Džozef Bel (Joseph Bell) je sedamdesetih godina devetnaestoga veka bio profesor medicine na Edimburškom univerzitetu. Važio je za izuzetnog stručnjaka i kolege i studenti su ga neobično cenili. Studente je učio opažanju i dedukciji. Bio je u stanju da primeti i najsitniji detalj na ljudima koji su ga interesovali, bilo da je u pitanju način na koji hodaju, najsitnije flekice od blata na odeći i obući, tragovi na koži, kosi i slično. Često je analizom onoga što vidi ostavljao studente bez teksta jer je bio u stanju da o osobi koju prvi put vidi tačno pretpostavi odakle je, čime se bavi uz razne druge detalje iz života. Zbog ovakvih neobičnih sposobnosti i škotska policija je povremeno počela da traži njegovu pomoć u slučajevima.
Kako je u to vreme forenzika bila na samom početku, a ni medicina nije odmakla previše, sve što je ovaj čovek radio smatra se pionirskim radom u ovim oblastima. Tako je recimo 1878. njegova analiza potpuno okrenula slučaj. Naime, mlada žena je pronađena mrtva u svom domu. Kada je policija došla, osetio se jak miris curenja gasa, i oni su zaključili da je u pitanju slučajno trovanje ugljen monoksidom. Međutim, gospodin Bell je primetio mali ispljuvak na jastuku. I iako su svi mislili da je i on posledica trovanja ugljen monoksidom, on je primetio da ispljuvak ne miriše na gas koji je cureo. Pomislio je da je nešto drugo u pitanju, a zatim prostom analizom uzorka utvrdio da nije u pitanju ni jedan od najčešćih otrova – cijanid, strihinin i arsenik bi ostavili trag, a njega nije bilo. Međutim, postojala je još jedna mogućnost – opijum. I testiranje uzorka iz želuca je pokazao da je to tačna pretpostavka. Muž je priznao, a nakon toga je pogubljen.
Džozef je stalno insistirao na tome da je opservacija ključna. Da su detalji najvažniji, jer ako neko pokušava da promeni istinu, on će sve krupne stvari promeniti, učiniće da se sve očigledno, ali detalji će ga odati, jer svako vidi drugačije, i niko ne vidi sve.
Još jedan poznati eksperiment je svojevremeno Bel izveo pred svojim studentima. Doneo je staklenu posudu na čijem dnu je bila određena količina neke tečnosti. Rekao je studentima da je probaju, i da će je lako prepoznati. Da bi im pokazao da je bezbedno, umočio je prst, a zatim polizao. Učenici su učinili isto, ali uz grimasu i gađenje na licu. Jedini koji se nije zgadio bio je profesor. On tečnost nije ni okusio. Ko je dobro gledao mogao je videti da je on svojim kažiprstom dodirnuo tečnost, a da je zatim polizao srednji prst. Kako su svi bili fokusirani na tečnost, to im je promaklo, a to je bila odlična lekcija iz posmatranja i skretanja pažnje. Kao i dobar trik sa kartama – njegova najveća magija je u skretanju pažnje sa nečega što je bitno na nešto gde izvođač želi da gledamo.
Profesor Bel nije mnogo voleo pažnju javnosti. Radio je svoj posao i ostao prepoznat samo u krugu ljudi kojima je predavao i sa kojima je sarađivao. Ipak, svi smo mi čitali priče o njemu, a da to nismo ni znali. Naime, 1877. jedan simpatični bucmasti brka je studirao u Edimburgu i bio Belov asistent. Njegovo ime je bilo Arthur (na slikama), a mi ga znamo kao Sir Arthur Conan Doylea, tvorca Sherlocka Holmesa.
Za kraj, jedan Šerlokov zanimljiv citat (Crvena nit, 1887) u kome se zapravo sublimira poenta:
Većina ljudi, ako im opišete tok događaja, reći će vam kakav će biti ishod. Oni u mislima spajaju te događaje i iz njih zaključuju da će se nešto odigrati. Malo ima ljudi koji su u stanju da vam, oslanjajući se na opis događaja i na svoju podsvest, kažu koji su razlozi doveli do samog događaja. To je ta moć na koju ciljam kada govorim o zaključivanju unazad, ili analitičkom zaključivanju.
Inače… u jednoj epizodi serije House M.D, Wilson poklanja House-u – Joseph Bell’s Manual Of the Operations of Surgery kao Božićni poklon.