treba da im pošaljem nešto, kažem: Poslaću vam to na mejl. A sa druge strane žice: Ej, nemoj, nema to ko da otvori, pošalji na faks … Ja kažem: Dobro, nemam faks, ali poslaću sa kompa na faks, zato čim čujete pištanje, odmah dajte signal …. A onda sledi odgovor: Nemate faks u današnje vreme? Pa kako vi radite, zaboga?!? … I ja tu ostanem bez reči … mislim, ŠTA reći ????

    • Ana says:

      Hahahhahahaha…SAVRSENO!!! 🙂
      I meni se to svakodnevno desava…ali verovao ili ne i sa stranim kupcima (doduse turcima 😉
      I jos i kada se desi da im posaljem na fax zovu me da pitaju “i sta sad” u prevodu: kako da downlouduju neki fajl 😀 cccc

  14. Ana says:

    Uvek postoje dve strane…ti sada pricas iz svog ugla i to je ok jer i ne mozes da pricas iz mog!
    Ja sam i zaposleni i poslodavac tako da savrseno znam o cemu pricas…ALI…nije bas sve tako…
    1. TRUDNICE…hmmmm….sto se njih tice ti nemas nikakvih troskova jer ti drzava sve refundira …i vise ne kasne po 6. meseci, ali i da kasne – PA??!! Pa eto ti pokazi da nisu svi “ljudi stoka”! Ispostuj zenu koja radja dete…novi zivot – ljudski je!
    2. PDV – tebi placaju kupci a ti placas drzavi – tako da ti tu troskova NEMAS! Sto se tice toga da ti kupci ne placaju na vreme….pa prijatelju, kao sto si i sam rekao za radnike da imaju pravo izbora da li ce da rade za nekoga ili ne…TAKO I TI IMAS IZBOR ZA KOGA CES DA RADIS!!! Ako ne radis za te prevarante koji ne placaju neces imati koji PDV da platis….prosto kao pasulj! 🙂
    3. Sto se tice zakupa prostora u Bgd-u …konkretno za tvoju oblast kojom se bavis na Nbgd-u mozes da nadjes za 400e full prostor (skroz je glupo sto ovo uopste i pisem ali kad si se uhvatio vec tih cifri aj’ da ti kazem da ne mora tako)…ali ne, svi vi “direktori’ morate da imate sve u full-u…hm ti sa 25 godina pa da radis u nekoj prosecnoj kanc. – ma daaaj….nije to ta jacina uspeha pracena tako (relativno) malim brojem godina i postignutog uspeha u poslu!!! I to je OK! Svak nek se pruzi koliko je dugacak – po zasluzi – postujem!!!
    I u jednom se u potpunosti slazemo – Kome se ne svidja svoj posao nek trazi drugi!!!
    Ali jos nesto – TI, KAO USPESAN POSLODAVAC, IMAS ITEKAKO VISE IZBORA OD SVIH ZAPODLENIH!!!
    p.s. Izvini sto sam ovim tonom pisalja, ali ne bi niko procitao u suprotnom 😉

    • Ivan Minic says:

      1. Imas troskove i imas problem. Porodiljsko bolovanje pokriva drzava sa 70%, a vecina gradova ostalih 30% i to je u redu. Odrzavanje trudnoce i period do samog porodjaja nije na taj nacin regulisan. I opet kazem, lepo pise, sve vise ljudi se srece sa time da se zene zaposljavaju planski ne bi li cim ispune uslove ostale u drugom stanju.

      2. PDV placas na svaku fakuturu koju izdas. Vecina klijenata ne placa na vreme. Drzava ne placa nikada na vreme, a cesto i uopste. To nikog ne zanima, kada dodje obracun tvoja je duznost da taj PDV platis. I uoste nije stvar prevaranata i lopova, prosto, mnogo ljudi dolazi u problem da im klijenti ne placaju na vreme, oni lancano ne mogu svojim poveriocima platiti na vrem ei tako u krug.

      3. Ok 400e prostor te kosta 480e kada platis porez. Sa troskovima koji idu, izadje najmanje 600 – 650e. I to je prostor u kome moze nekoliko ljudi da radi. To ne menja matematiku u odnosu na onu moju. Svako nek se pruza koliko je dugacak, ali to ne menja cinjenicu da je taj izdatak ozbiljan, i da radno mesto i u skromnim varijantama kosta minimum 100e mesecno.

      • Ana says:

        1. Beograd placa 100% porodiljsko bolovanje! A o planskom zaposljavanju necemo jer svi znamo sta poslodavci sve planski rade…pocevsi od uzimanja para od drzave za ljude sa Biro-a do tehnoloskih viskova…bla, bla….sve to u cilju uzimanja novca a ne zaposljavanja tih ljudi….i jos milion gluposti….
        2. Vrlo dobro znam sta je PDV jer radim sa tim…a opet ti kazem kako i radnici imaju pravo izbora za koga ce da rade (da li ih poslodavci izrabljuju, ne isplacuju im plate, doprinose itd.) tako i ti IMAS IZBOR ZA KOGA CES DA RADIS! To ti je sve jedan lepo osmisljen krug!
        Ne mozes da pricas samo “objektivno” a iskljucivo gledas svoje probleme!
        3. Opet ponavljam, svak se pruza koliko je dug! Ti, da nemas posla i nemas zaradu radio bi iz svog stana…ali posto si lepo razradio posao i imas dosta radnika za koje ti treba velika kancelarija, to prijatelju kosta!
        Da li sada dolazimo do toga, da bi vi poslodavci da radite, zaradjujete novac, a da nemate troskova??! Je l’ treba drzava da vam izadje u susret da ne placate porez na zakup, doprinose i ostalo? Stvarno ne razumem, jer ja kao poslodavac sa dva zaposlena i prometom koji imam savrseno lagano ispunjavam svoje obaveze! Kada mi poraste promet, imacu vise zaposlenih ali i vecu zaradu od koje cu opet placati obaveze… KRUG !
        🙂

        • Ivan Minic says:

          1. Porodiljsko bolovanje ne pokriva sve izostanke trudnica.
          2. Nemas mogucnost izbora, fakticki niko ne placa na vreme.
          3. Niko nije rekao da ne treba da imamo troskove, vec samo da su oni nerealno visoki, obicno na gluposti.

          Ne raspravljam se, prosto kontstatujem kako jeste… Za prvo sam rekao da je relativno korektno sistemsko resenje, nije idealno, ali je ok. Drugo je prosto besmisleno raspravljati se, jer uopste nije stvar u tome da li je neko ok covek ili ne, da li je ok firma ili ne, svakog moze da zakopa par neplacenih racuna, i nikad ne znas sa kime sve posluju ljudi sa kojima saradjujes i besmisleno je opravdavati to. A sto se treceg tice, stvari su jasne. I da radis iz svoje dnevne sobe, troskovi su opet nerealno visoki.

  15. Bojan says:

    Ceo clanak i nema mnogo smisla i lici mi samo na kukanje, kako bi drugi trebali da imaju obzira prema preduzetnicima.

    Rizik prinos i profit. Dobri preduzetnici su nagradjeni, losi se zale na situaciju. Ako ti Srbija nije dobra ima i drugih boljih zemalja, niko te ne tera ovde da poslujes.

  16. Damir Golubovic says:

    Bravo Ivane, dosta istine o problemu preduzetnika u Srbiji, medjutim ovaj truli sistem u fazi metastaze je napravio celokupnu situaciju takvom da je bahatost preovladala, kako od strane zaposlenih a posebno od strane poslodavaca…sto sam osetio na svojoj kozi. Skola , strucna sprema ne igraju nikakvu ulogu u sistemu zaposljavanja. Da li je to normalno??? Milism da nije. Naravno ne govorim o osobama koje su statice bez inicijative ali ne mozemo svi biti preduzetnici, poslodavci itd itd… ni po volji ni po mogucnostima, napominjem pre svega finanijskim. Koliko vidim ceo tekst i komentari su vezani pre svega za IT sektor. Po nekom mom vidjenju IT struka je vize zanatskog tipa samim tim i mogucnost pokretanja spostvenog posla je mnogo jednostavnija i sa manje pocetnog kapitala, a sta ce neki mikorbilog, ing. poloprivrede, geneticari???? Nije sve tako crno belo. Ko hoce moze a ko nece e taj kuka i kritikuje. Problem je sto nema ALTERNATIVE, nema SIGURNOSTIi u tome je problem “moj“ Ivane. a te dve stvari su nekako prirodno sto covek ocekuje. Opet napominjem nije lako biti u privatnom sektoru ali pogledaj malo sire i kompleksnije situaciju.

  17. Rale says:

    Dragi Ivane,

    Lep teks ali nazalost opet ima samo jedan ugao gledanja, u ovom slučaju ugao uspešnog preduzetnika koji je mnogo sebe dao za posao.
    Nazalost nemozemo svi da budemo preduzetnici. Nemamo svi ako ništa drugo iste finansijske, astralne, a ni intelektualne osnove. (o mudima neću da govorim jer bi onda zvučao kao vi)
    Sa svojih 65. godina zivota, i kao radnik i kao poslodavac mogu da kažem samo jednu stvar.
    Posao nije sve u zivotu, nazalos u novim vremenima sve se svodi na novac, ali bi posao trebao da obezbedi zivot, a ne zivot posao.
    Zivimo da bi ziveli a ne da bi radili 110 sati nedeljno. To možda želite vi jer vam se isplati, ali velika većina ne želi.
    Kao uspešnom čoveku želim Vam da budete umereniji u životu, da imate više strpljenja. Život nosi razne cikluse. Ja nisam razumeo svog oca kako nemože da podigne krevet u 70. godini. Ja sad u 65. nemogu da podignem fotelju.
    Svako je zamenjiv, to je tačno. Pitanje je samo ko koga na kojoj poziciji menja. Vi mene na radnoj, neko vas na poziciji supruga, neko nekog na poziciji oca…..druga…. brata……..

    Polako samo, i puno uspeha u karijieri i životu. Štedite novac.

    Pozdrav!

    • Ivan Minic says:

      Podrzavam sve sto kazete uz jednu ogradu – covek mora dovoljno mlad da odluci sta su mu prioriteti jer samo tamo ima mogucnost da nesto napravi. Moja odluka da radim X sati dnevno nije trajna vec je njen cilj da obezbedim uslove da mogu kada dodje porodica mirnije da zivim, da ne moram da razmisljam tada o krovu nad glavom. To je vid ulaganja u buducnost koji je meni najblizi.

      • Rale says:

        Tako je, kad ce te da stvarate ako ne sad….

        Jos jednom strpljenja samo, i ostanite svesni svega, nemojte zaboraviti sta su vam prioriteti.

  18. vlatko says:

    Nažalost, sve je istina….bravo !

  19. Damir Golubovic says:

    Ivane, koliko god pricao sirini svog pogleda na zivot preduzetnika i tvoj stav prema preduzetnistvu u Srbiji ,ocigledno je iz tvojih daljih odgovora na komntare ljudi na tvoju temu, da si poprilicno ostao u “kutiji“ o kojoj si pisao. Momak ne vredjam, ali imas 25 godina a stav kao da is prosao sito i reseto zivota i poslovanja u ovim jadnim uslovima… kako nekad neko rece… polete lako a jos brze pade. Srecno

  20. njegoš says:

    tekst ti je odličan-informativno.Dovoljno umiveno da ne dotakneš nedodirljive i ne rizijuješ.Ja mogu i zato bih te dopunio u jednom delu ekstremno važnom za preduzetnike.Nikad ali NIKAD ne započinjite posao koji će preći dobit oko3000e mesečno jer će vam se pojavit tajkunsko-političko-kriminalni JANIČARI i izneti vam “PONUDU KOJU NE MOŽETE DA ODBIJETE” i preuzeti posao.Ako kojim slučajem , kao ja , ih ispičkarate rezultiraće ozbiljnim napadima do ugrožavanja života.Verujte mi imam , nažalost , ogromno iskustvo sa tim i neću da pobrojavam šta su mi sve OTELI iz čisto Srpskog inata ,DA NE SEIRE DUŠMANI.Zato i smem da tvrdim da je tekst odličan ali nedostaje mu osnovno uputstvo.ZNATE LI GDE ŽIVITE LJUDI.

  21. privatnik says:

    potpisujem sve napisano.bravo!

  22. njegoš says:

    preleteo sam ostale komentare i čini mi se da su iz dve grupe
    1.osobe iz tajkunskog okruženja
    2.osobe iz priče “PRENESI PAKET”

  23. Violeta says:

    Damire,to sto neko ima 25 godina ne znaci da nije prosao sito i reseto, i postao dovoljno mudar da parira 80-ogodisnjaku, uostalom niko ne zna koliko ce ziveti, ljudi cim se rode mogu i da umru, pa je glupo porediti i misliti da SIGURNOST postoji :-)))

  24. Pustih da se razvije diskusija.
    Njegoš reče da su ovde samo dve grupe “tajkuni” i “gologuzi” (prenesi paket). Bez obzira na potpis ova mu nije “ka’ Njegoševa”. Mora još da uči da bi mu dorastao.
    Šta je, po meni, suština ovog posta? NASLOV!
    Ljudi, generalno, veruju da mnogo više vrede nego što zaista vrede.
    Dobiju diplomu i očekuju da ih neka budala plaća do penzije zato što su uspeli da polože 30 do 40 ispita? Rad se ne podrazumeva kao osnov za plaćanje. Samo prava.
    Pravo na bolovanje. Pravo na penziju. Pravo na pauzu. Pravo na ovo, pravo na ono. Kada se pomene obaveza onda je šef, direktor, gazda – gonič robova, peder, kreten, mober, “mamu mu njegovu”…

    Kao neko ko je od 1990 počeo da radi, imao svoje firme, zarađivao, gubio, dugovao, vraćao se ponovo u igru i kao neko ko sada ima 46 godina, reći ću vam sledeće: uopšte me ne plaši to što za 4 godine niko neće hteti da me zaposli. Ne plaši me ni to što imam tek 8 godina radnog staža (dakle penziju mogu okačiti mačku o rep). Ne brine me ni to što je država ovakva kakva je da se teško može nazvati državom, već uređenim prostorom (po meri onih na vrhu). Ne brine me ni što nemam štek u banci, slamarici, nekretninama, nešto od čega mogu živeti samo od kamate. Nemam.

    Zašto me to ne brine? Zato što se nisam (ček da omirišem još jednom…) dakle nisam se usrao od straha pred neizvesnom budućnošću. Nisam. Znam da ne znam Bog zna koliko, za razliku od ovih što veruju da sve znaju. A znam mnogo više od većine. Imao sam prilike da držim slovo vlasnicima firme koji su završili elektrotehniku – o elektrotehnici, PMF i FTN o ahitekturi softvera, ekonomiju – da im budem direktor razvoja i da me gledaju belo kad im pravim analize koje su morali naučiti na fakultetu… ali očigledno su samo naučili za ocenu. Ne, nisam ja neki nadrkani seronaj koji se kurči gde god se zaposli, već sam iskusio da mnogi ljudi uopšte nemaju elementarna znanja o poslu kojim se bave. A žele da budu što bolje plaćeni za to što… hmmm, ovde ne ide reč “rade” jer rade samo šta moraju, ne ide ni reč “znaju” jer i ne zanju to šta treba da znaju, ah, da ovde ide reč “poseduju” – dakle, da budu plaćeni za to što poseduju RADNO MESTO!. RADNO MESTO, uhlebljenje, a ne RAD, ne radna obaveza, ne dužnost, već MESTO gde dođeš na vreme, odeš par minuta pre kraja radnog vremena, jer zaboga, već je kraj radnog vremena, sa malo spajalica u džepu, fotokopijama skripte za ćerku ili sina u torbi, i pakovanjem kafe u džepu… uzetim iz firme naravno.

    Surova istina je sledeća: SVAKO ZARAĐUJE TAMAN ONOLIKO KOLIKO VREDI.
    I tu Boga nema da to promeni (jer je već to upravo uredio tako).

    Ako zarađujete malo, toliko i vredite. Ako vas zajebavaju na poslu a vi ne smete dati otkaz jer nemate drugi posao i ne znate šta ćete bez tog posla, jadni ste jer ste sebe učinili ništavnim, ako zavvidite privatnicima što imaju, a niste nikad pokušali, zapravo niste pokušali dovoljan broj puta dok konačno ne uspete, nemate ni prava suditi o cipelama koje niste nosili kakve su niti o hlebu koji niste okusili da li je gorak ili sladak.

    Probao sam i da radim za druge i da drugi rade za mene i da imam firmu i da radim u tuđoj firmi, ali nikada nisam dobio ni jedan jedini jebeni dinar, euro, dolar, ma ni cent, za boravak 8 sati na poslu.

    Zato, s duznim postvanjem, odjebite sa kukanjem! Usidite se da živite!

  25. Svrz says:

    ovaj tekst se odnosi i na sve ostalo u životu.. velika većina ljudi gleda stvari samo iz svog ugla. dok je tako nema napretka društva, države, civilizacije….”Sve je relativno” sa najviše odnosi na “istinu”, svako ima svoju verziju

  26. Dalibor says:

    @Sasa Jovanovic:
    Bezobrazluk i nadmeost izbijaju iz svake tvoje reci. Osobine prisutne kod vecine postenih, manje postenih i kontaverznih biznismena,
    Zar ti mislis da si jedini koji je imao teskoce u zivotu, jedini koji je morao da vraca dugove? Da li te to kvalifikuje da mozes da odredjujes koliko vredi drugo ljudsko bice? Neki ljudi su imali takve padove da vise ne mogu da se dignu jer nikog iza sebe nisu imali. Mozda nisi nadrkani seronja ali tako ˝zvucis˝
    ——————————-
    Zanimljivo je da tzv preduzetnici hoce da iskoriste sve pogodnosti zivota u zajednici a istovremeno ne zele nista da vrate u istu. Ako vam radnici nista ne zaradjuju lepo ih otpustite jer i onako nista ne rade, sav posao radite vi 60 sati svakog dana….

    • zeljko says:

      Svaka ti dala!!!!!!!!!!!!
      A ovi bolesnici sto cekaju da zarade dovoljno da onda steknu obitelj,ni nezasluzuju da je imaju.
      Nek se ucrvaju zajedno sa svojim kapitalom,covjek je bogat sa onim sto ostavi iza sebe a ne sta usteka.Nedo bog da ih potrosis na ljekove.
      AJD SAD SVI MRS U POPOVACU JEBO VAS KO VAS NAPRAVI DA MI SJEBETE DAN

    • Ja se potpisujem imenom i prezimenom za razliku od Vas, Dalibore. Ne krijem se. A bezobrazan sam sto sam rekao da svako vredi koliko je i placen. To sto ste pomesali babe i zabe, Vas je problem. Ne govorimo ovde o ljudskim osobinama vec o vrednosti radnika. To su razlicite kategorije. Kakva god da je drzava, trziste je ipak otvoreno i na njemu postoji ponuda i potraznja radne snage, a ona upravo odredjuje cene. Ko zeli vise da zaradi jednostavno mora sebe ucintii vrednijim / da nauci jos nesto a ne da ceka da se neko sazali nad njim i da mu vise para.

  27. bluemoon says:

    Ovo je tekst autora opijenog vlastitim uspehom, ako mu je verovati s razlogom. Ipak, iz njega je jasno da autor, opet s razlogom, zna malo o društvu i društvenom ustrojstvu i načelno i konkretno. To je zamka u koju upada većina uspešnih ljudi, ubeđenih da su svakojake nemoguće okolnosti savladali samo vlastitim sposobnostima, te da, sledstveno tome, to može i drugi, odnosno da je sam kriv ako nije uspeo da se izbori na blatnjavoj stazi života prepunoj gloginja i drugih opasnosti. Čestitam autoru na uspehu, ali mu ne čestitam na frapantnom nedostatku empatije, društvene svesti, zrelosti, stila i pismenosti.

  28. Jovica Jovanovic says:

    Decko i Tw ekipo koja zastupas ove stavove, vecina stvari nisu na mestu, gospodo mali privrednici vi imate problema sa drzavom, a ne sa neukim radnicima bez volje koji samo hoce da vam odgrizu desnu ruku… izvolite kada se vec druzite na TweetUp-ovima, kad se vec slikate sa doticnima… kad se vec pravite pametni… uticite i menjajte… jer svojim zalopojkama ovde, postajete isti kao i “oni” na koje se zalite. Mali broj vas je imao uvida u papire i stanja firmi koje imaju >15 radnika. Jeste to tezak i mucan posao, jeste da drzava muze… ali kao i sve ostalo u zivotu nije sve ni crno ni belo…
    a Boga mi i zaradi se!

    Mislim da ekipa vas “uticajnih” ljudi na srpskom zalosnom net nebu i Twitteru, cesto namerno i koordinirano spinujete odredjene teme… a to mi se ne svidja, realno!

    U zivotu mozes da izaberes dva puta:
    1. da svoj celokupni zivot predoredis privatnom poslu, da mu se predas i uspes…
    2. da vredno ucis i napredujes i da potom svoje znanje i vreme prodas sto bolje…

    Ja sam video i prosao dosta toga i izabrao svoj put, ovaj drugi… i nije mi lose, a ni mom poslodavcu!

    • Ivan Minic says:

      Tvoj koncept je super, osim sto mu nedostaje jos 10ak puteva koje 99% ljudi biraju… tvoji podrazumevaju uspeh kao krajnje ishodiste, a to generalno, nije nesto gde vecina stigne.

Stranice komentara: 1 3 4 5 6 7 9
Linkovi na ovaj post:

  1. Biznis lekcija: Koliko vredi (novca) jedna 50+ osoba ženskog pola « (m)Amarilis Online
  2. Super-Hik, super-Mario, i super-lepak | Detozin
 

Bacite pogled i na...

20 zivotnih lekcija Stiva Dzobsa

Pogledaj →