Sve stvari se mogu posmatrati na više načina, i ako ste baš baš uporni, čak i ovde možete naći nešto dobro u svemu. Takođe, u svemu što se dešava, možete naći i nešto loše i negativno. Koje od ova dva ćete odabrati, na vama je da odlučite, ali u vezi jednog budite sigurni – stvari nisu ni samo crne, ni samo bele, ili ružičaste. Naročito ovde, i naročito sada. Poslednjih par godina, primetićete, tonemo sve dublje. I ja svake godine napišem po neki tekst, onako virtuelno gunđajući sebi u bradu. Dobro, nekad se i proderem. I sad, u ovom suludom vremenu u kome živimo, u ovoj besmislenoj zemlji u kojoj sve izgleda kao u Zoni sumraka, imam ponovo potrebu da napišem neke stvari…
Polako ali sigurno, postalo je gotovo nemoguće imati zdrav biznis u Srbiji. I ok, lepota ovog našeg posla i jeste u tome što nije i ne mora biti vezan za Srbiju, ali opet, bar ponekad, bar po neko, treba da uradi i nešto ovde, u suprotnom, ostaćemo tu gde smo, dok će svi ostali brže ili sporije napredovati. Često pričam sa kolegama iz regiona i Evrope, i iako su i njihove zemlje u manjim ili većim problemima, uslove u kakvima mi živimo i poslujemo oni su spoznali samo kroz knjige strave i filmove katastrofe. Zemlja u kojoj niko nikome ništa ne plaća na vreme, čak i ako ima odakle, samo zato što može. U kojoj se svaki put kada platiš porez osećaš kao potpuni idiot. U kojoj je teže naći stučnu osobu na bitnoj poziciji nego zlatnu ribicu koja ispunjava želje. U kojoj mediji služe isključivo za skretanje pažnje sa realnosti i pravih problema. Postalo je nebitno ko smo zaista, šta znamo, jedino je bitno dokle smo spremni da gazimo preko leševa. Istinom se niko ne bavi, kvalitet je precenjen, a rezultati nebitni. Oni ostaju i onako u amanet nekoj narednoj generaciji da se njima bavi, i da rešava probleme koje smo mi napravili.
U pauzama proklinjanja sudbe klete i rada na besramnoj samopromociji, tek povremeno se čuje i šapat glasa razuma. Mnogo je velikih reči, a premalo velikih ljudi. Veliki ljudi pažljivo troše skupe fraze, oni puštaju da njihova dela govore za sebe. Ipak, do mase će pre doći glasni diletant. A poznato je da je masa mama. Suštinom se bave samo štreberi, a oni do dobrih riba dolaze i onako samo ako zabodu kintu. Pre nekoliko godina tada već bivša devojka jednog mog prijatelja (znate ono kad nekog volite iako ponekad ume da bude kreten) povodom javnog nastupa koji je očekuje, izjavila je – Lepo ću se obući, i onako niko neće slušati šta ja pričam.
Istinu je mnogo lakše konzumirati selektivno – pojednostavljenu, i spakovnu u ukrasni celofan. Samo to onda više nije istina, ili to možda nije ni važno. U zemlji u kojoj malo ljudi zna šta radi, a još manjem broju je stalo da to radi kako treba, čemu istina. Razmislite koliko puta ste stvari uradili tek toliko da ih skinete sa dnevnog reda. Koliko puta ste preskočili nešto, znajući da vas niko neće kontrolisati. Koliko ste puta lagali ili prećutali istinu da bi nešto prikazali drugačijim nego što jeste. Razmislite da li želite ili radite posao jer je to vaša potreba, strast, jer to umete i dobri ste u tome, ili to radite da bi to mogli da kažete svima.
Ova zemlja postala je jedan veliki reality show. Samo tamo je bitniji imidž od suštine, jer dovoljno kratko traje da imidž pobeđuje. U životu, na kraju pobeđuju neke druge stvari. Da nije tako, Kostarika bi pre mesec i po dana postala prvak sveta, jer ima najlepšu priču. Postali su Nemci. Jer, kada ostavimo PR po strani, i sav ostali bullshit – neko mora da odradi posao. Neko mora da uradi sve ono što niko drugi nije želeo, godinama unazad. Ne znam da li smo uopšte spremni da se suočimo sa realnošću, a ne verujem da ćemo ovim tempom u doglednoj budućnosti shvatiti da moramo nešto i da uradimo.
Bar ponekad budite bolji nego što morate, dajte više nego što je neophodno, uradite nešto što odlažete. Da bi menjali svet, moramo prvo da ga upoznamo. Da bi došli do njega, moramo prvo da sredimo svoje dvorište. Bez kukanja, bez prenemaganja, lopatu u ruke. To je samo početak. Imamo mnogo da radimo i trpimo da bi jednog dana sa ponosnom mogli reći da smo na nuli.
Ne znam da li smo kadri da stvorimo generaciju heroja koja će prevazići decenije grešaka i gluposti. Ne znam da li ćemo izdržati da dok ojačaju, da im pomognemo koliko možemo. Ne znam… nemam odgovore na mnoga pitanja. Nikad nisam ni imao. Imao sam samo čeličnu volju i upornost mazge. Ponekad i previše nadrkan stav, namršten pogled i munje u očima. Ne mogu sve ove stvari da gledam uz širok osmeh, ali ne odustajem. Zbog nas. Zbog njih.