Mnogi mladi ljudi misle da je istorija Jugoslovenske klupske košarke počela sa Partizanovom titulom u Evroligi 1992. godine. Retki pamte da je pre toga Jugoplastika carovala Evropom godinama, a jako mali broj ljudi se seća da je zapravo prvi klub koji je došao do najprestižnijeg klupskog trofeja zapravo bila KK Bosna. E baš tu Bosnu stvarao je u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, često mlađi i od svojih igrača – Bogdan Boša Tanjević. Bosna je osvojila dva nacionalna prvenstva a zatim i Kup šampiona, gde je i narednih godina bila strah i trepet, još tri puta završivši na pobedničkom postolju sa 3. mestom. Boša je imao solidan tim sa dvojicom vanserijskih igrača – Mirzom Delibašićem i Žarkom Varajićem. Većina najjačih klubova imala je po imenima nadmoćniji sastav, ali Bosnu je krasio novi stil igre – totalna košarka u kojoj svaki igrač ima svoje aktivno mesto, rotacije su česte, tempo je izuzetno visok i njime se melje protivnik. Za razliku od većine klubova koji su imali ustaljene petorke i par igrača koji su se menjali, Bosna je imala celu klupu i kondicijom i tempom je mlela protivnike. Boša je postao prvak Evrope, a ostatak njegove karijere krase uspesi sa najpoznatijim klubovima i kasnije reprezentacijama. Mnogi ga pamte kao “zlotvora” koji je predvodio Tursku u onoj nameštaljci od pre par godina – za njih će, nadam se, ovo biti makar mali podsetnik na veličinu ovog čoveka.
Don Revie je imao impozantnu fudbalsku karijeru, 18 godina je igrao fudbal i to za Leicester City, Hull City, Sunderland, Manchester City i Leeds United. Pri kraju igračke karijere počeo je sa trenerskim poslom upravo u Leeds-u. U tom trenutku klub se nalazio u drugoj ligi, sa ne baš sjajnim izgledima za napredak. Od samog starta uveo je brojne promene, između ostalog i promenu dresova iz tradicionalno plavo – žutih u bele. U trećoj godini svog rada uspeo je promovisati klub u viši rang takmičenja – u elitnu ligu, i već te godine osvojiti prvi trofej – FA kup. U narednim godinama klub je osvojio tri prvenstva, tri kupa i dva kupa Sajamskih gradova (preteča kupa UEFA). Ostavio je neizbrisiv trag u klubu, a povukao se posle najvećih uspeha. O strategiji se malo znalo, igrači nisu previše pričali, ali jedan krajnje upečatljiv detalj je procureo. Za razliku od svih klubova i trenera koji su u pripremama analizirali protivnike i njihove igre, Don je išao i korak dalje. Leeds je imao detaljnu kartoteku svih sudija, sa informacijama o njima, odrastanju, porodici, deci, gde su bili na odmoru, i raznim drugim stvarima. Igrači su morali da znaju sudiju u dušu pre početka meča. U tunelu pri izlasku na tereni, igrači su imali zadatak da budu prijateljski nastrojeni, pričaju sa sudijama. Ništa nelegalno, ali veoma efikasno. Statistika kaže da u situacijama kada sudija ne zna kako da dosudi, šanse klubova su otprilike 50-50. Ne i u ovom slučaju. Arhive kažu da je tih godina Leeds imao preko 70% ovakvih odluka na svojoj strani, jer koliko god sudije bile profesionalci, ipak se vode ljudskim principima, često i podsvesno, i veće su šanse da će dosuditi u korist “onih finih momaka sa kojima sam pričao”, a ne “onih što su nervozno gledali u pod i jedva se i pozdravili”. Nekad je mala stvar dovoljna da prevagne jedna strana.
Dona je nasledio ovaj čovek. Brian Clough – verovatno najveći trener u istoriji engleskog fudbala, uz Ser Alex Fergusona. Ti trenuci, kada je vodio Leeds spadaju u neslavne. Zapravo, Brian je imao vrlo čudnu karijeru. Počeo je kao menadžer tada malenog Derby County-ja, kluba kog se danas mnogi ni ne sećaju. Taj mali, gotovo beznačajni klub, pod njim postaje prvak Engleske. Dobija otkaz. Iako se pokazao kao vrstan trener, njegove naredne epizode završavaju se tragično. Katastrofa sa Bighton-om, onda Leeds u kome je proveo 44. dana. Od perspektivnog trenera i uzdanice Engleske struke, postao je predmet podsmeha. Konačno, posle mnogo muke, nalazi posao – preuzima maleni Nottingham Forest, koji se tada takmičio u nižim ligama. Pod njim je ovaj maleni klub postao prvak Engleske. Dva puta. A onda i prvak Evrope. Takodje dva puta, što do tada ni jednom engleskom klubu nije pošlo za rukom. Kada su svi jurili samo napadače, on se orijentisao na odbranu i golamana. Napravio je prvi transfer preko milion funti u Engleskoj, prvi deo ozbiljan novac za golmana. Bio je diktator čije se odluke nisu dovodile u pitanje, i to je davalo rezultate. Kasnije se propio, ali je prvo promenio engleski fudbal za sva vremena.
Alf Ramsey je najzaslužniji čovek što je Engleska davne 1966. godine postala prvak sveta na domaćem terenu. Imao je jedan princip koji ga je doveo do uspeha – tražio je igrače koji će igrati sistem koji on želi, i nije ga zanimalo ko su najbolji igrači engleske u tom trenutku. Posto je hemija i komunikacija među igračima u Engleskoj uvek bila problem, pa i danas je, ovaj sistem je dao željene rezultate. Sistem koji niko pre toga nije video, a koji su njegovi igrači brilijantno sprovodili.
Dick Fosbury je momak koji je 1968. osvojio zlatnu medalju u skoku u vis. Za razliku od svih ostalih skakača koji su skakali makazice ili zgrčeni stil, on je prvi počeo sa stilom skakanja koji je kasnije po njemu dobio ime Fosbery-flop, i koji danas koriste svi skakači koji skaču. Ova tehnika je svetski rekord pomerila vremenom gotovo dvadeset centimetara.
Jan Boklöv je u ski skokove uveo V stil i promenio ih zauvek.
Andre Agassi jedan od prvih istinskih velikana koji je igrao sa osnovne linije umesto servis-volej igre. Danas se servis-volej gotovo uopšte ne igra.
Ovo su samo neki od ljudi koji su promenili sport kojim su se bavili suštinski… mnogo ih je, ali na vama je da ih pronađete ako vas zanima. Ponekad je potpuno drugačiji pristup ispravan, a promena paradigme logičan sled u razvoju.