U raznim sferama života susrećemo se sa potrebom za univerzalnim. Univerzalnim uređajima, koji će pokriti što veći broj naših potreba, univerzalnim ljudima koji će pokriti što veći broj zahteva koje imate. Polako, ali sigurno, iz sveta oko nas nestaju razni uređaji koji imaju jednu funkciju (single purpose device), ma koliko tu funkciju možda obavljali odlično. Primer je recimo sat – sve manje ljudi nosi sat. U nekim slučajevima on je statusni simbol, i sa te strane, vrednost i značaj mu samo rastu, ali kao uređaj koji služi da nam kaže koliko je sati, potpuno je nevažan. Većina ljudi će se prvo uhvatiti za svoj, sve češće pametni, telefon, i tu će videti i koliko je sati, i koliko je stepeni, i gde se nalaze, uslikaće fotografiju, snimiti video, audio poruku, iskoristiti neku od još stotina funkcija koje ovaj uređaj nudi. Nekada je za svaku od tih funkcija bilo potrebno upotrebiti jedan uređaj, i često su oni bolje to radili nego što danas rade pametni telefoni na primer, ali ljudi su napravili kompromis – odlučili su da im je ono što im univerzalni uređaj daje – dovoljno dobro.
Margina tolerancije kod stvari koje su nam zaista važne, mnogo je manja nego kod onih koje su sporedne i usputne, a često, jedini način da utvrdimo da li je nešto zaista dovoljno dobro je da ga testiramo u realnim okolnostima. Neke stvari koje pokušavamo da spojimo u jedno – savršeno se slažu jedne sa drugima, neke druge pak ne zavise jedne od drugih, ne smetaju jedne drugima, ali kako napraviti kompromis oko stvari koje jedna drugu isključuju. Ako probate da napravite telefon top specifikacija, brz procesor, kameru, memoriju ćete spakovati relativno lako, ali probate li napraviti da mu baterija drži 7 dana, i da uz to bude tanak i lagan, imaćete ozbiljan problem. Što je sportista viši, to je manje fleksibilan, to je manje eksplozivan, to je sporiji. Ako je brz, nizak, i lagan, biće brz i okretan, ali neće biti fizički dovoljno snažan da parira visokima. Zato se prave kompromisi… Postoje specijalisti za određene zadatke u gotovo svim sportovima, a postoje i igrači koji mogu da pokriju više stvari, ali što je taj spektar uloga širi, to je najčešće kvalitet svake pojedinačne uloge manji.
Pre dvadesetak godina Američka Mornarica, Avijacija i Marinci došli su do zajedničkog zaključka da im je potreban novi borbeni avion. Zahtevi su im bili slični, iako ne u potpunosti, ali je Vlada donela odluku da se uštedi novac time što će se razvijati jedan avion umesto tri. Nekoliko godina su radili na razvoju specifikacija na osnovu zajedničkih potreba, a zatim su napravili konkurs. Najozbiljniji kandidati su bili Boeing i Lockheed Martin Aeronautics, i njihova dva koncepta su testirana. Odluka je pala na Lockheed Martin. Koncept X-35 je bio prvi korak u razvoju F-35 – združenog jurišnog lovca, ponos Američke i raznih drugih vojski. Svaki od aviona je trebao da košta oko 200 miliona dolara, a samo američka vojska je planirala da ih kupi oko 2500. Problem je samo što kada uzmete različite zahteve i spojite ih u jedan proizvod, ne dobijete ultimativno rešenje koje je u svemu fantastično. Dobijete najmanji zajednički sadržilac. Nešto što mnogo poslova odrađuje, ali ni jedan ne radi fantastično.
Avijacija je želela supersonični “nevidljivi” okretni lovac, Marinci su želeli avion koji može poletati i sletati vertikalno, bez piste, i koji može nositi dovoljno naoružanja za napad na ciljeve na kopnu, a Mornarica je htela avion koji može poletati i sletati na nosače aviona, po bilo kom vremenu. Problem je što se mnoge od ovih stvari međusobno potiru – za vertikalni uzlet je potreban jak uzgon, a to će avion učiniti debelim i teškim, samim tim i sporijim. Za supersonične brzine avion mora imati mala krila, a takav avion nije lako upravljiv i okretan. Za sletanje na nosače, potrebno je da avion ima snažnu osnovu, što ga takođe čini težim. Da bi bio “nevidljiv” ne sme imati oružje ispod krila, već jedino u krilima. Ako je tako, tog oružja ne može biti mnogo. Na kraju, dobijete proizvod koji ne odgovara potrebama na zadovoljavajući način.
Neko mora da ispašta. U najboljem slučaju to će biti neko ko je najmanje važan, ili neko ko ima najmanje sreće. U najgorem – svi.
A svega toga ne bi bilo da neko nije pokušao da zadovolji sve strane.