Odrastao sam devedesetih. Nekako kada su one prestale, prestalo je i moje detinjstvo u onoj najlepšoj iskrenoj formi zamenile su neke druge stvari. Počeo sam da radim, da zarađujem, silom prilika. Iako je to nešto što je verovatno najbolje što mi se moglo desiti, iz današnje perspektive, ipak bih nekako voleo da sam bezbrižnije proveo narednih nekoliko godina, i da sam sa svim ovim počeo sa recimo 21. umesto sa 16.
Ne mislim da sam uskraćen za bilo šta posebno, naročito što se tiče tog dela izlazaka, i zaista ne razumem stanje u kome se većina ove moje i okolnih generacija nalaze. Gledam oko sebe poslednjih meseci i ne verujem šta ću sve videti. Radim krvavo i zarađujem sasvim dovoljno da mogu sebi da obezbedim vrlo kvalitetan društveni život. Povremeno to i bude slučaj, ali ne prečesto – prosto, smatram da nemam vremena za to, i da postoje mnogo bolji načini da potrošim novac.
Primetio sam da vrlo mali broj ljudi izlazi i zaista se dobro provodi, svega 10ak % ljudi zaista uživa u tome i ume da se provede i ponaša. Ostali to rade u grču i strahu da će im propasti weekend, nedelja, mesec, godina, ako ne izađu, to rade na silu, troše novac koji realno nemaju, tj. imaju ali bi trebalo da bude usmeren na neke druge stvari iz krajnje objektivnih razloga. Ne znaju da piju, ali se prave da vole, što im osim tih para iz džepa izbija i narednih, bar 24h koliko se od svega oporavljaju. I taj ciklus se ponavlja svako malo.
Nova godina ovaj fenomen, već nekoliko godina unazad eskalira u beskrajnost… Ljudi godinama idu na organizovane dočeke, svake godine ide isti scenario – sramotna usluga, piće za koje se bijete sa drugima, sve što iole vredi, treba doplatiti, dobija se 5% obećanog, i na kraju svi čim prođe ponoć pobegnu negde. E sad, pogreši čovek… ali centrala hoće da pogreši jednom, ali ne sto puta… možda ste dobili pogrešan broj, ali ste dobili onog kog ste tražili…
I činjenica je… jeste glupo ostati kući uz TV jer je ono što se nudi iz godine u godinu sve veća tuga, ali bar danas je toliko toga dostupno… Sa novcem za par karata može se napraviti vrhunska kućna žurka, filmski maraton, ili nešto drugo. Ono što organizatori ovih masovnih dešavanja rade je gotovo uvek sramotno, sa razvodnjenim pivom, izborom pića koja ni neprijateljima ne bi davali, izostankom bilo kakve klope i slično, iako prostora u zaradi ima toliko da čovek zaista može apsolutno svakome ko dođe da da kilo pečenja i bocu Jack-a i da bude u plusu, ali ne, hajde da izvaćarimo i poslednji cent – ljudi su glupi i sledeće godine će doći. I to je tako, bez greške. I nije problem u organizatorima, oni to rade jer mogu, a ko im to omogućava? Pa vi.
Sa nekoliko kolega gledao sam sve što je bilo od dočeka po gradu i matematika je jasna… ja kao neko ko zaista ne može i ne želi da se rve sa decom oko razblaženog točenog domaćeg piva, pućiću to veče barem 100-150 EUR. Zašto? Pa, i meni je jebena Nova godina, i ako sam već sebi dao oduška, uradiću to bez prebrojavanja i kalkulisanja – mozak u hibernaciju, sistem na reset. Ako nas 5-10 to uradi, za to je mogao da se napravi lep izlet u neki od gradova u okruženju koji bi predstavljao mnogo lepšu i trajniju uspomenu, i svakako zanimljvije i manje pogubno iskustvo 🙂
I nije ja da sad vama nešto se*em… razumem potrebu da čovek osobodi iz sebe ono što je godinama bilo potisnuto, ali prosto, razmislite da li je razlog vašeg nezadovoljstva nedovoljno alkohola, društveni život, clubbing ili nešto četvrto… i verujem da ćete zaključiti da tih par desetina eura ili više, možete potrošiti na način koji će učiniti da budete mnogo zadovoljniji i srećniji…
Disclaimer: Tekst nije posvećen nikome konkretno, već prethodnih 36h slušanja iskustava ljudi koji su išli na dočeke, i prethodnih nekoliko godina istih priča.