Select Page

Moj godisnji odmor: Pesak, voda, sunce, prijatelji

8. Oct 2012.

Ponedeljak ujutru, pekarski let, brat Srki i ja slećemo u Tivat. Imamo dva dana da “preuzimemo Budvu i pripremimo teren za naše”. Dva dana samo za sebe, a onda nam sledi 48h adrenalina i sreće, za koje smo živeli ove godine. Preterujem… Ali u tom pohodu na zvezde, a svi ih mi negde gađamo bez obzira na izglede da do njih i stignemo, treba goriva. Taj detalj smo često skloni da zaboravimo.

Imao sam savršen plan. Prvo 6 dana Budve i WebFest-a, da se okupam još par puta na kraju sezone, zatim TEDxNoviSad, onda predah u Beogradu, pa 5 dana Istambula i WebIt-a, a zatim 7 dana ICAAN meeting u Torontu, a onda trešnjica – 7 dana bleje po Njujorku. Nakon desetak godina prilika da se stvarno malo odmorim, sredim, opustim. I nije stvar samo u destinacijama, stvar je u ljudima koji su tamo… Sve je bilo u savršenom redu. Ipak, u ovoj priči, nažalost, reči iz naslova imaju nešto drugačiji smisao.

Nedelja, pre prvopomenutog ponedeljka, bila je divan dan. Dan za koji sam ostavio da se naspavam, da posedim sa veselom družinom koja stoji ispred Fajront Republike 3D, i da se spakujem… Ali nisam se spakovao. Posle brainstorminga u centralnom štabu omiljene mi republike, otišao sam do kancelarije da pokupim neke stvari. Srećom, nisam bio sam. Čim sam stigao bol, koji sam blago osećao već danima i pripisivao promaji, naglo je postao nepodnošljiv. To veče, postao sam prva zvezda Urgentnog centra, urlajući hodnicima od neizdrživih bolova. Jak ubodni bol iznad bubrega, ispod plećke, sa desne strane, koji se širi gore, dole i ka unutra. Neizdrživ. Pri svakom udahu, pri svakom pokretu. Srećom, ubrzo sam dobio blokade i bol je uminuo. Ipak, i dalje nikom nije bilo jasno šta mi je. Tako nesigurni, nakon mnogo pregleda, dobili smo prvu dijagnozu – pesak u bubregu. Izašao sam u pola 6, trebao u 7 da letim. Nije bilo realno.

Odspavao sam, a uveče se bol vratio. Praćen visokom temperaturom. Hitna pomoć je dolazila ne bi li me osposobili da ustanem iz kreveta i odem u bolnicu. Otišao sam i dobio potvrdu prvobitne dijagnoze uz savet da izdržim, i da to tako mora. To je trajalo još tri dana. Tri dana koja nisam spavao, nisam jeo, nisam se pomerao iz fetus položaja. Gutao sam tablete ko deca bombone, nije pomoglo. Četvrti dan, ranije sam pozvao hitnu pomoć u nadi da ću razrešenje problema pronaći lakše kada je više lekara tu. Moja kreč bela boja, temperatura od 39.5, i činjenica da sam bio potpuno malaksao, te da sam disao kao napaljeni zeka, kratko i plitko, učinili su da osoblje KBC Zemun pomisli da, možda, ipak stvari nisu tako jednostavne.

I nisu bile. Sa bubrezima je bilo sve u redu, ali su pluća bila na ivici. Imao sam tešku upalu pluća, praćenu upalom plućne maramice kakvu lekari do tada nisu videli, teškom infekcijom, a desno plućno krilo plunilo se vodom. Ništa od peska, ali bar je voda bila tu. Nekoliko dana kasnije, uprkos agresivnim antibioticima i desetinama primljenih injekcija i infuzija, iz desnog plućnog krila izvučeno mi je 1.2 litra tečnosti. Nakon nekoliko dana i bol je bio podnošljiv, a ponovo sam i prodisao. I to je bio tek početak.

Danas sam pušten kući, nakon 19 dana ležanja u bolnici, imam još 10ak dana intenzivnog lečenja, osećam se odlično, jer se sećam kako sam se jezivo osećao kada sam primljen. Izdržao sam. Sve me boli, nisam pošteno spavao mesec dana, prvo od bolova, onda od terapija, jer bi mi se bolnički dan završavao oko ponoći, a počinjao oko pet, pre nego što izađe, gorepomenuto Sunce. Razlog zašto sam izdržao je to što verovatno imam najbolje prijatelje na svetu. Ljude koji su svaki dan dolazili da me podsete da moram da se dovedem u red jer me oni čekaju napolju. Izašao sam 15ak kilograma lakši, sa ciljem da sa tim nastavim. U bolnici čovek zaista ima vremena da razmisli o svemu, i bojim se da sam došao do nekih zaključaka. Osnovni je da moje telo, kao ni vaše, nije jastuče za čiode i da ipak ne može da izdrži sve što mu priređujemo, a da je ono jedino o čemu zaista treba da brinemo.

Propustio sam venčanje prijatelja, nekoliko važnih rođendana i mnogo drugih stvari.

Nisam dobio odmor koji sam želeo, ali sam očigledno dobio onakav kakav mi je trebao.  Pokušaću da izvučem pouke i oporavim se od njega. I biće teško, ali uz prijatelje će biti mnogo lakše.

A vi… možda razmislite, možda nešto i zaključite… nadam se.

p.s. Zaboravio sam najvažnije. To što danas čitate ovo, dugujem zaista izuzetnom osoblju KBC Zemun. Ovi ljudi koji zaista rade u teškim uslovima vratili su mi u potpunosti veru u naše zdravstvo, a to verujte, nije ni malo lako.