Posle dva dana vrhunskog klabinga na #Tvitomanija došlo je vreme da se naš put nastavi. Preko potrebna pauza i potpuni reset trajali su doduše nešto duže jer je to poslednje veče bilo u najmanju ruku izuzetno, i završilo se chillom na terasi apartmana dok je nebo počelo dobijati modre nijanse. Predlog za uskrsnuće i polazak je bio 10h, ali kako to nije bilo realno, oko 1 smo ustali. Bilo je oblačno, hladnjikavo, i ni malo motivišuće za put. Na gornjem spratu apartmana bila je i moja soba, te zamolih Vitu da mi dobaci neke stvari gore, ne bih li sve potrpao…
Zaboravih da mu naglasim da u apartmanu postoji greda koja je strateški postavljena tako da onesvesti svakog ko pokuša da se spusti stepenicama na donji sprat. Greda je čak tapacirana jer je verovatno odnela mnogo žrtava. Poslednja je bio i Vitko. Ne mogu da kažem da ja nisam imao ista iskustva, ali sa mojom glavom je nekako lakše. Ja sam malo okrugliji i mekši pa je tapacirung sa obe strane učinio svoje. Možda je to bio znak da ni ne polazimo… možda samo igra sudbine, ali u narednih sat vremena nebo se razvedrilo a najlepše vreme od kad smo na putu, nastupilo. Nebo su ispunili predivni paperjasti oblačići i sve je delovalo kao u snu.
Krenusmo, cilj je bio da obiđemo Plitvička jezera, i Smiljan kod Gospića, rodno mesto Nikole Tesle. Polovinu puta smo vozili uz more i tu su prizori zaista bili neverovatni. Mnogo malih gradića kroz koje smo prolazili, a ne zna se koji je lepši. Zatim kreće uspon okolnim brdima, put je izuzetan, pogled fenomenalan, zeleno… miriše priroda. Popodne je, oko pet, a mi se bližimo Plitvicama. Pit stop na lokalnoj pumpi i refil energy drinkovima i sve je bilo spremno za susret sa netaknutom prirodom.
Već posle nekoliko kilometara od ulaska u kompleks, pored, doduše neuglednog puta, pojavljuju se potočići, barice, u daljini se čuju vodopadi, i neki neverovatan mir. Jezerski kompleks je veliki nekoliko desetina kilometara i čini ga 16 jezera, koja povezuje putić. Vrlo uzak, čišćen jako davno, prepun opalog lišća i zemlje. Cela slika je potpuni zen. U kolima svira Buena Vista Social Club. Put nas vodi u šumicu… Sve podseća na prelepo iskustvo iz Bohinja i okoline… Vozimo se, prozori spušteni… Radi nas kiseonik.
A onda zvuk šištanja zapara idiličnu tišinu… Naš lepi Megane posrnu… Samo se pogledasmo… Oči su govorile – pa koji ku%$c više! U neverici, polumraku, dok se jecaj pokojnog Ibrahima Ferrera prolamao, mi smo užurbano prebacivali stvari iz gepeka u cilju pronalaženja rezervnog točka. A onda blizu 7h uveče (još subota!), shvatismo da naš sportista nema ništa slično u gepeku. Javismo kolegi kakva nas je muka zadesila.
Sami, u zaglušujuće tihoj šumi, bez Interneta, na po 20km od nigde sa obe strane, krenuli smo da kujemo planove… Do planirane krajnje destinacije za taj dan, ostalo je više sati vožnje. U kolima imamo par Corny barova, nešto vode, a za pore spavanje poneli smo i nekoliko Karlovačkih piva i dva paketa Žuje. Dok čekamo povratnu informaciju od Renault-a, polako ali sigurno postajemo sve nervozniji. Nije frka, ali je prokleto dosadno. Nema ničega. Nigde. A na samu pomisao na zeleno, svima nam je muka.
Javljaju nam da rade na rešavanju našeg problema, ali da se malo strpimo… Kažu, javiće se uskoro sa više detalja. Dokonost je dostigla neslućene razmere… Na momente smo počeli da snimamo sopstveni “Blair Witch” projekat, a iz tog perioda večeri imamo i video testament. Imamo gorivo… punjači za kola su tu, konverter za 220v takođe. Odluka je pala da se počne sa gledanjem serije – House of cards. Spejsi vaspostavlja… a oko nas se spustio mrak. ‘Ladno ko taštino srce. Sa svih strana nešto šuška. Javljaju da je pomoć na putu, da su tu za sat i po, dva. I dve i po epizode kasnije, zaista su tu. Pregledaju stanje, i zaključak je da guma ne može da se okrpi jer je rasečena na oštar odronjeni kamen, i da mora da se zameni, ali da oni nemaju takvu. Kažu, idu u neko mesto u blizini, pa će se vratiti brzo… Kako je pola 11, javljamo ekipi u Vinodolskom da ćemo, ako ikada preživimo ovo doći nazad da prespavamo. #ExYuTrip je gotov, svima nam je to jasno, Previše pehova, premalo vremena, previše kilometara… prosto ne bi izdržali.
Pomoć već je tu, a naši spasioci konačno stižu… Montiraju gumu i spremaju nas da krenemo dalje… Kažu, moramo da vozimo još napred da bi se okrenuli negde za nazad, jer put je preuzak i za mnogo manji auto. Usput nam kažu… a jeli momci, što ste vi ostali ovde sve vreme… zar ne znate da u ovom delu Plitvica ima mnogo medveda?
Samo smo se pogledali… dosta nam je bilo i prirode i svega. Beton nam dajte. Mermer. Kamen. Sat i po kasnije stigli smo nazad među svoje, na Tvitomaniju. Žurkom do jutra izlečili smo traumu i ispeglali nervozu… u pola 10 jutros zaspali smo kao bebe. Kao gradske bebe u svojim betonskim domovima. Zato malo kasnim… ali razumećete.
Nema više. Gotovo. Neko vreme… a onda se vraćamo da obavimo posao do kraja. Ova zakasnela maturska ekskurzija je tek počela.
Sve je zabeleženo u video formi, očekujte video čim se sastavimo sa vremenom i obavezama.
Za kraj… Veliko hvala Renault na fenomenalnom automobilu i velikoj pomoći. Takođe HAK-u čija je pomoć bila neverovatno brza i efikasna obzirom na potpuno bizarne okolnosti. Hvala Djoletu, Valeksu, Kizi i Slovencu. Našim domaćinima Viboru i Andražu i ostalima. Next stop – Digital day, Beograd!