Rodjen sam otprilike u vreme kada su u svetu oko nas mnoge stvari pocele fundamentalno da se menjaju. Kompjuteri su postali dostupni, zatim i sastavni deo nasih zivota, mobilni telefoni su se pojavili, postali dostupni, postali neophodni.
Sport je od plemenite vestine (ili vise njih), postao i nesto sto je komercijalno uspesno. Komercijalizacija je donela mnoge dobre stvari, kao i neke ne tako dobre. Ipak, ucinila je sport dostupnim najsirim masama, za gledanje, ucinila je sportske heroje jednakim ili i vise plasiranim od heroja iz drugih sfera zivota.
Kao klinac sport me zaista nije zanimao. Preciznije, nije me zanimalo pracenje sporta. Dok su moji drugari skupljali slicice i znali sve igrace u vecini reprezentacija i klubova, meni je to bilo prilicno nebitno. To se malo promenilo tako sto sam poceo da gledam tenis, ali kako toga nije bilo mnogo na TV-u, nije bilo od velikog znacaja. Istovremeno, voleo sam da se bavim sportovima, i bio sam cak veoma dobar u svemu tome. Znao sam pravila, trudio se da ih u igri postujem, da pravilno izvodim udarce i slicno. Navijao sam za Zvezdu, pratio njene uspehe, ali van toga, nisam imao posebnih interesovanja.
Sve se to promenilo jako brzo zahvaljujući nekolicini ljudi. A onda sam se zbog njih, i nekih drugih, i ja promenio.
U cemu je trik?
Sa 7-8 godina počeo sam da pratim fudbal, konkretno Premijer ligu, a otprilike u isto vreme i NBA, uz tenis koji sam pratio i ranije. Sticajem okolnosti, potrefio sam idealne trenutke da sa time počnem, a evo ukratko i zašto. Svako vreme ima svoje heroje, ali heroji ovog vremena su bili zaista nešto posebno. Ti ljudi su bili možda i najveći u istoriji, jedni od svakako. Ono što je te trenutke izdvajalo od nekih drugih je činjenica da su oni tada igrali jedni protiv drugih svoju najbolju igru, a takvi dueli – kada gledaš najbolja izdanja, najboljih ikada, prosto su nešto što reči ne mogu da opišu. To su situacije kada se istorija pravi, kada legende nastaju, a biti svedok toga, vrhunski je doživljaj i čast. Loša strana toga je što kada jednom prisustvuješ takvom spektaklu, više nikad ne možeš na obične mečeve gledati sa istim žarom, ali ko je ikada to doživeo, zna da vredi.
Ok, dobro, a ko su ti ljudi?
Gledao sam Mančester Junajted i zavoleo prgavog debelog francuza. Današnji klinci ga se ne sećaju, tek poneki je čuo za njega. Njegovo ime je Eric Cantona. Povukao se 1997. godine, u tridesetoj, i nije ni čudo što ga mnogi ne znaju, davno je to bilo. Ipak, neki ga pamte, pa eto, i dan danas ne prođe utakmica da se ne čuje huk njegovog imena sa tribina. Petnaest godina kasnije. Zašto? On je imao problem sa takozvanim autoritetima. To je rezultovalo time da je vise puta izbacivan iz reprezentacije, da je suspenovan, da je u nekoliko navrata napustao fudbal. Kada je dosao, niko od navijaca nije smatrao da je to pravi potez. Zamislite, dovesti prgavog francuza u ponos Engleske. Mancester je 1958. doziveo katastrofu posle meča sa Zvezdom, avion se srusio u Minhenu i poslao u istoriju jednu od najtalentovanijih generacija u istoriji fudbala. To je klub unistilo… par godina je bilo nekih uspeha, ali Manchester je pocetkom devedesetih bio punih 26. godina bez titule. Imao je tim sa nekoliko talentovanih klinaca, par dobrih igraca, i nista posebno.
A onda je dosao prgavi francuz i doneo sa sobom titulu posle 26. godina… i posle nje jos 7… i triplu krunu, najveci uspeh kluba u istoriji… Igrao je samo tri godine… napravio od nekih momaka ljude, ljude koji i danas nose taj klub. Nije pravio kompromise, ginuo je na terenu, dao je sve sto je imao i sto je godinama cuvao… Za tri godine postao je najveca legenda, najveceg kluba na svetu… Nokautirao je huligana na sred utakmice, dobio suspenziju… vratio se posle 8 meseci debeo i spor, ali i dalje neumoljiv… neke od najlepsih golova je dao bas tada. Nije igrao na poziciji koja postize golove, ali ih je uvek davao kada je bilo potrebno. Pele je za njega rekao da je u 100 najboljih igraca koji su ikada igrali ovu igru. Kada je bilo Evropsko prvenstvo 1996 u Engleskoj, Nike je napravio kampanju gde je on bio zaštitno lice. Te 66. je Engleska prvi i jedini put bila svetski prvak, ali to je bilo sporedno. Te 96. on nije bio u sastavu Francuske.
Ko želi, pročitaće u njemu još, a može pogledati i kratak tribute film, ja ću podeliti još samo ovo… Pre dve godine čuo sam da Ken Loach snima film – Looking for Eric. Bio je na Festu te godine, čak se kratko i prikazivao u bioskopima, ali interesovanja nije bilo. Meni je draga osoba tada dala DVD, i jednu scenu iz tog filma nikada neću zaboraviti, u njoj se najbolje vidi zašto smo ga toliko voleli, i zašto je tu gde jeste u srcima navijača Mančestera. Bilo je mnogo izuzetnih, ali nikada, ni jedan koji je druge oko sebe činio toliko boljim.
Sa druge strane velike lokve, bio je jedan drugi debeli ćelavac. Charles Barkley. Zar on u vreme Jordana? Da, on. Razlog je jasan. Jordan je božanstvo. Nesumnjivo najbolji igrač ikad koji je igrao ovu igru, i ko je gledao finale protiv Sunsa (Barkley), Utah Jazz (Stockton, Malone, Hornacek), Seattle Supersonics (Payton, Kemp), zna koliko je veliki. I po svemu zaslužuje da bude poštovan… Ali… On je savršen, i kao takav, nema ono nešto. Ono što sa druge strane debeli ludak koji se drznuo mnogo puta da izazove i nadigra najveće, ima. Čovek koji je igrao srcem i bez kompromisa. Luzer koji se uzdigao iznad svega i odlučio da bude veličanstven.
Volim ludake koji se drznu da pomisle da mogu biti veći od najvećih, jer to je jedini način da uživamo u nečemu veličanstvenom. Jedini način da se pomere granice.
I kako da budem ravnodusan?
Ja sam odrastao gledajući u plavom dresu Vanju Grbića, Sašu Đorđevića, Sinišu Mihajlovića. Gledajući kako ljudi koje su na sve načine ubeđivali da to što rade nema nikakvog smisla, rade baš to što je smatrano nemogućim. Ja sam gledao dve Saletove trojke, gledao najbolji potez u istoriji odbojke u finalu olimpijskih igara, gledao ludog Sinišu kako postiže hattrick iz slobodnih udaraca protiv Sampdorije posle napušavanja sa golmanom. Gledao sam veličanstvenog Janka Tipsarevića, protiv najboljeg Federera u prvom kolu Australije 2008.
Jer može se, ako se dovoljno želi. A čak iako se ne uspe, i sam put ka cilju može biti veličanstven.
Pomaže ako si lud… Ali posle svega, ko od nas nije.