Henri Ford je zaslužan za to što danas na automobile gledamo kao na nešto potpuno uobičajeno, nešto što skoro svaka kuća ima. Industrijalac koji je stvorio sve sa svojih deset prstiju. Čovek koji je stvorio proizvodne linije, postavivši time osnovu masovne proizvodnje. Uveo je socijalni program, povećao minimalnu cenu rada, omogućio stalnim radnicima da učestvuju u podeli profita, kao i osmislio radnu nedelju kakvu i danas imamo. Visoku profitnu marginu na pojedinačnom proizvodu, smanjio je radi povećanja masovnosti i napravio čudo. Na tako mnogo načina, život posle Forda bio je bolji, napredniji, kvalitetniji, nego pre njega. Za svakog, ne samo za njegove zaposlene. Ipak, gospodin Ford nije bio baš tako sjajan u svemu. Zapravo, postoji jedan aspekt njegovog života sa kojim se velika većina ne bi složila. Naime, on je, po pitanju Jevreja, bio vrlo sličnih stavova kao Adolf Hitler. Čak je i napravio nekoliko publikacija pod nazivom “The International Jew”, koje su u mnogome inspirisale ružne događaje koji su sledili. Jedini je Amerikanac koji se pominje u Main kampf, a od Hitlera je dobio poseban primerak sa posvetom. Kažu i da su imali slike jedan drugog u kabinetu. Ford je neposredno pred rat odlikovan odredom Nemačkog orla, tada najvećim odlikovanjem koje stranac može dobiti. Prilikom suđenja u Nirnbergu, jedan od vođa Hitler jugend, upravo je njegova dela naveo kao štivo koje ga je motivisalo da se prikjuči i napreduje.
Ljudi koji su menjali ovaj svet na bolje, često nisu sami bili divni, nisu povukli sve ispravne poteze, nisu uvek bili u pravu. Pa opet, istorija ih je postavila na vrlo važna mesta. Recimo to što je Ford uveo radnu nedelju kakvu danas imamo. Zapravo, iza toga ne stoji nikakva nauka, medicina, čak ne toliko ni iskustvo. Njegova logika je bila da radnik ne sme da se iscrpljuje previše da bi dovoljno dugo mogao da radi i da ne bi previše koštao u smislu socijalnog programa, ali zapravo osnovni motivator je bila činjenica da radnik mora da ima vremena da troši dnevnicu, da bi pomogao ekonomiju. Radnik mora da ima takvu dnevnicu da može da priušti i auto koji pravi, da bi vratio deo novca u fabriku i da bi stvar postala masovna i prihvaćena.
Tokom tog idiličnog vremena, Ford je recimo sa svojim investitorima vodio ljutu i nefer borbu. Kada je počinjao posao sa Ford Motor Company bio je bez prebijene pare, imao je super ideju, ali od ideje do materijalizacije fali mnogo. Podsetimo, Ford je u tom trenutku (1903.)imao iza sebe jednu propalu firmu u automobilskoj industriji – the Detroit Automobile Company, a odustao je i od drugog projekta koji se zvao the Henry Ford Company, a kasnije je promenio ime u Cadillac Automobile Company. Ponudio je braći Dodge da u zamenu za 7000$ vrednosti u delovima i 3000$ keša, dobiju 10% vlasništva u kompaniji. U slučaju da ponovo bankrotira, pripala bi im i sva njegova imovina. Takođe, u narednom periodu, oni su trebali nastaviti sa proizvodnjom delova.
Kako se Model T odlično prodavao, kompanija je lepo rasla i pravila novac. Braća Dodge su bila prezadovoljna jer su prodavali mnogo delova, a i na ime dividendi samo prve godine dobili su 10.000$. I to je trajalo neko vreme, svi su bili zadovoljni, sve se odvijalo kako treba. Međutim, 1914. godine, Ford gradi fabriku delova u Detroitu, i samim tim prestaje potreba za delovima braće Dodge. Oni su bili nezadovoljni, a on im je ponudio da iznajmi njihovu fabriku, i da i tamo on vodi proizvodnju. Oni su imali drugu ideju…
Godinama unazad, predlagali su Fordu tehnička unapređenja, ali je on uvek odbijao da ih primeni. Imali su novca na raspolaganju za investiranje, a očekivali su da će dividende i dalje stizati i želeli su da izbace konkurentski model koji će imati sve one novotarije i unapređenja koja Model T nije imao.
Fordu se nikako nije dopala ideja da novac koji on zarađuje finansira razvoj tako nečega, pa je objavio da će prestati da plaća svim akcionarima dividende. Kada su se akcionari pobunili, rekao je da će napustiti kompaniju, a to je značilo da će vrednost akcija drastično pasti, pa samim tim i njihov kapital. Pojedini su se uplašili i odlučili da prodaju svoj udeo, i time je Ford ponovo došao do toga da je on lično vlasnik preko 51% kompanije.
Ali šta je bilo sa braćom Dodge? Oni su imali vremena, sačekali su malo. Zatim ponudili Fordu akcije za 12.500$ po akciji, što im je donelo oko 25 miliona $, sud je odredio da na ime zaostalih dividendi imaju pravo na još 19 miliona $, a inače, samo u periodu od 1903. do 1909. su na ovaj način prihodovali barem 10 miliona $.
Ford je krenuo da se bavi globalnim tržištem, a oni su za samo 15 godina, od 10.000$ ulaganja dobili preko 55 miliona $. Ovo se inače smatra najboljom investicijom u istoriji američke privrede, a vi, koje nije mrzelo da ovo čitate, naučili ste ponešto o gospodinu Fordu.