Select Page

Biznis Lekcija: Nemamo novca, moracemo da razmisljamo…

24. Nov 2014.

Citat iz naslova ovog članka jedna je od najpoznatijih izjava Vinstona Čerčila (Winston Churchill). Ja lično, nešto češće citiram film 7 i po, i Tadiju Tadića – Srećo moja, sa parama mogu i sam da kupim. Snađi se, Koviljka, na ulici je džungla. I istina, početak je najteži. Najteže je napraviti ni od čega – nešto. Čak i ako kasnije dođete ponovo u probleme, postoji neka istorija, kontakti, iskustvo, resursi, pozicija – nešto što se može iskoristiti.

Fotka u zaglavlju ovog posta je zastava Naurua. Male su šanse da znate nešto o ovoj zemlji, osim ako niste geek koji je pre 10ak godina hteo da napravi sajt pa je među besplatnim domenima uz .tk (Tolekau), imao i .nr, pa ga je to zainteresovalo. Ako i znate nešto osnovno o ovoj državi, onda je to da je jedna od najmanjih na svetu, ili ste možda čuli da je jedina država koja nema glavni grad. To je tačno. Posle Vatikana, Nauru je najmanja država na svetu, i nema glavni grad. Zastava ove male ostrvske zemlje, velike svega 21 km2 je zapravo prikaz njene lokacije na mapi sveta, u Tihom okeanu, a žuta linija predstavlja Ekvator. Zvezdica na zastavi ima 12 uglova, i oni predstavljaju 12 plemena koja su na ovom ostrvu živela vekovima unazad.

Ostrvo zapravo predstavlja vrh ugašenog vulkana, a ostvro ima vrlo malu lagunu – već kilometar od obale, voda je duboka više od 1000m. Najviša tačka je koralni greben, visok samo 60m. Ostrvo su pronašli Nemci u 19. veku i anektirali ga, a kasnije su njime vladali Japanci, i Australijanci dok 1968. nisu konačno dobili samostalnost.

Nauru ima međunarodni aerodrom, koji se pruža gotovo celom dužinom ostrva sa jedne strane, a trenutno tamo živi oko 9.000 ljudi. Povoljan položaj u Tihom okeanu, značio je da je mnogo ptica ovde pravilo predah, i zahvaljujući njihovom izmetu, ostrvo je, od pronalaska pa do sredine 80tih, bilo veliki izvoznih fosfata. U jednom trenutku, nakon nezavisnost, bili su druga najbogatija zemlja sveta po glavi stanovnika. Ali avaj… sve prirodne rezerve, jednom se iscrpe.

Standard je počeo da pada, vlasti su se menjale i manje ili više uspešno dovijale, međutim – ništa nije bilo dugog veka. Devedesetih su bili poreski raj, i omogućavali da ljudi rade apslutno šta hoće, ako su spremni da plate, ali međunarodne institucije su i tome stale na put. Nakon toga, pomoć od Australije jedno vreme je održavala ovu malu državicu, a imali su i neke kombinacije sa centrom za azilante, od kog su se izdržavali, ali ništa od toga nije bilo dugog veka. Od 2001. na ovamo bilo je vrlo teško. Nezaposlenost je 90%, a od zaposlenih 95% rade u državi, pa nije baš ni da se imalo odakle nešto promeniti. Najniža tačka je bila kada im je Australijska banka oduzela jedini avion koji su imali zbog neisplaćenih kredita…

A onda su došli na genijalnu ideju…

Zašto ne bi, po principu – ko da više – ponudili da priznaju nezavisnost zemalja koje pokušavaju da budu priznate. Dovoljno su daleko, i dovoljno malo im treba da ih niko ne bi dirao. Sve je počelo sa Kinom i Tajvanom, kada su za račun jednih, a posle par godina i drugih uradili ovu kombinaciju. Tako su i sa Rusima napravili dil oko priznavanja Severne Osetije i Abhazije, a među prvima su priznali i Kosovo.

A dok je ljudi, biće i sukoba, i biće i za koga da se rade ovakve kombine… Nije baš stabilan prihod, ali daj šta daš. Mnoge male ostrveske zemlje, krenule su njihovim putem. A ima mesta za sve, samo će, doduše, ubiti cene. Ipak, da bi bili priznati, treba sakupiti mnogo država.