Jedan od osnovnih razloga što je Albert Ajnštajn postao najprepoznatljivije ime i lice svetske nauke je i to što je umeo da radi na imidžu, što je bio naučnik – komičar. Bio je preteča rok zvezda, jer je shvatao da je i taj elemenat bitan. I iako se mnoga njegova dostignuća dovode u pitanje, pripisuju Milevi ili drugima, suština je da je on čovek koji je verovatno učinio više za popularizaciju nauke nego bilo ko pre njega. Bio je sklon da kaže neke stvari na način koji je savršeno razumljiv ljudima. Recimo ovih nekoliko rečenica… Kad čovek sedi jedan sat sa lepom devojkom, to vam se čini kao jedna minuta. Ali neka sedi jednu minutu na vrućoj peći – to je duže od jednog sata. To je relativnost. Ljudska glupost i svemir su beskonačni, ali mislim da za ovo drugo nisam siguran. Mašta je važnija od znanja.
Taj isti čovek rekao je jednu od najvećih misli koja opisuje naše društvo – Ako nešto ne možete objasniti šestogodišnjem detetu, onda to ni sami ne razumete. Zašto je ova rečenica toliko bitna? Živimo u vremenu gde se sve krije iza velikih i dugačkih reči čije značenje više niko ne zna, a ponajmanje osoba koja ih izgovara. Došli smo u situaciju da nas pokušavaju zavarati komplikovanošću, kroz nju nam prodati priču da su “oni” pametni jer razumeju, a “mi” glupi, jer ne razumemo. Lepu priču o tome ispričao je Voja Antonić na prvom beogradskom TEDx-u. Stučnjacima se nazivaju razni bullshit generatori, a vrlo malo ljudi se zapravo bavi suštinom, rešenjima koja su zaista prava. Davno mi je McKracken pričao o neprijatnoj situaciji koju je doživeo sa klijentom za koga je razvijao software za kontrolu računara u igraonici. Kada je završio aplikaciju koja je besprekorno radila i imala sve tražene funkcionalnosti, odneo ju je klijentu. Prvi komentar iz njegovih usta je bio – Šta ti je ovo, nema ni megabajt?! Ljudima je, generalno, nazalost, najčešće forma ispred funkcije. Pre svega jer formu mogu da pojme, a funkciju ne mogu razumeti. I tu dolazimo u situaciju gde se treba prisetiti Alberta. On je rekao: Pravite stvari da budu najjednostavnije moguće, ali ne i jednostavnije od toga. Koliko toga se krije u naizgled bezazlenoj rečenici. Evo par zanimljivih pričica o jednostavnim rešenjima komplikovanih problema. Uostalom, znate da volim priče…
Postoji jedna stara priča koja dobro opisuje mnoge fenomene kojih se ovde dotičemo. Naime, tokom trke za Svemir, šezdesetih godina prošlog veka, ljudi u NASA-i su shvatili da imaju ozbiljan problem. Astronauti su imali potrebu da naprave određene zabeleške u svemiru, ali uobičajno korišćene hemijske olovke nisu bile dorasle tom zadatku. Prosto, trebalo je konstruisati olovku koja je pouzdano raditi bez obzira na ugao pisanja i položaj, u bestežinskom stanju, u temperaturama od -50 do +70, itd. Rad na tome je počeo i par miliona dolara, i nekoliko godina kasnije, rešenje je pronađeno. Otprilike u isto vreme, Rusi su se susreli sa istim problemom. Koristili su grafitnu olovku.
Ova priča je popularna zato što preuveličava stereotipe. Malo kada istražimo, saznaćemo da stvari nisu baš tako išle, te da je Space Pen bio privatni projekat kompanije Fischer i da su je koristili Ameri, a kasnije i Rusi, kao i da su i jedni i drugi u prvim misijama pribegli grafitnim olovkama kao rešenju. Urbana legenda koja možda nije istinita, ali je odlična za ilustraciju.
Jedna malo drugačija pričica govori o problemu sa kojim se susreo poznati proizvođač pasti za zube. Inicijalno su nastupili na tržištu kao brend solidnog kvaliteta i niske cene. Zahvaljujući tome, zauzeli su relativno lepo mesto na tržištu, a biznis model je podrazumevao veliki promet, koji bi doneo veći ukupan profit jer je margina bila najniža moguća, ne bi li i cena bila što povoljnija. Trend rasta je išao, međutim, u jednom trenutku je pozicija na tržištu počela da stagnira. To se nastavilo i svima je bilo jasno da su dostigli prag u tom trenutku i da nešto moraju promeniti. Realnost je bila da je kompanija počela da pravi profit, ali da je on bio nedovoljan jer je pozicija na tržištu, iako dobra, bila ispod očekivanja. Pozvali su marketinške eksperte, objasnili im situaciju i ponudili bogatu nagradu onome ko reši njihov problem i učini promet većim 30-40%. Agencije i pojedinci su predstavljali rešenja, ali ni jedno nije ulivalo poverenje. Prosto, sva ta rešenja su bila prekomplikovana i šanse da funkcionišu bile su vrlo male. Onda se jedan dan pojavio momak, rekao da ima rešenje, ali da ne želi da im ga pokaže dok mu ne pokažu ček na $100.000 sa njegovim imenom. Oni su se nasmejali i glatko ga odbili, nastavivši u pokušajima da situaciju reše kroz marketinške agencije. Međutim, kako je vreme prolazilo, situacija je bila sve teža, i kada više nisu imali izbora, nije bilo vremena za čekanje – pozvali su momka. On je došao, uzeo ček i ostavio na stolu jednu belu kovertu. Kada su je otvorilu u njoj su našli jedan presavijeni list na kome je pisalo – “Napravite veći otvor na tubi.” Momak je znao da ljudi procenjuju koja je optimalna količina paste po tome koliko su dlačica četkice pokrili, a ne po ukupnoj masi paste. Pakovanja su bila standardna, pa bi kupac odabrao ono jeftinije, ali bi ga brže potrošio jer istiskuje više svaki put, a gotovo niko ne bi primetio da češće kupuje pastu za zube u vremenu kada moramo da razmišljamo o toliko stvari.
U jednoj fabrici za proizvodnju i pakovanje mleka i mlečnih proizvoda odluče da modernizuju proizvodnju i kupe novu liniju za pakovanje iz Japana. Liniju isporučuju, montiraju i testiraju Japanski inžinjeri. Nakon uspešnog probnog perioda i puštanja u rad, tim inžinjera se vraća u Japan. Nekoliko dana kasnije, supervizor proizvodne linije primećuje grešku u sistemu. Naime, svaki dvestoti tetrapak biva napunjen vazduhom umesto mlekom, zatvoren, oštampan, poslat na proizvodnu traku, zatim detektovan od strane senzora, pokupljen mehaničkom rukom, i vakumiran folijom sa još pet komada u six-pack. Šef proizvodnje u panici poziva Japance, a oni mu kažu da obustavi proizvodnju dok se ne utvrdi gde je greška. Tri nedelje kasnije, Japanci se javljaju sa rešenjem. Pronađena je greška u brojaču, problem je rešen, potrebno je samo da dođe ekipa da osveži software. Šef proizvodnje im kaže da to nije moguće, da su rešili problem, da proizvodnja nije ni prekidana i da je zbog trenutne situacije na tržištu nemoguće da to sada urade. Japanci u čudu pitaju kako je problem rešen, a šef proizvodnje samo kaže – supervizor se snašao. Za svaki slučaj, pošalju oni tim, i kada su stigli, imaju šta da vide. Kada je shvatio u čemu je problem, supervizor je otišao do najbližeg supermarketa i kupio ventilator, prikačio ga na struju, a zatim pozicionirao na sredini pokretne trake. Kada bi trakom prolazio prazni tetrapak, ventilator bi ga oduvao, a senzor na kraju trake ne bi imao šta da registruje do narednog, ispravnog, pakovanja mleka. Na taj način je problem u proizvodnji rešen i iako postoji poskupljenje i šteta jer je svako dvestoto pakovanje škart, ta šteta je mnogo manja i dugoročno od prekida proizvodnje koji ih je očekivao.
Neki će se možda ovoga sa nekog od mojih predavanja, ali ponekad čovek treba da se priseti reči Milenka Kostića – Koleta, vlasnika AutoČačka, godinama najuspešnije auto kuće kod nas, koji je na pitanje novinara – “Kako vam uspeva da iz godine u godinu budete najbolji?” odgovorio krajnje jednostavno – “Dognaš, prodaš!“