Glavni junak naše priče je jedan simpatični buca iz jednog malog gradića u Keniji. Zove se Julius Yego. Rođen kao četvrto od devetoro dece, nikad nije previše mario za školu. Voleo je da se igra, i voleo je sport. Ćale to baš i nije razumeo, ali su ga starija sestra i majka podržavali. Kako je voleo da radi vežbe snage, i kako se uvek takmičio sa drugarima ko može dalje nešto da baci, kada je video atletska takmičenja u bacanju koplja, kladiva i kugle, zaljubio se na prvi pogled.
Međutim, u Keniji nikada nije bilo uspešnih takmičara u ovim atletskim disciplinama. Zapravo, Kenijci imaju tradiciju trkača na dugim prugrama, ali u polju nikada nisu imali ozbiljne takmičare. Prosto, te discipline zahtevaju mnogo kompleksniji trening, skuplje su – gledano celokupni razvoj sportsite – ishrana, teretane, treneri, infrastruktura i sl. U Keniji toga nije bilo. Ipak, odlučio se da proba – bacanje koplja. Bez pravog treninga i poznavanja bacačke tehnike postigao je nekoliko dobrih rezultata – osvojio je prvenstvo škole, pa okruga, pa na kraju i države u juniorskoj konkurenciji. Rezultat je bio skroman, ali je napredak bio veliki. Njegovi idoli bili su Jan Železny i Andreas Thorkildsen. Kako nije mogao da dodje do njih, gledao ih je na Youtube. Iznova i iznova, i pokušavao da ponovi ono što oni rade. Na prvenstvu Afrike, koje je održano upravo u Keniji, zauzeo je treće mesto i tada su ga konačno primetili.
Ipak, uslova nije bilo. On se takmičio, osvajao nacionalne titule, gledao Youtube i čitao. Trenera nije bilo, ni danas ga nema. Ipak, kada je 2011. postao prvi put šampion Afrike, bacivši olimpijsku normu, IAAF (međunarodna atletska federacija) je odlučio da mu dodeli stipendiju i omogući nekoliko meseci treninga u Evropi sa nekim od ozbiljnih trenera. Bio je u Londonu i bio je atrakcija. Nije bio turista, završio je 12. u finalu.
Prošle godine održano je svetsko prvenstvo u Moskvi. Bekrić i Španovićka su učinili nemoguće i vratili se sa dve bronzane medalje. Julius je na prvenstvo otišao posle dvomesečnih priprema. Posle problema u kvalifikacijama, gde je jedva prošao među 12 najboljih usledilo je fantastično finale. Finale koje je završio na četvrtom mestu. Bio je bolji od svog idola, a imam osećaj da je njegova priča tek počela…
Mnogi se sećaju teksta koji je izazvao ogromne reakcije… Poenta tog teksta je da u ovakvoj situaciji svako treba da učini sve ne bi li bio što konkurentniji. Često i sam pišem o tome, pričam kada me pozovu, a i političarima su puna usta toga – šansa Srbije je IT. S tim, da se ja trudim, koliko god mogu, da priču proširim, i zato i ovo pišem. Naime, ne mogu svi biti administratori, programeri, dizajneri i slično. Jednostavno, nisu svi za to, ali to ne znači da ne može svako naći nešto u čemu će mu računar pomoći.
Zapravo, čega god da se dohvatite, postoji način da uz pomoć računara i Interneta naučite nešto više o tome. Ako ste konobar, možete naučiti da spremate bolju kafu ili koktele kroz vrlo detaljna uputstva. Dovoljan je računar i malo vežbe. Možete početi da učite novi jezik, i da ga usavršavate. Možete naučiti većinu zanata, i razne male tajne. Usavršiti ono što radite novim idejama, i gotovim ili polugotovim rešenjima. Možete naučiti sve ono što ste želeli a za šta niste imali uslova i nekog da vam pokaže. Da li će vam to koristiti? Nešto hoće, nešto neće. Smetati neće sigurno.
Možda vam padne neka zanimljiva ideja na pamet uz nova znanja koja ste stekli. Možda možete da pokrenete kurs nečega što ste naučili, ili da napravite online prodavnicu (ili na aukcijskim sajtovima ponudite) nešto što ste pravili. Možda možete da napravite Youtube kanal. Ideja i mogućnosti je mnogo, samo se pokrenite