McDonald’s je osnovan četrdesetih godina prošloga veka. Osnovala su ga braća McDonald, Ričard i Moris, u malom gradu San Bernardinu u Kaliforniji. Nije bio prvi takav restoran, nije bio ni najbolji. Princip odabira hrane, pripreme i serviranja koji su koristili, White Castle lanac je uveo čak dvadeset godina pre toga.
Braća su polako granala biznis, i išlo im je lepo. Kada su kupovali nove mašine za svoje radnje, kupovali su od češkog doseljenika Reja Kroka (Ray Kroc). Njegov biznis je polako tonuo, a oni su mu bili gotovo jedini redovni kupac. Ponudio se u jednom trenutku da im pomogne da dalje razgranaju svoj biznis, i postao je njihov agent (1955). Posao je krenuo da cveta, ali braća nisu baš najbolje razumela šta je potrebno za skaliranje ovakvog biznisa i sve se dosta sporo odvijalo. Kroz par godina, Krok je prelomio da je trenutak da otkupi prava od braće. Oni su dobili svotu kojom su bili zadovoljni, a on je dobio priliku da odlučuje o svemu. Imajte u vidu da je tada bio u kasnim pedesetim godinama. Samo deset godina od trenutka kada je ušao u priču, 1965. godine, McDonald’s corporation je imala 700 restorana u USA. Danas ih ima 35.000 u 120 zemalja, i zapošljavaju 1.800.000 ljudi. Da je bilo do braće, ostali bi lokalni fast food sa nekoliko restorana.
U Srbiji, McDonald’s je prisutan 25. godina. Ima besprekoran imidž i generalno, ljudi ga vole. U svetu je situacija malo drugačija. Ovde je to cool hrana, koja nije baš ni jeftina, u svetu je to sigurna hrana. Sigurna u smislu da gde god da odete, tu sigurno možete jesti nešto pristojno, jeftino i sigurno ispravno. Poznata je priča kako je Usain Bolt recimo u Pekingu samo McDonald’s jeo jer nije bio siguran u kvalitet hrane i reakciju njegovog organizma. Slično ćete čuti i od mnogih ljudi koji su putovali i nisu bili sigurni šta i kako, prosto, uđeš i naručiš i znaš šta ćeš dobiti.
Ipak, to u principu i nije neka idealna, željena hrana. Retko gde je to kultno mesto za izlazak, kao ovde. E upravo odatle potiče i pričica koju sam čuo, o McDonald’s pravilu.
Priča ide otprilike ovako: Svaki dan sa kolegama dogovaram gde ćemo da idemo za ručak. Obično neko ima ideju, pa se dogovaramo i prilagođavamo, ali ponekad, desi se da niko nema ideju. U takvim situacijama, preporučim McDonald’s. Naravno, krene buka i vika i svi odbiju. Ali tu se dešava magija, od tog trenutka, barem nekoliko ljudi ima ideju šta bi htelo i možemo da krenemo u pregovore i dogovore.
McDonald’s pravilo se primenjuje sa ciljem da se probije led. Njegova svrha nije da reši problem, već da vas pokrene sa mrtve tačke. Kada god mislite da je neka ideja glupa, važno je da razumete ako krenete da radite na njoj, možda ne rešite problem, ali nove ideje će gotovo sigurno doći, novi uglovi gledanja, saznanja…
Kao kada bacate novčić u vezi neke odluke… Nije poenta u tome na koju će stranu novčić pasti… poenta je u tome što onog trenutka kad poleti vi ćete znati koju stranu više želite.