Bio jednom jedan Robert… Kearns se prezivao. Bio je inženjer, doktor nauka. Kao mlad, tokom Drugog svetskog rata, radio je u Kancelariji za strateške servise u Američkoj administraciji. Ta kancelarija, posle rata prerasla je u nešto što danas nazivamo Centalna Obaveštajna Agencija ili ti CIA. Danju je radio svoj posao, a noću je bio ono što je voleo najviše – inženjer u svojoj maloj improvizovanoj laboratoriji u podrumu. U tom periodu, upoznao je ženu svog života, a početkom pedesetih godina prošlog veka, odlučili su da se uzmu. Tog dana desilo se nešto što će mu promeniti život. Naime, kada je otvarao šampanjac na venčanju, uspeo je da ispali čep sebi u oko. Osim što je time napravio svima traumu, trajno je sebi oštetio vid na tom oku i ono je stalno nekontrolisano suzilo, i morao je da ga briše. Tada mu je sinula fenomenalna ideja…
Primetio je naime, da ljudsko oko trepće onoliko koliko je potrebno u zavisnosti od vlažnosti i klimatskih uslova. Njegovo povređeno oko, češće je imalo potrebu za time, nego zdravo, ali bi intervali u kojima se dešavaju treptaji, menjali u odnosu na okolnosti.
U tadašnjim automobilma, brisači su imali samo dva stanja – ugašeno kada nisu brisali, i upaljeno kada su konstantno brisali, bez pauze. Kada bi kiša bila jaka, to bi bilo u redu, ali kada bi padala slabije, više bi bilo štete, nego koristi.
Kearns je počeo da razmišlja o brisačima koji bi imali prilagodljive pauze izmedju pokreta, sa jednostavnim kontrolerom. Počeo je da radi na tome… Mnogo je istraživao, pokušavao, testirao. Imao je ograničene resurse, ali neograničenu volju. Prošlo je nekoliko godina, mnogo sati u podrumu, mnogo situacija u kojima je sa porodicom istrčavao na kišu da testira svoj uređaj… i bio je spreman.
Njegov Ford Galaxy je 1963. godine bio spreman za demonstraciju i on je zakazao sastanak sa ljudima u Fordu. Bili su zainteresovani, ali uzdržani od reakcija. Dogovorili su se da se čuju naknadno. Sledeći put kada su se videli, Ford je doveo gomilu inžinjera da propituju Kearnsa. On nije želeo da deli informacije sa njima. Nije hteo ni da proda svoj patent. Njegova želja je bila da on proizvodi deo koji će Ford korisiti. Nisu mogli da se dogovore. Zvali su ga, ali posle mnogo negativnih odgovora na sva pitanja koja su imali i čvrstog stava u vezi toga što želi, 1965. godine prestali su. Posle duge tišine, shvatio je da se neće javiti, posvetio se daljim eksperimentima.
A onda, sredinom 1969. godine, Ford izbacuje model sa kontrolisanim brisačima. Mislio je da je to posledica njihovog razvoja i nije pridavao tome previše pažnje. Dobio je posao u Nacionalnom Birou za Standarde, i bio je zadovoljan. Veliki proizvođači su mahom krenuli da proizvode modele sa kontrolisanim brisačima, ali se on nije opterećivao. A onda je, jednog dana 1976. njegov sin doneo deo koji je Mercedes ugradjivao i svoje automobile, i nakon analize, Robert je utvrdio da je u pitanju identična kopija. Ispostavilo se isto i sa Fordom, i ostalima. Neko je ukrao njegov uređaj… Doživeo je nervni slom. Ostatak života proveo je na terapiji. Čim mu je bilo malo bolje, pokrenuo je parnicu protiv Forda, zatim Chryslera a onda redom. Postao je opsednut time. Digao je ruke od svega drugog, i potpuno se posvetio tome. Živeo je samo i jedino za to. Porodica nije izdržala…
Verovao je da će sigurno pobediti jer ima patent. Sa druge strane, ljudi iz Forda su verovali da će oni pobediti jer njegov dizajn koristi isključivo postojeće delove. Nije imao ni jedan potpuno originalan deo. Ovde stvari postaju zanimljive – glavni test za ekskluzivnost patenta je tzv. “neočiglednost”.
Da li vaš izum radi makar jednu od ove tri stvari:
1. Kombinuje prethodne elemente u skladu sa poznatim metodama i rezultuje očekivanim rezultatom?
2. Da li menja jedan poznati element drugim, sa očekivanim rezultatima?
3. Primenjuje poznatu tehniku na poznati uređaj da bi dobio očekivani rezultat?
Ford je tvrdio da su korišćene poznate metode, poznati elementi i poznati uređaji, stoga njegov izum nije originalan. Kearns je tvrdio da njegov izum ne daje očekivani rezultat, i zbog toga je originalan. I nakon mnogo godina (dvadesetak), Vrhovni sud SAD se složio sa Kearnsom. Presuda je glasila:
“Besmisleno je reći da kombinacija starih elemenata ne može biti novi izum. Skoro svaki značajan pronalazak je takva kombinacija. Kombinacija starih elemenata sastavljenih na novi način.”
Pobedio je. Dobio je milionsku odštetu. Koju je odbio. Na kraju, rezultat je ipak bilo nekoliko desetina miliona dolara odštete. Od kojih je većina otišla na troškove dvadesetogodišnjeg suđenja. Ipak, pobedio je… Samo, ne u borbi u kojoj je želeo. Sve što je želeo, do poslednjeg dana, bilo je da proizvodi i prodaje svoj izum. To nije bilo pitanje para. Bila je stvar ponosa. Ipak… ceo ovaj slučaj, nosi sa sobom jednu jako važnu poentu, a ona je:
Nema više novih ideja, samo novih kombinacija.
Kad smo kod poenti… Ni jedna ovakva priča nije jednodimenzionalna, i pobeda u njima, nikada nije samo to. Kernsova neverovatna borba nas uči da je za uspeh u takvom poduhvatu potrebno mnogo hrabrosti, pameti, možda i malo ludosti. Oni koji se usude da krenu tim putem, moraju biti spremni da žrtvuju vreme, zdravlje, ljubav, mir, ili kao u njegovom slučaju, sve navedeno. Po njegovom životu snimljen je film Flash of genius. Pogledajte ga, ako budete imali prilike.