U malom italijanskom gradiću Lugo, u pokrajini Emilija-Romana, 1882. godine rodio se Karlo Ponzi (Carlo Ponzi). Devedeset godina ranije, u istom gradiću rodio se Đoakino Rosini (Gioachino Rossini), jedan od italijanskih muzičkih velikana i najveći kompozitor opera. On nema nikakve veze sa Karlom, ali da se rodio u neko drugo vreme, sigurno bi i o njegovoj priči napisao operu. Karlo je odrastao u dobrostojećoj italijanskoj porodici, i kao mladić je radio u pošti. Posle fakulteta, odlučio je da napusti Evropu i sreću potraži u Americi. To i nije bilo tako retko među Italijanima u to vreme. Kada je stigao u Ameriku, od cele ušteđevine, ostalo mu je samo $2.5. Sve ostalo prokockao je u putu. Nije znao jezik, pa je radio razne fizičke poslove. Našao je posao u restoranu, prao je sudove i spavao na podu. Vremenom, napredovao je do konobara, ali su ga ubrzo najurili jer je varao mušterije na kusuru.
Mladi Karlo, koji je sada već sebe zvao Čarls, odlučio je da ide dalje. Naredna stanica bio je Montreal, gde je radio kao bankarski službenik u Banco Zarossi, koju je osnovao Luiđi Zarosi (Luigi Zarossi) sa ciljem da pomogne priliv italijanskih imigranata u Kanadu. Kamatna stopa koju je nudio bila je oko 6%, dvostruko više od svih drugih banaka, i time je privukao veliki broj klijenata. Čarls je polako napredovao u banci, čak je na kraju postao i direktor. Tada je saznao da je banka u velikim finansijskim problemima. Zbog loših investicija u nekretnine, banka nije pravila dovoljno novca, a Zarosi je kamatu starim klijentima plaćao od depozita novih. Ubrzo je banka propala, a Zarosi je prebegao u Meksiko. Čarls je bio ponovo bez prebijene pare. Razmišljajući šta da radi, ušao je u poslovnicu jednog od klijenata banke, i kako nikog nije bilo u prostoriji, uzeo je sa stola čekovnu knjižicu i napisao sebi ček na $400. Policija ga je ubrzo uhvatila, i naredne tri godine je proveo u zatvoru.
Kada je izašao iz zatvora, vratio se u Ameriku. Ušao je u posao sa svercom ilegalnih italijanskih imigranata preko granice, i nije mnogo prošlo i ponovo je završio iza rešetaka. Tamo je, uglađen kakav je bio, ubrzo sklopio brojna prijateljstva. Jedno vreme je pomagao upravniku kao prevodilac u akciji prisluškivanja komunikacije italijanskih mafijaša, a jedan od ljudi sa kojima se sprijateljio, bio je i ozloglašeni biznismen i berzanski špekulant Čarls Mors (Charles Wyman Morse). Pričajući sa njim naučio je mnogo o tome kako funkcioniše berza i kako se pravi novac.
Po izlasku iz zatvora doselio se u Boston i ubrzo našao devojku koju je zaprosio. Nije joj rekao ništa o svojoj prošlosti, ali je ona ubrzo dobila pismo od njegove majke koja joj je rekla sve. Ipak, odlučila je da se uda za njega. Narednih meseci radio je razne poslove, jedno vreme pomažući i u bakalnici njenog oca, a onda je došao na odličnu biznis ideju. Hteo je da napravi veliki katalog firmi i da prodaje oglasni prostor i listinge. Firme nisu imale sluha za to. Takvo je bilo vreme, firme nisu imale novca. Ubzro mu je posao propao. A onda, par nedelja kasnije, stiglo mu je pismo iz Španije. Tamošnja firma se interesovala za oglašavanje, a u pismu je poslala i međunarodni poštanski kupon koji mu je omogućavao da bez troškova odgovori na pismo. Nikad nije čuo za tako nešto, a kada se raspitao, uvideo je da tu postoji šansa za profit.
Ovi kuponi su funkcionisali tako što bi u zemlji iz koje šaljete kupili kupon koji je koštao onoliko koliko ta usluga košta u toj zemlji, a zatim bi ga primalac mogao u svojoj zemlji iskoristiti da pošalje nazad. Bila je to 1920. godina, sam početak. Zbog različite ekonomske situacije, cena ovih usluga je varirala, a on je znao da je u Italiji cena poštanskih usluga drastično pala posle rata. Izračunao je da razlika u troškovima može biti i četiri puta. Kontaktirao je svoje rođake u Italiji i poslao im sav novac koji je imao uz poruku da mu kupe i pošalju kupone. I to je funkcionisalo. Ipak, bio je alav. Kada je video da stvari funkcionišu, počeo je da traži investitore. Obećavao je 50% kamate za 45 dana ili 100% za 90 dana. Ubrzo su investitori počeli da naviru. U februaru je skupio $5.000 (oko 10 puta više u današnjem novcu). Tada je shvatio da to sa kuponima funkcionise, ali je zapravo zahteva jako puno truda, pa mu je nabavka i distribucija istih bila u drugom planu, a ljudi su i dalje donosili novac. U martu je već bio na $30.000. Investitori su dobijali svoju kamatu, ali je zapravo mali broj ljudi uzimao novac, većina je htela da reinvestira. U maju je bio na $420.000. Ubrzo je krenuo da deponuje novac u jednu malu Bostonsku banku. U junu je već deponovao više od $3.000.000. Cilj mu je bio da preuzme banku, i u tome je i uspeo. Tek je bio jul mesec.
Finansijski stručnjaci su izražavali sumnju da je moguće napraviti takav biznis model koji će omogućiti takvu zaradu, a Ponzi ih je redom tužio i dobijao na sudu. Ipak, previše je novca bilo u igri i državni organi su se raspitivali. Kada su došli da ispitaju poslovanje, on im je predložio da prestane sa uzimanjem uplata dok traje istraga. Pošto se sve dosta sporo razvijalo sa strane istrage, njima je to izgledalo kao dobra ideja. Ipak, narod je bio u panici. I njih je smirio. Masi koja je čekala otvaranje narednog dana je isplatio kamate, družio se sa njima, častio kafom i krofnama. Sve je delovalo ok. Novinari nisu odustajali, jedan od njih je napravio ponovo stampedo par dana kasnije, tvrdeći da, iako je Ponzi tvrdio da ima $7.000.000 likvidnih fondova, zapravo bio $4.500.000 dolara u minusu. Deo ljudi je došao, digao frku, on je isplatio sve što treba, i ponovo se sve smirilo. Nekoliko dana kasnije, 11. avgusta, na naslovnoj strani Posta osvanula je cela priča o njegovoj istoriji, životu u Montrealu, prevarama i zatvoru. Nadležni su pojurili, i kada su videli o čemu je reč, uhapšen je. To je urušilo bankarski sistem, a njegovi investitori, dobili su novac koji je preostao, a to je bilo manje od 30% onoga što su uložili. Kažu da je ukupan gubitak bio oko $20.000.000 tadašnjih dolara, a sve se odigralo za samo 7 meseci. Ponzi je dobio pet godina robije, a pušten je posle tri. Kada se našao na slobodi, otišao je na Floridu i pokušao sličnu stvar. I ovde je imao uspeha, ali su ga brže uhvatili. Platio je kauciju, i probao da prebegne u Italiju, ali su ga uhvatili i poslali u zatvor.
Nakon odslužene kazne, deportovan je u Italiju, gde je nastavio sa istim stvarima. Kraj života je proveo u Brazilu gde je radio kao agent Italijanske aviokompanije, ali je živeo teško jer su letovi tokom Drugog svetskog rata bili obustavljeni, pa plata nije bilo. Na samrti, dao je poslednji intervju za medije koji su se i dalje interesovali za njega. Rekao je: “Čak i ako nikada nisu dobili ništa od svega toga, jeftino su prošli. Bez uvrede, priredio sam im najbolju predstavu koju je ta zemlja videla još od dolaska hodočasnika. Vredelo je barem $15.000.000 gledati me kako celu šemu izvodim.”
Ponzi nije ni prvi ni poslednji koji je izveo ovakvu šemu. Mi smo imali Jezdu i Dafinu devedesetih, Amerika je imala Bernija Medofa (Bernard Madoff) pre svega nekoliko godina. Mase nisu imune na takve priče. Ljudi su pohlepni i površni, a ta kombinacija je jako, jako loša.