Inke su imale najveće carstvo u pretkolumbovskoj Americi. Nastalo je polovinom 15. veka na teritoriji današnjeg Perua, a narednih stotinak godina polako se širilo dobrovoljnom asimilacijom do gotovo cele teritorije zapada Južne Amerike. Kada su španski osvajači došli, carstvo Inka se prostiralo na teritorijama današnjih Ekvadora, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea. Bili su veoma zanimljiva kultura. Imali su odlično rešeno navodnjavanje, puteve, transport – jednom rečju infrastrukturu. Zanatska proizvodnja takođe bila je ispred svog vremena, kao i arhitektura i medicina, naročito hirurgija. Religija je bila važan deo njihovog života. Verovali su u božanstva iz prirode, pre svega Sunce, ali i zvezde, more, Mesec i drugo. Deo njihovog verovanja bilo je i to da su njihovi vladari besmrtni, ali i da će ih od loših vladara i tiranije čuvati Božiji izaslanici.
Početak kraja označava borba dva brata za vlast. U građanskom ratu između delova carstva u kojima je svaki od njih vladao, Uaskar gine, a Atavalpa postaje vladar svih Inka. Bio je loš vladar. Tiranin. Zavodio je stalno strahovladu. Kada je Francisko Pizaro sa konvistadorima stigao u Južnu Ameriku, narod je pomisilio da je to znak od Bogova, i da su oni spasioci. Ipak, deo naroda, a pre svega vojska bila je verna Atavalpi. Španaca je bilo oko 150, dok je vojska koju je Atavalpa imao pod sobom bila više od 80.000 vojnika. Pizaro je pozvao cara Inka na razgovor, a ovaj je došao sa 5.000 vojnika. Delovalo je, na prvi pogled, bezazleno. Španski vojnici bili su sakriveni, dobro naoružani, sa konjicom, topovima, i ogromnim krvoločnim psima. Na Pizarov znak, napali su i nastao je opšti pokolj. Nenaoružani i nespremni vojnici, koji nikad ranije nisu videli vatreno oružje ginuli su jedan za drugim, i veoma brzo ni jedan više nije bio na nogama. Atavalpa je zarobljen.
U zatvoru je ipak imao privilegije, nastavio je da vodi carstvo za račun osvajača. Naučio je da čita i piše, često je pričao sa Pizarom i postali su takoreći prijatelji, ali je sve vreme imao druge planove. Zbog njih, osuđen je na smrt. Kao šansu da se iskupi, morao je da obezbedi dve do krova pune sobe zlata i srebra, kao i da svoju rođaku da Pizaru kao ljubavnicu. Iako je ispunio uslove, osvajači su odlučili da ne bude pomilovan. Odlučili su da bude spaljen na lomači. Atavalpa je bio prestravljen. Verovao je da je besmrtan, ali je prema njihovom verovao mogao da ponovo oživi samo ako mu telo ostane čitavo. Na sve načine, pokušao je da promeni odluku, i Pizaro mu je ponudio drugu opciju – da se krsti, a oni će ga zatim ubiti garotom (zavrtanj za davljenje).
Verovao je da je to rešenje, da će oživeti i osvetiti se. Narod je verovao da će ih španci spasti tiranije. I dok je zavrtanj stezao, narod je čekao šta će se desiti, a Atavalpa je verovao da se brzo vraća. I narod je čekao usrksnuće, dok je on mrtav ležao. Nisu dočekali. A njihovi spasioci, bili su mnogostruko gori. Uništili su sve, iskoristili prirodna bogatsva, većinu naroda poslali na teške fizičke poslove od kojih su umirali u narendih nekoliko godina. Ubrzo su od neverovatne civilizacije ostali samo hramovi i svetilišta.
Samo zato što su verovali. Jer, verovanje je kada se nadate u neki ishod, ali to ne možete dokazati. Da možete, vera vam ne bi bila potrebna. To bi bila činjenica. Znanje. Verovanje je želja, a na želje se ne možete osloniti, iako vam možda deluje da bi trebalo.
Verovanje je prokleto opasna stvar.