Karolj Takač (Karoly Takacs) je rođen 1910. godine u Budimpešti. Odlučio je da svoju karijeru gradi u mađarskoj vojsci, i dogurao je do čina narednika. Bio je odličan strelac, i vrlo brzo je postao jedan od najboljih u celoj vojsci. Ubrzo je krenuo da se takmiči i sa sportskim strelcima, i da pobeđuje i najbolje od njih. 1936 godine, bio je među najboljim strelcima sveta, ali nije mu dozvoljeno da nastupa za Mađarsku na Olimpijskm igrama u Berlinu jer je za to morao imati makar čin podoficira. Nije to doživljavao kao katastrofu, bio je mlad, napredovaće i na narednim takmičenjima će moći da pokaže šta ume.
Dve godine kasnije, tokom vojne vežbe, dok je rukovao feleričnom granatom, ona je eksplodirala i raznela mu desnu šaku i nanela teške povrede. Više od mesec dana proveo je u bolnici, ali nade za ruku nije bilo. Kada je izašao na kućno lečenje i rehabilitaciju, krio se od očiju javnosti. Mnogi su mislili da iza toga stoji tuga i depresija, a on je svu preostalu energiju usmerio na vežbu i trening. Promenio je ruku. Krenuo da puca levom. Narednog proleća, pojavio se u kampu reprezentacije. Kolege su prišle da kažu koliko im je žao, a on se samo nasmejao i rekao – nisam došao da gledam, došao sam da se takmičim. Odlučili su da mu dozvole, a on je pobedio, osvojio nacionalnu titulu, i upisao svoje ime na spisak putnika na Svetsko prvenstvo. Tamo su osvojili zlatnu medalju. Bila je to divna uvertira pred Olimpijske igre u Tokiju 1940. Samo… one se nisu održale. Kao ni naredne. Drugi svetski rat prekinuo je san.
Ipak, pojavio se u Londonu 1948. iznenadio je sve. Porazio je svetskog šampiona, oborio svetski rekord i osvojio zlatnu medalju u brzoj paljbi. Rekord je oborio za neverovatnih 10 poena. Imao je 38. godina tada. Na sledećim igrama, u Helsinkiju 1952. godine, ponovio je uspeh. Pobedio je petnaest godina mlađeg sunarodnika Silarda Kun-a, koga je nakon toga trenirao kroz narednih pet olimpijskih igara. Uz malo sreće, mogao je i do trećeg zlata, jer je 1956. u Melburnu završio 8. u finalu.
Trideset pet puta je bio šampion Mađarske, a zbog svojih dostignuća u sportu, vojnu karijeru je završio kao potpukovnik. Pobednici uvek traže i nađu način, gubitnici traže izlaz.
0 
217
Svaka čast i za priču, i za primer.
I svaka počast tom čoveku.
Lepa priča 🙂
Odlična priča. Većina nas ne razume i ne shvata ono što ima i koliko je to vredno dok se ne desi nešto kao u ovoj priči. Pre svega treba da budemo zahvalni na svemu što imamo u ovom trenutku i što nas je život naučio.
Koja motivacija
Bravo za čoveka i bravo za Ivana za članak… Slučajno poznajem jednog živog Takač Karolja, sutra ću da ga pitam za čuvenog imenjaka 🙂