Kada je 1985. godine Stiv Džobs oteran iz Apple, kompanije koju je samo sedam godina ranije osnovao sa Stivom Voznijakom, odlučio je da osnuje novu kompaniju u kojoj će svoje ideje moći nesmetano da sprovodi u delo. Imao je novca, bio je prepoznat kao vizionar, pa je relativno lako skupio ljude koje je želeo i nastala je kompanija NeXT. Krenuli su da razvijaju proizvode, a Džobs je počeo da razmišlja i o brendiranju i marketingu, stvarima u kojima je bio neprevaziđen. Smatrao je da je za stvaranje brenda potrebno vreme, godine kvalitetnog i uspešnog rada, i milioni dolara, ali nije želeo da čeka. Znao je da ipak ne počinje sa nule, ali mu je takođe bilo jasno da je jedini način da kapitalizuje na svom ličnom imidžu u korist nove kompanije, da napravi moćan brending. Kako je bio u poziciji da za ovakve stvari angažuje najbolje od najboljih, odlučio se za veterana Pola Randa (Paul Rand). Tokom svoje bogate karijere Rand je radio na nekim od najprepoznatljivih korporativnih identiteta ikada – IBM, Esquire, Cumminis, ABC, Westinghouse, UPS, Univerzitet Yale i brojni drugi. Iako je u tom trenutku već ušao u osmu deceniju života, i dalje je bio aktivan, i pristao je na sastanak sa Džobsom.
Kada su se videli, Džobs mu je vrlo detaljno predstavio svoju viziju kompanije, planove, objasnio mu je svoje viđenje problema koje imaju sa brendiranjem, i šta bi tačno želeo da postigne sa logoom kompanije. Rand je uredno zapisivao sve što je smatrao bitnim. Kada je Džobs završio svoje izlaganje, pitao ga je – “Dakle, to je to. Pretpostavljam da ćete mi se javiti sa nekim opcijama.”. Rand je odložio olovku kojom je pisao, pogledao ga i smirenim glasom rekao “Mislim da ne razumete kako ovo funkcioniše, Stiv. Ja ne radim opcije. Ja ću rešiti problem, i Vi ćete me platiti. Na vama je da da odlučite da li ćete koristiti moje rešenje ili ne, to je Vaša stvar. Ali ja ne radim opcije. Ja ću vam dati moje rešenje, i Vi ćete mi platiti. To tako funkcioniše.”. Džobs nije očekivao takav stav. Nikada niko nije tako pričao sa njim. Zapravo, uglavnom je on tako pričao sa ljudima. Njemu je taj stav, uz pokriće u vidu impresivne karijere, bio pokazatelj da je Rand zaista najbolji. Rekao mu je “U redu, ako se tako radi, sačekaću Vaše rešenje.“, rukovali su se i razlišli.
Ono što je malo ko znao je da je stav koji ima predstavlja pristup klijentu, a ne pristup samom radu na projektu. Naravno da će uraditi mnogo opcija, varijacija, naravno da će probati razne stvari, ali klijent će videti samo ono što na kraju bude odabrano i ispolirano kao najbolje rešenje po njegovom mišljenju. To je njegov posao. Dizajn logotipa je sa tehničke strane jednostavna stvar. Ono što nije jednostavno su ideje i proces kako se do rešenja dolazi, samo egzekuciju može izvesti maltene svako. Naravno, na Džobsu je bilo da odluči da li je to rešenje pravo za njega. Ako nije, mogao je angažovati nekog drugog ko bi mu možda napravio mnoštvo opcija da može da bira, ali onda to neće biti najbolje rešenje osobe koja je najkompetentnija.
Epilog svega je logo i knjiga standarda koje je Džobs toliko voleo da ih je štampao i delio prijateljima kao uspomenu i svojevrsni udžbenik. Više o tome možete pročitati ovde, a ovde možete videti šta Džobs kaže o svemu tome.